Još jednom o zakonu o agencijskom zapošljavanju

Foto: Nemanja Jovanović / Kamerades

Nacrt zakona o agencijskom zapošljavanju ne uvažava specifičnosti položaja „radnika na lizing“. Jedna od ozbiljnih posledica toga je da su formalno proklamovana kolektivna prava faktički neostvariva.

Pre samo šest meseci pokušao sam da pohvalim napore koje je Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračku i socijalnu politiku uložilo da na javnu raspravu pošalje Nacrt zakona o agencijskom zapošljavanju, relativno pristojne sadržine. Međutim, saga sa regulisanjem „rada na lizing“ (ustupanjem zaposlenih) nakon toga se nastavila, a novi zaokreti su (ne)očekivano uticali na izmenu suštinskih rešenja u nacrtu zakona i njegovo obesmišljvanje u korist poslodavaca (bilo kakav drugačiji razvoj događaja odista bi bio iznenađujući).

Sindikati, međutim, trenutno vode ozbiljnu i argumentovanu borbu da se konačni tekst koliko-toliko upristoji i da postane deo pravnog sistema kao propis koji će konačno obezbediti neka radna prava radnicima na lizing, umesto da se njime jednostavno ozakoni njihov ekstremno težak položaj. Postavlja se pitanje šta se može dobiti donošenjem zakona, odnosno sa koliko optimizma možemo očekivati njegovo usvajanje?

Nizanje nemogućih pravnih dilema

Najvažniji dobitak svakako se tiče radno-pravnog položaja radnika na lizing (ustupljenih zaposlenih). Oni će morati da budu u radnom odnosu, što je značajan pozitivan pomak u odnosu na sadašnji nedefinisan status, kada veliki broj njih radi na osnovu ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Načelo zabrane diskriminacije i postojanje uporednog zaposlenog druga su dva značajna (i međusobno komplementarna) dostignuća zakonskog regulisanja – njihova suština ogleda se u tome da se radnici koje agencija ustupi poslodavcu moraju imati identičan tretman sa zaposlenima koje je poslodavac sâm zaposlio.

Radni odnos kao radno-pravni status ovih radnika nije, međutim, dovoljan ako ga u zakonu ne prate norme o funkcionalnoj razradi pojedinih radnih prava koja radnici na lizing uživaju kvalitativno drugačije, zahvaljujući svom specifičnom položaju (ugovor o radu imaju sa agencijom, a rad obavljaju kod poslodavca-korisnika). Prepoznavanja takvih specifičnosti za sada u nacrtu zakona uglavnom nema, pa se tako tekstom koji je bio dostupan javnosti praktično uopšte ne regulišu kolektivna prava – ona se ili ignorišu, ili se za njihovo uživanje upućuje na matične zakone (Zakon o radu, Zakon o štrajku) u kojima pak nema odgovora koji bi se primenili na specifične situacije radnika na lizing.

Takvo rešenje se zapravo svodi na održavanje nemogućih pravnih dilema – mogu li radnici na lizing biti članovi sindikata kod poslodavca-korisnika, kako mogu ostvariti pravo na štrajk, kako se može dogoditi situacija da se na njih primenjuje kolektivni ugovor kod poslodavca-korisnika (na osnovu načela zabrane razlikovanja), a da pri tome oni ni teorijski ne mogu učestvovati u njegovom donošenju? Ovo su samo neke nedoumice na koje nacrt nije dao odgovor, a koje će u praksi svakako dovesti do destimulisanja radnika da uopšte pokušaju da ostvare neko kolektivno pravo koje im (samo formalno) zakonski pripada.

Tu se, međutim, spisak loših rešenja ne završava. Na primer, nacrt nije dao odgovor na pitanje da li je dozvoljeno ustupanje zaposlenih u inostranstvu, da li je dozvoljeno ustupanje maloletnih lica, a nije poklonjena ni pažnja mogućoj (i trenutno veoma zastupljenoj) varijanti zloupotrebe prebacivanja zaposlenog iz jedne u drugu agenciju (pri čemu svaku od tih agencija vode ista ili povezana lica) kako bi se izbeglo ograničenje zapošljavanja na određeno vreme iz Zakona o radu. Iako pojam uporednog zaposlenog postoji, ustupljeni radnici neće biti u potpunosti izjednačeni s redovno zaposlenim radnicima kod poslodavca jer definicijom pojma nisu obuhvaćena sva novčana primanja zaposlenih – ovo može dovesti do znatnih zloupotreba i faktičke nejednakosti u primanjima.

