Maja Solar: Moramo se boriti protiv fašizacije društva!

Maja Solar; Foto: Forum Roma Srbije / Facebook

Prenosimo intervju u kojem Maja Solar za portal BUKA govori o feminizmu, nacionalizmu, aktivizmu, antifašizmu i drugim temama.

Maja Solar je filozofkinja, pjesnikinja, prevoditeljka rođena 1980. u Zagrebu, a živi i radi u Novom Sadu. Članica je lijevo orijentisanog teorijskog i političkog kolektiva „Gerusija“ i dio je uredništva časopisa za teorijske prakse „Stvar”. Od 2015. godine prevodi za srpsko izdanje novina Le Monde Diplomatique.

Majo, šta danas možemo učiti iz istorije feminizma, ali i revolucija. Koliko smo u današnjim vremenima usvojili ranija dostignuća ili je sve to ostalo u okvirima teorije, imajući u vidu sve veću patrijarhalizaciju svijeta?

Ima baš dosta istorijskih čvorova gde su se feminizam i revolucija zapetljavali… Na primer, mogle bismo mnogo toga naučiti iz revolucionarnih praksi zadivljujuće i, na žalost, u klasnom pokolju završene Pariske komune: kako su žene hrabro stajale ispred topova kraljeve garde, solidarišući se sa svima koji su pružali otpor i koji su tokom nekoliko meseci nastojali da izgrade neku vrstu komunističke zajednice u kojoj bi ljudi istinski oslobađali svoje mogućnosti.

Od pariskih komunarki i komunara možemo naučiti kako politički eksperimentirati i pokušati se organizirati izvan tradicionalnih formi republikanizma, kako dovoditi u pitanje zacrtane linije podele rada u pravcu koji bi bio oslobođen eksploatacije, polne i rasne potčinjenosti, te rušeći jaz između rada i umetnosti.

Od Elizabet Dmitrieff, jedne od poznatijih učesnica ove revolucije, mogli bismo naučiti kako pisati manifeste koji su antikapitalistički, te kako organizirati Žensku uniju – kao sekciju Internacionale – u kojoj su žene mogle povezivati najopštija teorijska pitanja, poput ukidanja privatnog vlasništva, sa gorućim problemima od kojih je zavisilo preživljavanje, poput pronalaženja drva i uglja za ogrev.

Od pariskih komunarki bismo mogle naučiti kako u klubovima i drugim demokratičnim formama okupljanja govoriti o ženskom radu – tada pre svega o poboljšanju radnih uslova i povećanju plata krojačica, švalja, peračica veša, proizvođačica draperija – onda kada to izgleda gotovo nemoguće.

Od Louise Michel, također jedne od poznatijih komunarki, mogle bismo naučiti kako stražariti u rovovima rame uz rame sa strancima, vojnicima druge boje kože i afričkog porekla, zamahujući krilima borbe u antinacionalističkom i antirasističkom poletu. Posebno bismo, pak, od čuvenih petrolejki (pétroleuses) mogle naučiti kako koristiti petrolej i parafin, nekoj vrsti preteče Molotovljevog koktela, u borbi protiv klasnog neprijatelja.

Revolucionarno-feminističkih punktova je mnogo – od borbi ruskih revolucionarki i prvog masovnog ženskog socijalističkog organiziranja kroz Ženotdel, preko borbi međuratnih jugoslovenskih komunistkinja, potom jugoslovenskih partizanki i masovnog ženskog antifašističkog organiziranja kroz AFŽ, preko Mujeres Libre i drugih španjolskih militantkinja u vreme građanskog rata, preko gerilskih ratnica u antikolonijalnim borbama diljem sveta, preko studentskih borbi šezdesetosmašica, preko Black Panther Party borkinja, preko LGBTIQ+ aktivistkinja koje deluju kroz antikapitalističke organizacije, pa sve do recentnijih masivnih ženskih štrajkova – da navedem samo neke.

