Poljoprivreda u kleštima niskih cena

Foto: Marko Rupena / Kamerades

Niske otkupne cene i ovog leta veliki broj poljoprivrednika ostavljaju u dilemi o daljem nastavku proizvodnje. Međutim, iako se nesrazmera između njihovog uloženog rada i ostvarene dobiti predstavlja kao uticaj tržišta, jasno je da se to tržište kroji po meri moćnijih igrača koji su obilato subvencionisani što razvijenim državama donosi više koristi.

Vest s kraja proleća da će grčki „Helenik šugar“ obustaviti proizvodnju šećerane „Šajkaša“ u Žablju zbog niske cene šećera kao da je bila samo uvod u seriju letnjih izveštaja1 o nezadovoljstvu voćara i ratara širom Srbije niskim otkupnim cenama ploda i prinosa.

Visokorazvijene države decenijama obilato subvencionišu svoje agrarne korporacije i farmere 2 i podstiču hiperprodukciju hrane, obarajući tako cene i prihode zemalja čiji se izvoz bazira na agraru, a seljaštvo sitnog poseda propada u neravnopravnoj konkurenciji na domaćem terenu.

Uprkos teoriji komparativnih prednosti Dejvida Rikarda, koja propisuje da je najbolje za svaku naciju da se posveti proizvodnji onog u čemu je najproduktivnija, za koju se drži da je sveto načelo slobodne međunarodne trgovine, kapitalističke metropole i pored superiornosti u industriji, uporno nastavljaju s politikom potpomaganja svog poljoprivrednog sektora, iako poručuju zemljama siromašnog Juga da je najsigurniji put izlaska iz viševekovne zaostalosti u specijalizaciji za agrarnu proizvodnju, od koje će koristi imati i bogati Sever, a da se industrijalizacija vođena supstitucijom uvoza odbaci kao protivna logici „racionalne“ alokacije resursa na globalnom tržištu, koje će favorizovati prednosti nerazvijenih zemalja u klimi, geografiji, flori i fauni za uzgoj hrane i sirovina.

Upadljiv je kontrast prema neoliberalnoj dogmi i praksi u poslednje četiri decenije, da se država mora sistematski povlačiti pred slobodnim tržištem i da se to drži za sveto načelo ekonomske politike, osim kad je u pitanju poljoprivredni sektor zapadnih visokorazvijenih zemalja. Postavlja se pitanje zašto je to tako, ako se kao aksiom uzima da je državno mešanje u ekonomiju loše, pa još ako je finansirano iz poreza?

Prva i laička je pomisao da bogate zemlje žele bezbednost u snabdevanju hranom ili pak da je reč o strategiji agrarnih korporacija da ostvare visoke profite. Međutim, nijedan od ovih razloga nije ubedljiv sa stanovišta važećih teorija ekonomskog mejnstrima i neoliberalne doktrine o navodnoj superiornosti slobodnog tržišta da izvrši racionalnu alokaciju resursa putem slobodno formiranih cena u konkurenciji raznorodnih proizvođača.

Foto: Michael Gäbler / Wikimedia Commons

Odnos nadnica i tržišne manipulacije cenom namirnica

Da bi se pronašao odgovor na ovo pitanje treba se prisetiti Marksove maksime, izvedene na osnovu viševekovnog iskustva u razvoju kapitalističkog tržišta radne snage, da njenu vrednost izraženu u novčanoj nadnici određuje košara dobara i usluga neophodnih za održanje života i zdravlja radnika i njihovih porodica. Istorija pokazuje da visinu nadnica nije moguće spustiti ispod ovog egzistencijalnog minimuma, iako je on promenljiv s obzirom na kulturološke mene ljudskog društva, ali i razvoja proizvodnih snaga.

Zapadne visokorazvijene zemlje svojom tržišnom snagom, koja se ogleda u visini prosečnog dohotka po glavi, zatim strukturi i obimu potrošnje poljoprivrednih i prehrambrenih proizvoda, tehnološkoj superiornosti farmera i agrarnih kompanija, etabliranosti finansijske i robne berze i napokon istorijski stečenom pozicijom bivših kolonijalnih metropola – za koje su mnoge zemlje Trećeg sveta vezane institucionalnim aranžmanima – mogu da određuju cenu namirnica na svetskom tržištu u širokoj skali.

