Tokom štrajka u Dženeral motorsu, radnici autoindustrije u Detroitu oživeli su bogatu tradiciju radničkih pesama. Muzika nije samo podstrek u borbi, njeno stvaranje i zajedničko izvođenje predstavlja i važan segment stvaranja kolektivne snage radnica i radnika.
Tekst je prvobitno objavljen na portalu Jacobin.
Klasna borba je uvek imala svoj saundtrek. Pre sto godina su Industrijski radnici sveta (Industrial Workers of the World, IWW) imali Džoa Hila, autora pesama prihvaćenih među radnicima kao što su „Propovednik i rob“ i „Moć je u sindikatu“. Američki komunisti tridesetih imali su bariton Pola Robesona, a aktivisti šezdesetih i sedamdesetih folk balade Džoan Baez i Fila Ohsa. Današnji štrajk autoindustrije prati muzika GmekKeša (GmacCash).
Pedeset hiljada radnika Dženeral Motorsa je već četvrtu sedmicu u ozbiljnom štrajku. GM gubi milione, ali ne popušta pred pritiscima sindikalnih pregovarača. Osnovni zahtev radnika je da firma odustane od netransparentnih (multitiered, aleatornih) ugovora pogubnih po nove i privremeno zaposlene – sada primorane da rade čak osam godina pre ostvarenja punog iznosa plate – a koji podrivaju solidarnost i primanja čitavog kolektiva.
Kada su 1930-ih i 1940-ih oformljeni Savez radnika autoindustrije (United Autoworkers, UAW) i drugi industrijski sindikati milioni radnika su štrajkovali svake godine, prevazilazeći razlike u stručnoj spremi, etnicitetu i mestu boravka. Međutim, počev od sedamdesetih, broj članova i učešće u štrajku su u vrtoglavom opadanju, dok su milioni radnih mesta u proizvodnji premešteni u fabrike bez sindikalnog organizovanja, a razlike u prihodima divljaju. Tokom 2017. godine samo 25.000 radnika je učestvovalo u velikim obustavama rada – što je druga najniža zabeležena masovnost.
Danas se u autoindustriji štrajkači bore da preokrenu višedecenijski niz poraza radničke klase, sledeći primer desetina hiljada nastavnika koji su u štrajku od prošlog proleća. Izazovi obeshrabruju, i pobeda ne može biti laka. Na sreću, radnici autoindustrije su u ovu borbu uneli posebne talente.
Bivši radnik Krajslera, reper iz Detroita GmekKeš je u znak solidarnosti sa štrajkačima Dženeral Motorsa prošlog meseca objavio pesmu „On Strike“ („Štrajk“). Štrajkovi su iskustvo koje menja učesnike, u kom nastaju nove zajednice i posvećenost. Štrajk oslobađa kreativne kapacitete radnika da vode i dobijaju bitke protiv naizgled svemoćnih poslodavaca – ali i da stvaraju privlačne pesme poput ove.
U spotu se GmekKeš pridružuje radnicima GM-a u protestu uz refren koji bi mogao da budu slogan sindikata: „Idemo u štrajk/ Idemo u štrajk/ Idemo u štrajk/ Dok ne srede ovo sranje.“ Pesma ima tri kratke strofe:
Stupamo u štrajk, ne sedite na ušima
Nećemo da radimo pod ovim uslovima
Šljakamo u vreloj hali bez klimatizacije (k’o u paklu je)
Kako se usuđuju da tvrde da je to OK?
Ko se ne odvali od dirinčenja ima da ga otpuste
A one robove bez ugovora neće ni da zaposle
Nadređenog zabole da li se umaraju (ma jok)
Samo gleda da se proizvodi skuplje prodaju
Sindikalci treba da se drže jedni drugih
Radimo zajedno
Čuvaj leđa bratu, čuvaj leđa sestri
Probaće da nas zajebu mada tvrde da nas vole
Siti odugovlačenja uprave GM-a i nadahnuti repovanjem GmekKeša, u Fort Vejnu u Indijani su objavili sopstvenu himnu štrajka „Bure baruta“. Uvod u pesmu su reči objave: „Solidarnost i jednakost. Ura za Lokal 659, gde su štrajkači prvi put posedali na pod. Došlo je vreme da i mi iznesemo zahteve. Nemajte sumnje da tu ima prigovora koji zahtevaju rešenja.“
Zaboravljena veština protestne pesme
Ove pesme pripadaju dugoj i bogatoj tradiciji štrajkačkih pesama u koje slave kreativnost i snagu sindikalnog pokreta. U zbirci Američka radnička pesma devetnaestog veka istoričar Filip Foner je sakupio stotine takvih pesama, od duhovnih pesama robova, preko pesama kojima su otvarani sastanci Vitezova rada do klasika iz 1883 „Smrt štrajkbrejkera“.