Da bismo nastavile revolucionarno-feminističke linije borbe i povesnih dostignuća, bitno je i to kako mislimo istoriju: ne upotrebljavamo je samo kao alatku interpretacije (iako je i taj aspekt, pogotovu u borbi protiv revizionističkih i neoliberalno-feminističkih interpretacija istorije, bitan), već pre svega kao jedno od oruđa društvene transformacije. U tom smislu istorija ne sme biti istorija pukog sećanja.

Ne podsećamo se revolucionarno-ženskih praksi da bi ih slavili kao ženske svetle tačke koje je lepo videti u nekim alternativno napisanim istorijama, već zbog toga što znamo da nismo pale sa Marsa, zbog toga što su naše prethodnice već mnogo toga izborile što danas podrazumevamo, ali i mnogo toga što su izborile je izgubljeno i valja se ponovno boriti, zbog toga što iz tih iskustava možemo učiti, možemo ih nastavljati, možemo nastojati da ne ponavljamo iste greške, možemo na osnovu nekih lekcija lakše otkrivati kako se organizirati u današnjim kontekstima i menjati svet na bolje.

Kako se boriti protiv svih oblika nacionalističkih ideja koja izjedaju ne samo naš prostor, nego, otvoreno možemo reći, i cijeli svijet?

Pre svega razumevanjem da nacionalizam nije samo ideologija u smislu ideja „zlih moćnika“ koji nas zamajavaju i razjedinjuju na taj način, već je materijalna opna kapitalizma. Ako sistem funkcionira tako da je jeftinije zaposliti migrantskog/u radnika/cu bez dokumenata koji na primer dolazi trbuhom za kruhom u Slovačku nego one koji imaju slovačko državljanstvo, onda će biti lako upregnuti slovačke radnice i radnike – kojima očito nije u interesu da im srpski radnici i radnice „otimaju posao“ – u nacionalističku mašinu. Što desnica diljem sveta zdušno i čini. A oni koji su podjarmljeni nisu glupi što se primaju na to, već su racionalni shodno kapitalističkom obliku racionalnosti: naprosto se ponašaju na način koji ima veze za njihovim interesom i neposrednim zadovoljavanjem potreba.

To je jedan, ali bitan aspekt razumevanja nacionalizma, a propitujući ga bismo mogli lakše osmišljavati konkretnije linije borbe i načine povezivanja onih koji su označeni kao jedna nacionalna grupa sa ljudima drugih etniciteta, onima koji su označeni kao stranci i strankinje. Ta povezivanja bi mogla potvrditi da svi prezreni na svetu – različitih etničkih predznaka, boja kože i polnih odrednica – ipak dele neka slična iskustva i imaju zajedničkog neprijatelja: sistem koji nas skoro sve eksploatira, iscrpljuje, potčinjava, otupljuje, zaglupljuje, pretvara u konkurente jedne drugima, razjedinjuje, svodi na životinjstvo, navikava da se mirimo sa oskudicom, sakati naše mogućnosti i potrebe.

Jedna ste od rijetkih koja nije ostala u okrilju teorije, već ste bliski aktivističkom djelovanju i akciji. Koliko je upravo taj segment važan za društvenu promjenu i borbu za bolje društvo?

Teorija radi teorije sasvim sigurno može biti uzbudljiva, ali društvena teorija koja se ušančuje u unosne i udobne akademske i endžioovske kule od slonovače samo ponavljajući zacrtane izolinije društva nije nimalo zanimljiva… Pošto živimo u društvu u kojem je bavljenje teorijom, a pogotovu teorijom koja ne bi imala praktičke učinke u pravcu emancipacije, pravi pravcati luksuz, onda je neodgovorno biti slep i gluh za takvu podelu rada u kojoj je moguće da se neki strastveno bave teorijom jer ih to zanima na osnovu toga što se drugi prinudno bave krajnje teškim, iscrpljujućim, životno-skraćujućim, pogodnijim-za-telesno-i-mentalno-razboljevanje i zatupljujućim radom. To će reći, teoretičari/ke se uopće ne bi mogli baviti teorijom da nema onih koji su prinuđeni da proizvode sve što prostorvreme bavljenja teorijom podrazumeva: od hrane, stanova, kuća, fakulteta, biblioteka i drugih građevina u kojima se neko bavi teorijom, knjiga, kompjutera itd.

