U medijima se govori o rodnoj ravnopravnosti i rodnoj reprezentaciji u medijima kada neka žena bude ubijena. Međutim, pitanje je kakvo je stanje po pitanju rodne ravnopravnosti u samim medijima, da li se i kako ono komunicira nevezano za povremenu pojavu izveštavanja o slučajevima nasilja nad ženama. O ovome smo razgovarali s koleginicama novinarkama.
U sektoru medija, odnosno novinarstva, postoji telo koje se zove Savet za rodna pitanja u okviru Međunarodne federacije novinara (IFJ), globalne sindikalne federacije sindikata novinara, koja je najveća na svetu i predstavlja više od 600.000 medijskih radnika i radnica iz 187 organizacija u 146 zemalja, u čijem se članstvu nalaze i organizacije iz Srbije. Federacija promoviše ravnopravnost novinarki i novinara, u redakcijama, na javnom mestu, u sindikatima i u sadržajima informacija. Međutim, pitanje je da li i koliko korenspodiraju uredbe međunarodnih organizacija sa realnim stanjem na terenu.
Novinarstvo se nalazi u nezavidnom položaju, priklješteno između raznih privatnih interesa i potrebe za zadovoljenjem javnog interesa, što vodi stvaranju loše slike o novinarima i novinarkama koji pokušavaju da balansiraju u svemu tome.
Novinarke s kojima smo razgovarali navode da novinarski posao nije dovoljno plaćen kao i da u medijskom sektoru ima više žena, za šta se razlozi mogu naći u smanjenim zaradama i prekarizaciji položaja u novinarstvu.
Deo naših sagovornica smatra da je rodna ravnopravnost u medijima na zavidnom nivou, makar kada su u pitanju brojke o broju angažovanih novinarki i novinara. Kada govorimo o rukovodećim pozicijama, kao što su urednici/ce, direktori/ke, menadžeri/ke, vidljivo je kako je sve više žena na funkcijama, ali opet nedovoljno.
Recimo, kada je reč o televizijskom formatu, mnogo je više žena kao novinarki, voditeljki, ali i na mestu direktorki, što potvrđuje i Marija Šehić, TV voditeljka na N1:
Žene su u medijima prisutnije nego u drugim industrijama, i to je dobro. Imaju i dobre pozicije, ali nikako zahvaljujući pozitivnoj diskriminaciji, već isključivo zahvaljujući sopstvenim profesionalnim kvalitetima. U gotovo svim medijima u kojima sam radila žene su bile ili direktorke, dakle najviše pozicionirane, ili glavne i odgovorne urednice i time ključne osobe u procesu pravljenja medijskog sadržaja.
Ipak, želeći da dobijemo precizne podatke o tome koliko je žena na nekim funkcijama u medijima, kontaktirali smo s Koordinacionim telom za rodnu ravnopravnost, ali odgovor nismo dobili. Međutim, na njihovom sajtu mogu se pronaći podaci koji jasno prikazuju odnos žena i muškaraca na nekim višim pozicijama na radnom mestu u Srbiji koji je po žene nepovoljniji.
Pomoćnica urednika nedeljnika „Vreme”, Jovana Gligorijević, pojašnjava nam veće prisustvo žena u medijima:
Prisustvo žena u medijskoj industriji jeste veliko, i novinarstvo jeste ono što smo sto puta čuli – feminizirana profesija – međutim, jako je malo žena vlasnica medija, jako je malo žena u samom vrhu menadžmenta i nedovoljno je žena urednica u medijima. Novinarki je veoma mnogo – kad iz neke industrije odu pare, s parama pobegnu i muškarci, a nas puste na taj teren da se igramo i da imamo zabludu da smo u nečemu moćne. Isti primer imamo u zdravstvu, isti primer imamo u obrazovanju i, naravno, na kraju i u medijima, i to je trend koji je počeo sa svetskom ekonomskom krizom 2008. godine.
