Surogat materinstvo: materice na raskršću kapitalizma i patrijarhata

Foto: mrkwaniesam / Flickr

Najava legalizacije surogat materinstva izazvala je brojne reakcije – s jedne strane, opšte oduševljenje onih koji na drugi način ne mogu da imaju biološko potomstvo, a s druge, nezadovoljstvo feministkinja koje upozororavaju da je ova forma asistirane reprodukcije eksploatacija ženskih tela i trgovina decom. Surogat materinstvo nije fenomen koji nastaje u društvenom vakuumu, te je neophodno kritički ga promišljati u okviru neoliberalnog patrijarhalnog konteksta u kome živimo, uvažavajući ženska ljudska prava da slobodno, van bilo kakve prinude, pa i ekonomske, odlučuju o svojim telima.

Iako je surogat materinstvo u popularnoj kulturi najčešće predstavljeno kao altruistički čin solidarnosti između žena, ono se ne može posmatrati van konteksta neoliberalnog kapitalizma i patrijarhata. Gestacijsko surogat materinstvo je fenomen u kome se prelamaju rasa, pol i klasa, i odnosi se na komercijalno surogat materinstvo koje podleže kupovini, prodaji i iznajmljivanju ženskih tela i njegovih reproduktivnih funkcija u zamenu za novac.

Ono ohrabruje društvo u stavu da su ekonomski ranjive žene, kao inkubatori, dostupne za „jednokratnu upotrebu‟ parovima koji to sebi mogu da priušte. U prilog ovome govori i izjava Miodraga Orlića, člana komisije za izradu prednacrta Građanskog zakonika, koji tvrdi da da će, za „umerenu nagradu od od 8.000 do 15.000 evra‟, surogat majke, odnosno, rodilje, u Srbiji moći da preuzmu funkciju „inkubatora‟.

U zemlji u kojoj je prisutan trend feminizacije siromaštva, a preko 40% žena radnog uzrasta je isključeno s tržišta rada, legalizacija surogat materinstva ne može biti u vezi s altruizmom i ženskom solidarnošću, već isključivo s neoliberalnom logikom koja počiva na komodifikaciji svega, pa i delova ženskog tela.

Ljudi često opravdavaju kupovinu jeftinih patika, nastalih u sweatshopu u Indoneziji, činjenicom da su tako omogućili jednoj porodici da tog dana ima ručak. Ali da li možemo primeniti istu logiku i kada je reč o surogat materinstvu? Bez obzira da li govorimo o surogat materinstvu, prostituciji ili pornografiji, odricanje od sopstvene telesne autonomije ne sme biti pitanje izbora između gladovanja i preživljavanja.

Stratifikovana reprodukcija i autsorsovane materice

Surogat materinstvo u biti čini formu industrijskog rada koja nije prepoznata kao takva, iako formira industrije reproduktivnog i medicinskog turizma. Na strani „ponude‟ se nalaze siromašne žene iz zemalja Trećeg sveta, a na strani „potražnje‟ parovi iz viših klasa Prvog sveta, koji sebi mogu da priušte ovaj vid asistirane reprodukcije. U tom smislu, možemo govoriti o stratifikovanoj reprodukciji, jer je reproduktivni rad podeljen između klasa.

Ideja o stratifikovanoj reprodukciji se temelji na rasizmu i klasizmu, odnosno, na rasnim i klasnim privilegijama. U prvom slučaju, možemo govoriti o reproduktivnim slobodama ne-belih žena koje su kroz istoriju imale malo kontrole nad svojim telima, telesnom autonomijom, reproduktivnim pravima i slobodama, bez obzira da li je reč o periodu ropstva, u kome su Afroamerikanke rađale nova „sredstva za proizvodnju‟, a koje danas čine veliku većinu „surogata‟ u SAD-u, ili o prisilnim sterilizacijama Romkinja u Čehoslovačkoj1, urođenica u Peruu ili siromašnih žena u Indiji.

Iako institucija ropstva danas ne postoji, kapitalizam, izgrađen na ropstvu i kolonijalizmu, komodifikuje siromašna ženska tela na takav način da možemo govoriti o „klasi surogata‟, bez obzira da li su to siromašne žene u Indiji, Afroamerikanke u SAD-u ili, potencijalno, Romkinje u Srbiji. Čini se da su siromašne žene postale nove robinje čiji će reproduktivni rad biti eksploatisan, uredno zavijen u foliju altruizma i ženske solidarnosti.