Ako već imamo tu privilegiju da zauzimamo klasne, polne i rasne pozicije koje omogućuju bavljenje društvenom teorijom, onda teoriju valja upotrebljavati radi kritičkog promišljanja ovakve podele rada i u svrhe ukidanja tako organiziranog društva. Samo u tom pravcu teorija jeste delić borbe.

Ukratko, meni izgleda da, sve dok živimo u kapitalizmu, nemamo vremena da se bavimo društvenom teorijom radi teorije, jer: sve gori. Ako se bavimo teorijom koja nastoji da misli i sistematizira zašto i kako sve gori, onda ta teorija mora biti povezana sa transformativnim praksama društva. A kada prestane da gori i kada budemo imali pravednije društvo, onda bismo mogli razmišljati o reorganizaciji prostorvremena tako da aristotelovski bios theoretikos, u kojem je svrha znanja sâmo znanje, bude dostupan svima koje to zanima.

Zanimljiva su saznanja do kojih ste došli iz socijalističke Rusije kada je u pitanju odnos prema ženama. Možete li nam reći nešto više o tome?

O da, to mi je jedna od omiljenih tema, pre svega zato što se upravo ovde radi o jednom od istorijskih blokova političkog laboratorija na osnovu kojeg bismo mogle nastavljati graditi dalje. Neke od pouka iskustva ruskih revolucionarki koje bi mogle biti inspirativne za nas danas:

• Žene se masovno mogu organizirati u okviru organizacionih formi koje su relativno autonomne, jer prepoznaju specifičnu opresiju na osnovu pola, ali su suštinski povezane sa drugim oblicima organiziranja koje ujedinjuju ove različite nivoe u zajedničku borbu protiv kapitalizma;

• Brojni su primeri eksperimenta sa organizacionim oblicima u rusko-revolucionarnim previranjima od kraja XIX veka pa sve do 1930ih o kojima i danas, iako u drugačijim nijansama, valja razmišljati: manji ili veći kružoci ili kombinacija, teror kao sredstvo borbe ili ne, oblici rada kroz partijske, sindikalne, fabričke i zadružne sekcije, žensko organiziranje kroz sovjete, veze partijskog i nepartijskog rada, specifičnost rada sa ženama koje žive na selu, različite forme okupljanja koje omogućavaju prevazilaženje jaza između seljanki, radnica i intelektualki, prevazilaženje hijerarhija znanja putem posrednih instanci koje dolaze „odozdo“ poput figure delegatki, organiziranje brige o deci dok majke učestvuju u debatama i politiziraju se, edukacija žena putem višejezične štampe za čije kolektivno čitanje se stvara prostorvreme (okupljanja žena radi zajedničkog čitanja tekstova iz novina, tekstovi se čitaju naglas, nakon svakog teksta se raspravlja o pročitanom vrednujući svačije mišljenje), forme okupljanja koje ne nameću organizaciju „odozgo“ već podstiču samoorganiziranje, samoedukaciju, samodelatnost i samoemancipaciju;

• Stvaranje politika, praksi i institucija koje bi omogućile da tzv. reproduktivni rad nema više žensko privatno lice: javni i dostupni vrtići, kao i drugi oblici zajedničke brige o deci, javne praonice, javne kuhinje, izgradnja stanova bez privatnih kuhinja i drugi eksperimenti u pravcu socijalizacije rada koji je kapitalizam nametnuo ženama kao nešto što im je navodno prirodno;

• Besplatni, na zahtev dostupan i stručno sprovodljiv abortus;

• Plaćen menstrualni dopust: u jednom periodu nakon boljševiške revolucije, ženama je u vreme menstrualnog ciklusa bilo omogućeno da izostanu sa posla ukoliko ne bi bile u stanju da obavljaju teži rad, a da im se zbog te potrebe ne umanjuje plata / ne daje otkaz. Ovo je moguće samo onda kada se rad nastoji organizirati drugačije od njegovog osciliranja oko profita.