Osnovni problem je čini se u tome da država ovaj zakon donosi samo zato što mora, kao stepenicu u postupku harmonizacije s pravom Evropske unije i kao način implementiranja određenih rešenja iz Konvencije 181 o privatnim agencijama za zapošljavanje, a ne zato što iskreno želi da reguliše odnose između agencija, zaposlenih i poslodavaca-korisnika, još manje da uspostavi kontrolu nad ovim delom tržišta rada, na kojem su radnici sasvim izvesno posebno ugroženi u ostvarivanju svojih Ustavom i zakonom garantovanih radnih prava. Ovakav pristup je naročito očigledan u postavljanju zakonskog domašaja „agencijskog zapošljavanja“. Iako je regulisanje rada na lizing u različitim zemljama različito regulisano (i ova vrsta angažovanja uglavnom je u ekspanziji, prati sveopšti trend urušavanja radnih prava i stvaranja nesigurnih oblika zapošljavanja), čini se da su predviđena rešenja u Srbiji u kategoriji onih država koje bez dobrog i uverljivog obrazloženja prihvataju nesputan razvoj agencija za ustupanje zaposlenih.

Naime, ni Direktiva Evropske unije 2008/104/EZ o radu preko agencija za privremeno zapošljavanje (kako je pogrešno prevedena), ni pomenuta Konvencija MOR 181 ne nameću položaj ovih agencija na tržištu rada kao dominantan, ili značajan. Naprotiv, članom 2. stavom 4. Konvencije izričito se predviđa mogućnost znatnog ograničavanja njihovog delovanja.1 Direktiva, s druge strane, implicitno uvodi obavezu država da prepoznaju agencije za ustupanje zaposlenih i dozvole im rad u najširem mogućem obimu,2 ali suštinski je državama ostavljena potpuna sloboda da svojim unutrašnjim pravilima u okvirima potencijalnih zabrana rad ovih agencija ograniče (što one po pravilu i čine). Ova mogućnost je, čini se, najmanje eksploatisana u nacrtu zakona koji je bio na javnoj raspravi – što nas opet vraća na zaključak da je budući zakon samo način da se zadovolji forma, bez posebne želje da se suštinski reše problemi koje imaju radnici na lizing.

Foto: Lidl Srbija / Facebook

Veće kvote, manje brige – za poslodovace

Konačno, važno je ukazati i na to zašto se sindikati najviše spore (i bore) sa ostalim članovima radne grupe oko kvota za angažovanje lizing radnika. Ovo je praktično bazična tačka pregovora na kojoj može pasti cela koncepcija zakona, ako se ne uredi što striktnije.

Koliko ustupljenih radnika može angažovati poslodavac-korisnik, važno je pitanje iz nekoliko razloga, a najviše zbog činjenice da preterivanje sa slobodom angažovanja putem agencija dovodi do urušavanja radnih prava tih ljudi i obesmišljavanja celog sistema njihove zaštite. Ukoliko se prihvati maksimalističko rešenje, koje zdušno podržavaju Savet stranih investitora i Američka privredna komora – kao dugogodišnji kreatori državne politike zapošljavanja iz senke, a naravno pri tome imaju na svojoj strani i agencije za ustupanje zaposlenih – poslodavci bi mogli sve svoje zaposlene da zamene radnicima na lizing.