Na ovo se nadovezuje i Milica Šarić, urednica u Centru za istraživačko novinarstvo Srbije:
Stvarno se slabo plaća, iz nekog razloga zato što nije deficitarno zanimanje, i nije zanimanje koje može da donese profit, to je mnogo veliki problem; da mi možemo da donesemo nekakav profit našem poslodavcu, verovatno bi se otimali oko nas, ovako nema profita, ima samo boljeg društva, „SAMO“ boljeg društva u odnosu na čist kapitalistički ishod komercijalih poslova, dok god nas nema u deficitu, dok god nas nema malo, kao što danas ima malo dobrih majstora, mi ćemo biti u ovakvom potlačenom položaju, i muškarci i žene, što se novinarstva tiče.
Ipak, rešenje za poboljšanje položaja bi moglo biti i sindikalno udruživanje koje novinarkama i novinarima van javnih servisa uglavnom deluje kao utopija.
Delimično su za to krivi i sami sindikati koji ne pronalaze adekvatne modele za organizovanje radnica i radnika u privatnom sektoru. Naravno, ni same privatne kompanije nisu zainteresovane za sindikalizaciju. Tu su i zakonski problemi, pre svega otežano organizovanje onih koji su angažovani preko kratkoročnih ugovora, a takvih je u medijima mnogo.
Takođe, sagovornice naglašavaju da „novinarstvo nije ni cenjena ni plaćena profesija”, kako kaže Lana Nikolić, radio voditeljka Radio Beograda 202, nije više reč o polu, odnosno rodu, kada se govori o novinarskom poslu:
Ne verujem da je to karakteristično za pol, odnosno rod, više mislim da su muškarci na nekim drugim pozicijama koje su možda bolje plaćene, jer i oni s druge strane imaju pritisak da budu ljudi koji obezbeđuju sve; od žena se to ne očekuje u tolikoj meri kao od muškaraca, od njih se baš očekuje, i onda su oni opterećeni da nađu što bolje plaćen posao, a znamo da novinarstvo to uopšte nije, tako da je možda plata u pitanju. I onda opet imamo diskriminaciju žena, kaže Lana za Mašinu.
Ivana Mastilović Jasnić, izvršna urednica dnevnog lista „Blic”, takođe smatra da je novinarstvo generalno slabo plaćeno, i dodaje:
Najveći broj novinara radi za male plate i u lošim uslovima. Ne mislim ni da je to vezano za pol. I ženama je, kao i muškarcima, dozvoljeno da biraju profesije i poslove koji su bolje plaćeni, navodi Ivana.
Međutim, koliko god svako od nas imao izbora da bira profesiju, ne treba zaboraviti da je žena uvek dvostruko opterećena neplaćenim kućnim radom, kao i reproduktivnim radom, te nekad mora da prihvati i slabije plaćen posao ukoliko joj on donosi koliko-toliko mogućnosti da obavlja i gore navedene poslove. U neolibelarnoj ekonomiji koja sve više urušava ili privatizuje socijalne servise, žena gubi sistemsku podršku – vrtiće, produžene boravke, škole, zdravstveni sistem kao i porodiljsko, koje je pod velikim znakom pitanja zbog novih zakonskih odredbi o porodiljama.
O lošim uslovima u novinarstvu koji mnogo više pogađaju žene nego muškarce, svedoči i slučaj Ive Parađanin, voditeljke i urednice podkasta „Tampon zona”:
Ja ću uskoro ići na porodiljsko, i koliko sam uspela da izračunam, po ovom novom zakonu, koji je poprilično konfuzan i sumanut, neću baš imati zavidnu sumu, iz razloga što za šest godina koliko sam bila u medijima nigde nisam bila zaposlena za stalno. Trenutno sam frilenserka i preduzetnica, a prethodno sam radila pod autorskim i drugim ugovorima, što me dovodi u jako loš položaj kad je porodiljsko u pitanju, a verujem da je tako mnogim mojim koleginicama.