Lekcija iz ovog veoma zanimljivog segmenta istorije je još mnogo. O ženskom aspektu ruske revolucije sam više pisala u tekstu Dok se svaka kuharica ne politizuje, a ovde sam istakla pouke koje su i u danjašnjem kontekstu prilično radikalne.

Pojam fašizam danas se često upotrebljava populistički, ljudi više i ne promišljaju o samom pojmu i njegovom značenju. Gdje Vi vidite oblike fašizma danas?

Da, ponekad se buket političkih sila koje se udaljavaju od levice prema centru i desnici, kao i svaki oblik nasilja, olako svrstavaju u označiteljski koš fašizma. No postoje i mnogo nijansiranije kritičke analize desničarskog spektra koje nam pokazuju kako se – uprkos zajedničkim karakteristikama ovih praksi, stilova i politika koje su antidemokratske – radi o heterogenom bloku. Jer, i Makronova i Orbanova i Trampova i Bolsonarova i Vučićeva vlast su autoritarne vladavine čije ključno obeležje je represija: pitanje je koju od njih imenovati liberalnom, koju konzervativnom, a koju fašističkom diktaturom?

Jedna od tipologija tog šarenog buketa desnice je ona Joachima Beckera: neke desničarske partije su dominantno neoliberalne, neke više nacional-konzervativne, dok su neke fašističke. Znamo i to da su (neo)fašističke (u Italiji Casa Pound, u Grčkoj Chrysí Avgí…) i ekstremno-desne partije (u Holandiji Partij voor de Vrijheid PVV, u Austriji Freiheitliche Partei Österreichs FPÖ, u Francuskoj Rassemblement national RN, u Nemačkoj Alternative für Deutschland AfD, u Velikoj Britaniji United Kingdom Independence Party UKIP…) u usponu, te da desnica uspeva mobilizirati popriličan broj potlačenih.

Pored toga, zbrka sa označavenjem partija fašističkim može nastati i zbog toga što se neke naslanjaju na snažne veze sa istorijskim fašizmom prikriveno, zbog pretnje zabrane organiziranja, dok neke to čine otvoreno, često u sprezi sa nepartijskim, paramilitarnim, subkulturnim i drugim grupama koje promovišu fašističku ikonografiju. Stvar je zapravo još zamršenija. Mnoge desničarske formacije prolaze kroz procese transformacije i prilagođavanja političko-ekonomskoj konjunkturi, često uključujući elemente koje nam se čine progresivnim i koji su, barem prema tradicionalno određenom političkom spektru, nekada bili rezervisani za levicu. Savremene desničarske partije je najčešće teško idealno-tipski odrediti, jer su pre kombinacija navedenih tipova, udružujući naizgled nepodudarne elemente i zahteve.

Primera radi: u svoje ekonomske programe istovremeno uključuju protekcionističke i slobodno-tržišne elemente; razvijaju konzervativne socijalne politike koje istovremeno ublažavaju siromaštvo određenih slojeva, ali ih normiraju prema poželjnim modelima i zatežu žice uključivanja-isključivanja (nadoknade za majke koje ženama finansijski olakšavaju teret troškova majčinstva delimično ih isključujući sa tržišta rada i smeštajući ih u kuće, kako to zahteva tradicionalni model obitelji, također isključujući sve one koji se ne uklapaju u ovaj model, recimo homoseksualne zajednice ili Romkinje koje uglavnom nemaju građanska prava); neke partije istovremeno uključuju progresivne i konzervativne elemente (primer italijanskog Pokreta 5 zvezda koji se između ostalog zalaže za dostupnost vode kao javnog dobra i promoviše anti-imigrantsku politiku); mnoge struje desnice, osobito nakon poslednjih evropskih parlamentarnih izbora, sada svoje politike usmeravaju ka „zelenim“ odgovorima na klimatske promene…

Ova složenost savremenog političkog spektra ne znači da se to ne može misliti, štaviše mišljenje uvek i podrazumeva složenost: mislimo nešto složeno i onda to složeno još više usložnjavamo refleksijom… Ono što valja misliti i protiv čega se valja boriti svim sredstvima jesu sve intenzivniji procesi fašizacije društva. Kao možda najopasniji oblik neofašizacije društva vidim: ksenofobične, rasistične i mizogine prakse koje su sistemske. One su manje uočljive od direktnog fizičkog nasilja, čiji počinioci se jasnije mogu identifikovati, jer su normalizirane i zapravo ih sprovodi sâm sistem kroz održavanje i produbljivanje odnosa eksploatacije, dominacije i potčinjenosti.