Jer da nije tako, tehnologije asistirane reprodukcije, poput surogat materinstva ili veštačke oplodnje, bile bi dostupne svima, pa i siromašnim parovima koji ne mogu da imaju decu, što na globalnom planu nije slučaj.

Ovo je možda najuočljivije na primeru Indije, koja je do skoro predstavljala centar reproduktivnog turizma. Prema podacima za 2012. godinu, u Indiji je poslovalo preko 3.000 „klinika za plodnost‟, koje su zarađivale između jedne i 2.3 milijarde dolara godišnje. Dok su klinike za svoje usluge naplaćivale i do 35.000 dolara, „surogati‟ su zarađivali od 2.300 do 7.700 dolara.

Imajući u vidu da je prosečan mesečni prihod porodice surogata 25−60 dolara, jasno je da je ova suma, iako nekoliko puta manja od one koju klinike zarađuju po trudnoći, predstavlja višedecenijski porodični dohodak. Drugim rečima, stratifikovana reprodukcija znači da siromašni bračni par iz Indije neće moći sebi da priušti surogat materinstvo, ma koliko želeo da ima decu, ali će, za siromašni par iz Indije koji već ima dvoje ili troje dece ono biti način da prežive.

Istraživanja2 koja je sprovela Amrita Pande su nam dala važan uvid u to koliko je industrija surogat materinstva evrocentrična i neokolonijalna. „Surogati‟ su po pravilu siromašne žene, niskog fomalnog obrazovanja, neke od njih su nepismene, što ih nije sprečilo da potpišu radne ugovore, gotovo nikad prevedene do kraja na njihov maternji jezik, za rad na „određeno vreme‟, koji će obavljati sledećih 280 dana, 24 sata dnevno.3

Imajući u vidu da je smrtnost prilikom porođaja u Indiji najviša u Južnoj Aziji, nakon Bangladeša, ovaj „ugovor na određeno‟, kao potencijalni rizik sa sobom nosi i smrt, pored rizika oštećenja reproduktivnog zdravlja, bola, te invazivnih medicinskih procedura, jer se „surogati‟ ne porađaju vaginalno, već isključivo carskim rezom, koji je vremenski efikasniji, a nameravani roditelji mogu birati rođendan budućeg deteta, bez obzira na to što on utrostručuje smrtnost žena na porođaju.

Indija je siromašna zemlja, nepismenost među devojčicama je visoka, a obrazovanje limitirano kastama, te surogat materinstvo neretko predstavlja, pored prostitucije, jedini način da žena doprinese kućnom budžetu. I kao što prostituciju prati stigma, jer ovakav „rad‟ ne može biti odvojiv od tela, na isti način su i surogat majke stigmatizirane, jer one iznajmljuju svoja tela.4 Ideja da žene ovo čine iz altruizma i ljubavi prema globalnom sestrinstvu je evrocentrična. Istina je da žene ovo čine jer ne vide drugi način da prežive.

Takođe, ne smemo izgubiti iz vida i mogućnost zloupotrebe. To je možda najuočljivije na slučaju Gvatemale. Pre nego što je asistirana reprodukcija napredovala, Gvatemala je bila lokus usvajačkog/adoptibilnog transnacionalnog turizma. U zemlji u kojoj dnevnica iznosi jedan dolar, žene su na ovaj način, po trudnoći, mogle da zarade i do 1 500 dolara. Prema podacima UN-a, reč je o zemlji koja ima najveći jaz u rodnoj ravnopravnosti na zapadnoj hemisferi, te situacija u kojoj je jedna sedamnestogodišnjakinja prodata u prostituciju, gde je zatrudnela, a njeno dete kasnije (pro)dato u usvajanje nije nikoga iznenandila. Danas je surogat materinstvo u Gvatemali česta praksa, preko interneta se reklamira brojnim bogatim parovima širom sveta, ali bez podataka o mogućoj zloupotrebi i trgovini surogatima.

Genetsko potomstvo − pravo ili privilegija?

Druga dimenzija na koju treba obratiti pažnju prilikom promišljanja o surogat materinstvu, pored klasne, rasne i polne, odnosi se na razlikovanje prava i privilegija. Do sada smo mogle videti da surogat materinstvo, kao forma strafitikovane reprodukcije, jeste klasna i rasna privilegija, jer je dostupna samo (beloj) eliti koja sebi to može priuštiti.