Postojeće istraživanje Udruženja novinara Srbije takođe svedoči o lošim uslovima rada i platama. Izneti podaci govore da u 1.518 aktivnih medija u Srbiji, ima 11.163 zaposlena, gde je od ukupnog broja novinara u 724 medija zaposleno oko 40%, a 60% njih je honorarno angažovano. Ovaj podatak svedoči o vrlo lošoj poziciji svih koji rade u svetu medija, osim možda onih koji su na rukovodećim i odlučujućim pozicijama. Podatak svedoči da, bez obzira na pol, odnosno rod, novinarstvo nije zanimanje od kojeg se može živeti, osim ako se ne vodimo parolom da ćemo živeti od ljubavi.
Na kraju krajeva, kroz prizmu rodne ravnopravnosti u medijima, osim pozicija koje zauzimaju žene i muškarci, kao i uslova, plata i beneficija, može se govoriti i o svojevrsnom paradoksu – koliko god da je više žena novinarki, u medijima su uvek više potencirani muškarci – kada se poziva za izjavu, za gostovanje, u vezi s nekom pričom, ili kada se traži komentar od nekog novinara, to je najčešće muškarac. Internalizovan patrijarhat ne dozvoljava da ženi konačno „dopustimo” svojevrsnu ekspertizu, a ovo se savršeno vidi u sportskom, ili pak u istraživačkom novinarstvu, kada sagovornici po pravilu poverenje poklanjaju muškom sagovorniku.
Naposletku, Iva je to lepo objasnila jednim opširnim odgovorom u kojem se sažimaju svi problemi novinarstva i novinarki:
Mislim da ukoliko odnos posmatramo čisto brojčano, žene jesu prisutne u medijima kao novinarke, urednice i saradnice. Međutim, ukoliko sagledamo koliko njih ima slobodu da piše i radi ono što želi i ono što ih stvarno zanima, koliko njih se nalazi na pozicijama donositeljki odluka, ta brojka je znatno manja. Ovo bitno utiče i na sadržaj koji se plasira, te mislim da su novinarke često u situacijama da rade na pričama sa kojima se ne slažu i vrlo često su primorane da u svom radu koriste određene patrijarhalne i šovinističke obrasce (kada nisu primorane onda imaju internalizovan patrijarhat u sebi). Sve ovo doprinosi stvaranju slike žene u medijima koja je već dugo katastrofalna i potpuno iskrivljena, pokazujući ženu striktno u njenoj telesnosti i određenom društvenom kalupu – o njoj se izveštava samo kada je ubijena, silovana, ili kada se sramoti zbog nečeg što je uradila sa svojim telom.
Takođe, Iva potvrđuje i naš već spomenuti paradoks – da, mada imamo veliki broj novinarki, ipak nemamo dovoljan broj stručnjakinja koje se pozivaju da komentarišu određene teme, već je ustaljena praksa da se za „ozbiljne teme” pozivaju uglavnom muškarci, i to najčešće jedni te isti, kao da žene stručnjakinje ne postoje; i zaključuje:
Dakle, iako imamo mnogo novinarki, njihov rad se često omalovažava, diskriminiše, sagledava kao nerelevantan, ili kada su konkretno u pitanju teme o ženskim pravima, kojima se ja bavim, neće doneti mnogo klikova. Mislim da je u Srbiji i dalje najviše žena u medijima na pozicijama novinarki, ofis menadžerki, u marketingu, dok te najviše pozicije moći i medijski tronovi donosioca odluka i biranja šta će se i na koji način plasirati u medijima i dalje najčešće pripadaju muškarcima.
Počevši od priče kako je novinarstvo u Srbiji, i globalno, feminizirana profesija, ali nedovoljno plaćena i cenjena profesija, na čijim se pozicijama najčešće nalaze muškarci kao donosioci odluka i kao ljudi na određenim funkcijama, postavlja se pitanje da li je novinarstvo žensko zanimanje kojim upravljaju muškarci? Zvuči logično, ali ne i prihvatljivo.