Koliko je za promjenu društva važna politička promjena imajući u vidu da političke elite koje vladaju ovim prostorima ne vode društvo prema nečemu boljem?

Ako se pod politikom misli na partijsku stranu politike, onda, s obzirom na naš aktualni partijski okvir, zaista nema političkih promena: u postsocijalističkoj jugoslovenskoj stvarnosti partije se vrte oko interesa kapitala i uglavnom to ne dovode u pitanje. Čak i kada možda izgleda ili zazvuči da to nije slučaj, recimo kada napadaju tajkune i velike kapitalističke igrače, ove partije zapravo ne dovode u pitanje sistem koji takve funkcije i klasne pozicije omogućuju, zapravo sa njima dele bolji deo kolača. Vrlo dobro znamo da su i one partije na našim prostorima koje su nominalno socijalističke daleko od bilo kakvih socijalističkih politika. Dakle, smenjivanje ovih partijskih igrača sigurno neće dovesti do političkih promena koje bi većina ljudi osetila kao bolje.

Potrebna nam je istinska leva partija koja bi mogla usmeravati stvari u tom pravcu. I dakako, ni ona neće pasti s Marsa: na tome treba žilavo i postojano raditi. Žalosno je što se vreme koje bi trebalo uprezati u posvećeni politički rad često troši na jalovo kukanje, klevetanje, pljuvanje i prepucavanja na društvenim mrežama koja nemaju nikakve veze sa ozbiljnom (samo)kritikom. Bilo bi mnogo bolje videti gde i kako se svako od nas može uzglobiti u kolektivno telo koje radi na promenama ka boljitku, pitati se šta moja malenkost stvarno može da učini da bi doprinela zajedničkoj borbi, a ne trošiti dragoceno vreme na isprazne verbalne spektakle i nadgornjavanja.

Ne zaboravimo i to da se politika ne svodi na partijsku stranu, tako da su mogućnosti aktiviranja na drugim, ne-partijskim, nivoima – koji bi svi lako mogli da se uvežu na nehijerarhijski način –ogromne.

Foto: Levi samit Srbije / Facebook

Koliko sva ova umreženost, internet, društvene mreže, stalna dostupnost, ekrani vode ljudskom otuđenju. Treba li doći do alijenacije od svjetlosti ekrana?

Rekla bih da opšta digitalizacija u ovakvom obliku zaista vodi otuđenju. Ali ne zato što je ona loša sama po sebi, štaviše u nekom drugačijem društvu mogla bi se upregnuti u svrhe oslobođenja. To pre svega iziskuje da internet bude besplatan i dostupan svima, da kompjuteri i znanja kako se koristiti ovim mašinama i mrežama budu dostupni svima, pa tek onda možemo otkrivati emancipatorske potencijale digitalizacije dalje.

Za sada, digitalni prostori u izvesnim slučajevima mogu da ubrzaju komunikaciju, možda i da je olakšaju, no to ne znači da je čine kvalitetnijom. Štaviše, nisam sigurna da li uopće omogućuju istinsku ljudsku komunikaciju, u tom pogledu sam možda „konzervativna“: mašine i mreže nisu zamenili ljudsku komunikaciju licem u lice. (Možda to u budućnosti bude moguće, ne znam šta bi se sve tu još moglo smisliti).