Iako je na prvi pogled ovo rešenje nelogično, jer je ustupljeni zaposleni (teorijski) skuplji od redovnog zaposlenog, poslodavci bi se sasvim sigurno rado odlučivali na ovakvo rešenje jer bi takvi zaposleni bili daleko manja „briga“ kada je reč o ostvarivanju niza prava iz radnog odnosa. Oni ne bi mogli sindikalno da se udružuju kod poslodavca-korisnika. Nema sindikata – nema ni kolektivnog pregovaranja, kao ni bilo kakvog drugog potencijalnog udruživanja radnika. Nema ni prava na štrajk, kao ni mogućnosti da se obrazuje savet zaposlenih.

Drugim rečima, nema kolektivnih prava ni u tragovima – što bi već bio dovoljan razlog za pojedine poslodavce da im se cela ideja jako dopadne. Međutim, i individualna prava su u većoj meri u takvoj situaciji ostavljena „na milost“ poslodavcu. Kada su svi zaposleni došli preko agencije, ne postoji realni uporedni zaposleni (zato što poslodavac nema nijedno lice koje je u radnom odnosu kod njega). To znači da bi se morala primeniti veoma nesigurno definisana opcija pretpostavljenog uporednog zaposlenog,3 što bi svakako poslodavci iskoristili za znatno umanjenje zarada (i uslova rada uopšte), koje bi bile daleko od realne vrednosti uloženog rada, a što bi im omogućilo nesmetanu radnu eksploataciju, uz znatno ukupno „pojeftinjenje“ takvog radnika (nije dakle nimalo čudno što se za ovakav sistem zapošljavanja koristi termin „lizing“, budući da se radnici zaista posmatraju kao roba).

Imajući u vidu sve napred napisano, postavlja se pitanje šta zaista možemo očekivati od novog zakona? Čak i ako njegova sadržina bude manje-više jednaka onoj koja je prošla javnu raspravu prošle godine, ostaće mnogo prostora za „slobodne procene“ agencija i poslodavaca. Položaj radnika na lizing biće nesumnjivo bolji, ali će ta poboljšanja biti relativizovana nabrojanim (i eventualno nekim novim) nedostacima u regulisanju. Oni jesu, i ostaće, ubedljivo najranjiviji partner u trostranom odnosu agencija–poslodavac–zaposleni.

Dosta će zavisiti i od kvaliteta nadzora primene novog zakona. Budući da su još ranije odbačeni razni alternativni mehanizmi kontrole, sve će se svesti na nadzor nadležnog ministarstva i inspektora rada – znamo već kako to funkcioniše. A zakon svakako neće biti usmeren ka znatnom ograničavanju delatnosti lizinga radnika – tako nečem nismo se ni mogli nadati od vlasti koje neguju politiku što jeftinije radne snage, podložne ekstremnoj radnoj eksploataciji.

  1. Član 2. stav 4. Konvencije: „Nakon održanih dogovora (konsultacija) sa reprezentativnim organizacijama poslodavaca i radnika, članica (MOR) može: (a) da zabrani, pod određenim okolnostima, poslovanje (rad) privatnih agencija za zapošljavanje u pogledu određenih kategorija radnika ili grana privredne delatnosti na pružanju jedne ili više usluga na koje se poziva član 1. stav 1; (b) da izuzme, pod određenim uslovima, radnike u određenim granama ekonomske delatnosti, ili njenih delova, iz predmeta ove konvencije ili od određenih njenih odredaba, pod uslovom da se u suprotnom za zainteresovane radnike osigura odgovarajuća zaštita.“
  2. Član 4. stav 1. Direktive: „Ograničenja ili zabrane primene rada preko preduzeća za privremeno zapošljavanje opravdani su samo ako se temelje na opštem interesu, posebno u pogledu zaštite radnika zaposlenih kod preduzeća za privremeno zapošljavanje, zahteva za sigurnost i zdravlje na radu ili potrebe da se osigura ispravno funkcionisanje tržišta rada i sprečavanje zloupotreba.“
  3. U pitanju je fiktivni zaposleni koji bi – imajući u vidu potrebnu stručnu spremu i radno iskustvo, vrstu poslova i odgovornost koja proističe iz njihovog obavljanja – uživao određene uslove rada, koji se tiču kako zarade i drugih primanja, tako i radnog vremena, zaštite na radu, i drugih opštih i specifičnih uslova rada.
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us