Međutim, da li siromašne žene imaju pravo da iznajmljuju svoje materice, čak iako je to jedini način da prežive, kupe hranu, obrazuju svoju decu, presele se iz kuće koja prokišnjava ili plate operaciju srca svom detetu, što su sve razlozi koje su „surogatkinje‟ navodile?

Ili one imaju pravo na život u kome, iako su njihovi ukućani zaposleni, nisu gladne, mogu da obrazuju svoju decu, žive u kući koja je bezbedna za život i imaju zdravstveno osiguranje koje će pokriti operaciju srca njihovoj deci i ne iznajmljuju svoje materice kako bi sebi i svojoj porodici omogućile ovaj minimum uslova za dostojanstven život?

Ovde je reč o etičkoj dilemi. Na prvom mestu − da li je biološko roditeljstvo ljudsko pravo koje može biti ostvareno upotrebom tela druge osobe? I ukoliko jeste − da li je u redu da naša prava stičemo na osnovu ukidanja osnovnih ljudskih prava na dostojanstven život onim ženama koje su zbog loših egzistencijalnih uslova primorane da budu „surogati‟?

Kada je reč o svim pravima čiji je lokus u ženskom telu, napadi su brojni, bez obzira da li govorimo o „incelskoj‟ retorici prava na seks, prisilnoj sterilizaciji, komodifikaciji materice ili zabrani abortusa. Međutim, ova prava ne mogu biti oduzeta na način na koji će neko drugi, bilo da je reč o državi i/ili logici kapitala, polagati prava na telesnu autonomiju žene. Pa čak i kada je reč o imanju biološkog potomstva.

Kada govorimo o nemogućnosti da se ima biološko potomstvo, skoro uvek se fokusiramo isključivo na bol onih koji ga ne mogu imati. Taj bol je realan i njega niko ne osporava. Međutim, on nije jedini. Kada govorimo o surogat materinstvu, neophodno je obratiti pažnju i na drugu stranu podjednako bolne egzistencije. Ekstremno siromaštvo velike većine „surogata‟ i nezamislivi uslovi života podjednako su bitni, kao i to da se ove žene suočavaju s traumom odvajanja od deteta, postporođajnom depresijom, mogućim komplikacijama, pa i sa smrću.

Kada je 2009. godine surogat majka umrla od posledica komplikacija na porođaju, njeno dete je „dostavljeno‟ nameravanim roditeljima, ali niko nije preuzeo odgovornost za njenu smrt. Koje su granice naše empatije? Da li je ona rezervisana samo za bol onih koji mogu da plate, ali ne i za one kojima je to jedini način da prežive, pa čak i ako u tome ne uspeju, kao gore spomenuta surogat majka?

Dehumanizacija žena i njihovo svođenje na inkubatore nam pomaže da ne vidimo drugu stranu i da ne saosećamo s bolom i katastrofalnim uslovima života koji je primoravaju na iznajmljivanje materice. A ta žena je, bez obzira da li ćemo je zvati inkubatorom ili rodiljom, ljudsko biće. Zbog toga, ne smemo zaboraviti da je privilegija jedne osobe u kapitalističkom sistemu gotovo uvek u vezi s opresijom i ekspolatacijom druge.

Tekst je nastao u okviru projekta pod nazivom „Roditeljstvo u neoliberalizmu“ koji se realizuje uz podršku Rekonstrukcije Ženski fond.

  1. Roberts, Dorothy E. 1997. Killing the black body: race, reproduction, and the meaning of liberty. New York: Pantheon Books.
  2. Pande, Amrita. Commercial surrogacy in India: Manufacturing a perfect mother-worker. Signs: Journal of Women in Culture and Society 35, no. 4 (2010): 969-992; Pande, Amrita. Transnational commercial surrogacy in India: gifts for global sisters?. Reproductive biomedicine online 23, no. 5 (2011): 618-625.; Pande, Amrita. Not an ‘Angel’, not a ‘Whore’ Surrogates as ‘Dirty’Workers in India. Indian journal of gender studies 16, no. 2 (2009): 141-173.; Pande, Amrita. Global reproductive inequalities, neo-eugenics and commercial surrogacy in India. Current Sociology 64, no. 2 (2016): 244-258.
  3. Pande, Amrita. “Commercial surrogacy in India: Manufacturing a perfect mother-worker.” Signs: Journal of Women in Culture and Society 35, no. 4 (2010): 969-992.
  4. Pande, Amrita. “Not an ‘Angel’, not a ‘Whore’ Surrogates as ‘Dirty’Workers in India.” Indian journal of gender studies 16, no. 2 (2009): 141-173.
Print

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us