Ljudska lica koja stvaraju bliskost u realnom ljudskom kontaktu su veoma bitan deo emocija, afekata, brižnosti, načina na koje iskazujemo kritiku, pažnje, drugarstva.., ali i bitan deo politika. Jer dok govorimo jedni drugima dok se gledamo, slušamo, maltene osećamo naše temperature, dok se možemo dodirnuti, dok vidimo ono što bi putem interneta bilo nevidljivo, dok imamo prilike da naše kritike jasno oblikujemo na drugarski način, strogim ali pažljivim tonom, dok iskazi i odluke u realnom prostorvremenu kruže na demokratičan način a ne kao spektakl, dok postajemo hrabri da govorimo licem u lice, ne skrivajući se iza ekrana, istovremeno ohrabrujući druge da govore.., onda stvaramo istinski prostor politike. Takav prostor ne vidim na internetu.

Da li u svemu tome gubimo kontakt sa mladim generacijama, onima na kojima svijet ostaje?

Ovo pitanje me zaokuplja: kako komunicirati sa generacijama koje su odrasle u sveopštoj digitalizaciji i koje ne znaju komunicirati drugačije nego putem Facebooka, Instagrama, Vibera i sličnih mreža koje omogućavaju što kraće i fragmentarnije oblike teksta, što intenzivnije bombardovanje (pokretnim) slikama, do te mere da su im čak i mailovi staromodni i ne koriste ih? Jedno vreme sam uporno pisala dugačke e-mailove, uporno i kada mi niko nije odgovarao, a pošto i dalje skoro niko ne odgovara počela sam odustajati…

U pogledu ovoga, plaše me i procesi koji komunikaciju sve više fragmentiiraju, koji sakate koncentraciju i sposobnost da se usredredimo, da nečemu budemo duboko posvećeni. Niko od nas nije izabrao nove oblike komuniciranja, oni su nam nametnuti, naš pristanak na njih je oblikovan prinudom i dobrim delom kroz nesvesno usvajanje. To ne znači da ne možemo tome da se odupiremo i da ne treba da imamo ozbiljnu kritiku ovih fenomena. Samo ističem da je stvar zamršena i da je logično da je većina ljudi uronjena u nju.

Što se tiče toga da na mladima svet ostaje, kao Gerusijanka verna rekonceptualizaciji starosti, dodala bih da svet podjednako ostaje i na starijima.

Da ne bude sve u negativnom kontekstu napisano, gdje su iskrice nade za bolji svijet, iako je i sama nada filozofski problematična kategorija?

Ne znam je li nada problematična kategorija, ali mislim da nam je potrebna kao kruh nasušni.

Nada zasvetluca: kada milioni žena diljem sveta naprave veličanstveni feministički štrajk boreći se za jednakost; kada prvi put odem u Banjaluku a tamo mi ljudi na ulicama ushićeno pričaju o protestu Pravda za Davida uprkos nadzoru i represiji; kada u neformalnom romskom naselju pored Novog Sada u jednom dvorištu jedno pored drugih sede romska deca koja se bore da održavaju gotovo nemogući spoj nastavljanja obrazovanja iz uslova krajnjeg siromaštva, Romkinje koje su neformalne radnice i majke, muslimansko-romski sakupljači sekundarnih sirovina, romske aktivistkinje, studenti i bela nazaposlena žena, kada pažljivo slušaju jedni druge i uče kako da naprave sindikat i kako da se samoorganiziraju, te kada se odlično razumeju uprkos različitim jezicima, uprkos jezivoj vrućini i rojevima muha koje se lepe na njih; kada uspemo da pokažemo jedi drugima da smo ranjivi i kada iz toga izraste nešto što može da pomera brda i pravi čuda; kada se trans-osobe, lezbejke, gejevi i druge moguće lgbtiq+ identifikacije uprkos razlikama usaglase da im je zajednički interes borba protiv kapitalizma; kada oni koji imaju prostorvremenske uslove za to prevedu radijantne tekstove i besplatno ih dele sa zajednicom, čineći ih pristupačnim varnicama inspiracije; kada se drugovi organiziraju da prave ručkove, večere i čuvaju decu, da bi žene dobile više prostora da debatuju i politiziraju se; kada su prijateljice i prijatelji tu jedni za druge u najtežim trenucima i kada znaš da je to bitan deo politika koje nastoje svet učiniti boljim.

Print

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us