S obzirom na to da su minimalne nadnice, zbog ogromnog udela troškova u ishrani, vezane za cene poljoprivrednih artikala, one tako čine etalon po kome se određuju viši nivoi radničkih plata i zarada u čitavoj prirvrednoj strukturi. One postaju osnovni parametar u strategiji kapitala u manipulisanju stepenom eksploatacije rada i tako omogućuju kontrolisanje tržišta radne snage radi prisvajanja viška vrednosti i uvećanju profitnih stopa.

Ogromna ulaganja u agrotehniku i hemiju tokom druge polovine XX veka, potpomognuta državnim subvencijama, povoljnim kreditima, podrškom u razvojnim institutima i akademskim institucijama, podigla su produktivnost zapadnih farmera i proizvođača, što je oborilo troškove proizvodnje po jedinici autputa. Tako se stvorio prostor da agrarne kompanije, berzanski spekulanti i trgovinski lanci spuste tržišne cene i postanu lideri u konkurenciji na svetskom tržištu.

Prividni gubitak jednak državnim potporama poljoprivredi, koji trpe građani u zemljama kapitalističkog centra u vidu poreza i privremeno povećanih troškova proizvodnje, potire se višestrukim povraćajima kroz međusobno povezan sistem ekonomskih, političkih i socijalnih efekata, koji su posledica pogodnosti da se regulišu tržišne cene ratarskih, stočarskih, voćarskih i povrtarskih proizvoda, a preko njih i minimalnih nadnica u regionima sveta s jefitnom radnom snagom u opsegu koji odgovara multinacionalnim korporacijama i političkom establišmentu razvijenih zemalja.

Ostatak sveta ne može tako brzo da parira u povećanju produktivnosti rada i prinosima po hektaru i stočnom grlu, što znači da seljaci sa sitnim posedima širom Indije, Bangladeša, Vijetnama, Južne Amerike i Afrike, a od raspada SSSR-a i u Istočnoj Evropi, brzo propadaju, jer ih sve niže cene teraju u bankrot ili obesmišljavaju njihove napore da nastave život na selu. Niski prihodi ih podstiču da rasprodaju zemlju, čime poljoprivredne multinacionalne korproacije lako formiraju krupno koncentrisano vlasništvo nad plodnim njivama širom sveta, a i domaći kapitalisti u agrarnom sektoru imaju od toga koristi, jer se i njima stvara prilika za uvećanje poseda.

Ruralno stanovništvo se sklanja u gradove, u potrazi za poslom, i tako vrši dodatni pritisak na ionako niske tržišne cene nadnica u prerađivačkoj i baznoj industriji, a to je idealna situacija za multinacionalne korporacije da iz tih oblasti proizvodnje eksploatišu jeftinu radnu snagu i tako ostvare ekstraprofit u autsorsovanim pogonima i fabrikama.

Sada postaje jasno zašto je načelo Dejvida Rikarda o komporativnim prednostima stavljeno na stranu u praksi agrarne politike zapadnih kapitalističkih zemalja i njihovih korporativnih stratega. Sve visokorazvijene ekonomije su se krajem 70-ih godina XX veka suočile s tendencijskim padom profitne stope i nastupajućom recesijom, a što je neizbežna posledica hiperakumulisanog konstantnog kapitala, uloženog kroz konkurentsku trku u ogroman proizvodni aparat u godinama „Zlatnog doba“3 kapitalizma posle II svetskog rata.

Opšta strategija kapitala, koji strepi od izbijanja velike depresije i ponavljanja epizode iz 30-ih godina XX veka, bila je i ostala da iseli proizvodnju različitim oblicima autsorsinga u zemlje jeftine radne snage, sa slabom sindikalnom organizovanošću i lošom zakonskom zaštitom rada. S obzirom na to da je životni standard radništva u azijskim, afričkim i latinoameričkim državama ionako nizak, košarica dobara koja odlazi na ishranu i elementarne potrebe zapravo predstavlja komponentu koja određuje visinu strukture plata u čitavoj privrednoj arhitekturi nerazvijenog Juga.