U jednom od poglavlja su desetine pesama nastalih u kasnom devetnaestom veku u okviru pokreta za osmočasovni radni dan, uključujući pesmu Eight Hours („Osam sati“), čije je stihove napisao I.G. Blanšar (I.G. Blanchard). Foner objašnjava da je sve do nastanka himne Industrijskih radnika sveta Solidarity Forever („Večna solidarnost“) 1915. godine, ona bila najpopularnija pesma radničkog pokreta. Već osamdesetih godina devetnaestog veka na stotine hiljada radnika se učlanilo u pokret čiji je slogan u refrenu pesme „Osam sati“: „Osam sati rada, osam sati odmora, osam sati dokolice!“
Prvog maja 1886. godine je 350.000 ljudi na preko 10.000 radnih mesta širom SAD stupilo u štrajk zahtevajući osmočasovni radni dan i pevajući himnu pokreta – čime je ujedno prvi put obeležen Prvi maj, koji svake godine radnici, sindikati i socijalističke stranke širom sveta slave kao Međunarodni praznik rada.
Godine 1937. radnici automobilske industrije u Detroitu pevali su pesmu Sit Down! („Na pod!“) advokata UAW-a Morisa Šugara (Maurice Sugar) dok je talas štrajkova tokom kojih su radnici zauzeli svoje fabrike (sit-down strikes, sedeći štrajkovi) osakatio najveća proizvodna preduzeća širom sveta, pokazavši neverovatnu snagu industrijskih radnika:
Kad nam se keze u lice, i kažu: „Nema povišice.“
Na pod! Na pod!
Kada hoće udarnik da navrati upravnik.
Na pod! Na pod!
Sedi na pod, malo ne rmbači
Sedi na pod, daj odmora grbači
Sedi na pod, tako do pobede.
Na pod! Na pod!
Gmek Keš i radnici Lokala 2209 oživljavaju ovu tradiciju i prilagođavaju je današnjoj borbi. Ako je novi radnički pokret sposoban da se ujedini i traži više, očekujmo novu eru kulture klasne borbe.
Kultura solidarnosti
Gazde mogu da ulože ogromno bogatstvo i moć u dugotrajne, široke i, istorijski, krvave bitke. Anti-radnički nastrojena politička administracija može da propisuje zakonska ograničenja štrajkova i sindikalnog organizovanja, te da policiju i vojsku šalje da ih primenjuje bezobzirno. Radnička klasa danas na svojoj strani nema nijedan veliki nezavisni medij, tako da mejnstrim mediji u rukama milijardera mogu da blate sindikate i radnike huškaju protiv njihovih sopstvenih interesa. Radnici, snažni dok su ujedinjeni, suočavaju se sa bezbrojnim preprekama jedinstvu: rasističkim predrasudama unutar radničke klase, snažnim podsticajima za štrajkbrejkere i one koji bi da iskoriste situaciju za ličnu korist, te duboko ukorenjenim ciničnim stavom da je sve što radimo i onako uzalud.
Da bi prevazišli strah, cinizam i podele radnici su u prošlosti morali da grade organizacije i razvijaju kulturu solidarnosti. Nakon decenija slabljenja sindikata, a bez velike radničke stranke u SAD, ova kultura je nagrižena. Usahnula je i klasna svest: osećaj radničkog jedinstva i svest o nepomirljivom sukobu sa gazdama. Bez zajedničkih primera uspešnih štrajkova – a budući da mediji, uopšteno govoreći, uglavnom prećutkuju štrajkove i radnička pitanja – radnici su izgubili samouverenost i veru u snagu kolektivne akcije.
Iako sve više radnika učestvuje u transformativnom iskustvu klasne borbe – pridružujući se kolegama u borbi protiv poslodavaca i političara koji su do maločas delovali nepobedivo – oni izveštaje o svojim iskustvima neće naći u korporativnim medijima i počeće da stvaraju sopstvenu kulturu.
Baš poput starih pesama o radničkoj borbi, pesma koja je oživela tokom štrajka u Dženeral Motorsu uzdiže smisao zajedništva i solidarnost ponosnih, borbenih radnika, čineći, istovremeno, njihovu borbu za društvenu pravdu emocijalno razumljivom. Dok traje štrajk u Dženeral Motorsu, a Sindikat nastavnika u Čikagu (Chicago Teachers Union) se sprema za istorijsku obustavu rada naredne sedmice, videćemo, nadajmo se, još mnogo muzičkih spotova sa prvih linija štrajka. Lično, nadam se da će GmekKeš objaviti remiks štrajk-pesme Old Town Road.
Prevod s engleskog: Iskra Krstić