Ako se niskim cenama namirnica može zapravo regulisati novčana nadnica širokoj skali radničke klase u regionima sveta, gde je kapital odlučio da autsorsuje proizvodnju, onda se dobija relativno efikasan alat za izvlačenje viška vrednosti u povećanoj stopi eksploatacije rada, a njegov transfer u zemlje kapitalističkog centra obavio bi se kroz razne oblike repatrijacije profita, mehanizmima transfernih cena, naplatom kamata, poremećenim cenama usled međunardnog kretanja kapitala, pogoršanim uslovima trgovine, ubiranjem tehnološke rente prodajom patenata i hvatanjem vrednosti nizanjem marži i nadogradnjom cena kroz lanac snabdevanja intermedijalnih komponenti itd.

Državama čiji se izvoz bazira na poljoprivredi i sirovinama pogoršava se stanje u trgovinskom bilansu i da bi nastavile razvoj i odgovorile na pritisak sve nižih cena, moraju da traže kredite od zapadnih banaka za nabavku mehanizacije, hemije i novih sorti semena, a to ne znači samo zaradu u kamatama finansijskog sektora kapitalističkih metropola već i zagarantovan profit agrokorporacijama koje poseduju savremenu tehnologiju i know-how u poljoprvredi.

Ovaj mehanizam omogućuje povratak subvencionisanih investicija, potrošenih na razvoj i istraživanja u agraru visokorazvijenih država, a ujedno predstavlja osnovu za dalju akumulaciju kapitala u sledeći tehnološki skok, a koji naravno ostatak sveta neće moći da prati, s obzirom na visinu ulaganja i kompleksnost inženjerskih napora.

Izvor: pixabay.com

Tako zapadne ekonomije stiču trajnu prednost u neprestanoj tehnološkoj trci, ne samo u poljoprivredi nego u svim oblastima proizvodnje koje su u vezi s njom i zbog toga će njihove privrede izlaziti kao pobednici u međunarodnoj trgovini, jer će im paritet cena u unakrsnoj razmeni različitih dobara uvek ići naruku.

Ovde treba dodati da se na ovaj način čuva klasno-socijalni mir kod kuće virtualno niskim cenama pozamašnog skupa roba i usluga proizvodenih u autsorsovanim fabrikama iz regiona jefitno plaćene radne snage. Budući da većina visokorazvijenih kapitalističkih država ima progresivan porez, najniže slojeve društva neće mnogo pogoditi odvajanje za subvencije koje idu poljoprivredi, a viši slojevi sada mogu deo dohotka koji su ranije odvajali za namirnice i robu široke potrošnje odvojiti za luksuzni trošak, čime se proširuje promet poslovnim granama koje pružaju taj segment dobara i usluga.

Dakle, u pitanju je mreža ekonomskih interesa koja sinhronizuje politike razvijenih država Amerike i Evrope u oblasti subvencionisanja poljoprivrede, strategije autsorsinga i globalne arbitraže rada, kao „jezgra“ koje se nameće pravilima međunarodne trgovine kroz institucije Svetske banke, Svetske trgovinske organizacije, MMF-a i Evropske unije ostatku sveta, koji postaje poligon za eksploataciju ne samo prirodnih resursa i energije nego i ljudske radne snage, u razmeru koji nije viđen u savremenoj istoriji.

Subvencije u poljoprivredi postaju tako samo sitna fusnota u mitologiji slobodnog tržišta, jer kada se svede račun, koristi su izuzetne od trenutnih „gubitaka“ zbog „neracionalnih“ dotacija u plug i motiku.

  1. Gotovo sve vrste voća su ovoj sezoni imale slom otkupnih cena: šljiva, malina, višnje, jabuke, a proizvođači su u Srbiji pokrenuli ispitivanje postoje li kartelski dogovori na otkupnom tržištu pred Komisijom za zaštitu konkurencije.
  2. O izuzetno velikom obimu subvencija u zapadnim kapitalističkim ekonomijama videti u: Dr Žarko Ristić, Fiskalni menadžment, Savremena administracija, Beograd, 1998, str. 948–954
  3. U ekonomskoj i političkoj publicističkoj literaturi kao „zlatno doba“ kapitalizma označavaju se 50-te, 60-te i 70-te godine na tlu vodećih kapitalističkih zemalja, kada je standard radnika stalno rastao uz ostale socijalne pogodnosti i neprekidan privredni rast.
Print

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us