Kako žive radnici i radnice Pošte?

Foto: Marko Miletić / Mašina

Radnici i radnice Pošte Srbije dele sudbinu velikog broja ljudi u zemlji. Rade u lošim uslovima, za niske plate, prihvataju i druge poslove kako bi dopunili porodične budžete. To su i osnovni razlozi za pokretanje štrajka koji prethodne večeri završen postizanjem dogovora u vladi Srbije. Iako je štrajk gotov, ostaje pitanje da li dogovorena povećanja zarada mogu da reše velike probleme radnika i radnica Pošte.

U Pošti radi oko 15.000 ljudi, među njima je oko 12.000 onih koji rade u tehnologiji, to su – tehničari, poštari, vozači, šalterski radnici, odnosno oni čiji se rad nalazi u samom centru onoga što zovemo poštanskim saobraćajem.

Upravo ti radnici i radnice imaju i najniže plate i to u preduzeću koje poslujući na tržištu u kompeticiji sa drugim kompanijama ostvaruje dobit. Velikom broju njih su zarade bliže republičkoj minimalnoj nego prosečnoj zaradi – to je i osnovni razlog zašto su štrajkovali deset dana.

Dok je podrška javnosti poštarima bila sve glasnija i jasnija, vlast i rukovodstvo firme su pojačavali represiju nad štrajkačima. Mnogi od njih su dobili odluke o suspenziji s posla koje su odbijali da potpišu nastavljajući sa obustavom rada uvereni da se bore za ispravnu stvar – za platu koja obezbeđuje više od golog preživljavanja.

U jeku štrajka razgovarali smo sa nekima od njih kako bismo videli šta su njihovi stvarni problemi i kako žive.

Radnici/e pošte u Somboru tokom obustave rada; Foto: Zoran Lazic ‎/ Udruzenje radnika “Pošte” Srbije – Goran Klještan BOSKE / Facebook

Ponosni poštari

Besparica je prvi i osnovni problem. Ljudi su nezadovoljni masovno zato što nama 17 godina nisu promenjene plate, od 2014. su nam još dublje zavukli ruku u džep sa 10% smanjenja, sad u januaru su vratili 5%, to je za mene kao poštara 1300 dinara – šta da radim ja sa tim!?

Stefan Mitrović radi kao poštar i ponosan je na uniformu koju nosi. Kaže da je on četvrta generacija poštara:

Moj pradeda je bio poštar, u familiji imamo preko tri stotine godina staža u Pošti.

Doduše, njegova uniforma nije potpuna. Posle pet godina rada u Pošti još uvek nije dobio zimsku uniformu:

Nemam zimsku jaknu, nemam poluduboke cipele, nisam nikad dobio kapu, ne znam da li se dobijaju rukavice, rekao je Mitrović.

Njegov kolega, Branko Sakar, nam saopštava isto:

Radim pet godina, još nisam zimsku uniformu dobio.

Sredstva i oprema za rad nedostaju i šalterskim radnicama u Pošti.

Mi kupujemo i hemijske i hevtalice i municiju, nekad nema papira pa ti kažu kupi papir. Nemamo trake za post terminale, rekla nam je jedna od radnica koja je želela da ostane anonimna.

Korisnici su često nezadovoljni uslugama u Pošti, međutim radnici i radnice sa kojima se susreću u poštama su upravo oni koji iz sopstvenog plitkog džepa izdvajaju novac za kupovinu osnovnih materijala.

Naša sagovornica kaže da je odnos sa korisnicima napredovao tokom obustave rada:

Korisnici su nam super, uglavnom nas podržavaju. Više imamo problema kada radimo nego sada, stvarno su super ljudi.

Nedostatak materijala je manji problem u odnosu na nedostatak zaposlenih.

Kako bi se ispunile brojke teraju nas da radimo nepravilno, onda dolazi do problema sa korisnicima. Imamo manjak radnika, manjak vozila …“, kaže Sakar za Mašinu.

Mitrović podseća i na stalne zablude o viškovima zaposlenih u javnom sektoru:

Neki govore da ima puno zaposlenih u Pošti – ne da ima viška, nego imamo manjkove. Došli smo do toga da nemamo poštara koliko imamo reona u kojima je potrebno nositi poštu.

Odlaze dobri ljudi koji rade po 15, 20 godina u firmi. Šefovi nas mole da nađemo ljude koji bi da rade. Firma je toliko unižena, nekada se tu teško dobijao posao i to su uglavnom bili ljudi koji završe PTT školu, a sada nije ni bitno da li imate ta znanja, nadovezuje se Sakar.

Ipak i pored manjka zaposlenih uprava Pošte se tokom štrajka odlučila da pokrene suspenziju za nekoliko hiljada radnika.

Naši rukovodioci stalno pokušavaju da nas predstave zamenjivima, kao ako nećeš ti ima ko hoće da radi. Pa nema više toga, za ovu platu neće niko ni da dođe, a i oni koji dođu se neće dugo zadržati. Osim toga nismo mi toliko zamenjivi, Pošta je ipak institucija, stub društva, kad pošta stoji sve stoji – sudovi, izvršitelji … i to se oseti. Dakle, tu su potrebni ljudi koji znaju da rade taj posao kako bi sistem funkcionisao, zaključuje Mitrović.

Foto: Marko Miletić / Mašina

Spajanje kraja s krajem

I dok nedostatak sredstava za rad i manjak zaposlenih stvaraju frustracije kako kod radnika i radnica Pošte tako i kod korisnika i korisnica, niske zarade s kojima je teško pregurati mesec su glavni problem ljudi s kojima smo pričali.

Imam dve ćerke, tresem se svako veče da li ću sutra ujutru imati da im dam za užinu po 100 dinara.

Opis teške materijalne situacije radnika i radnica Pošte staje u ovu kratku izjavu Sakara, on dodaje i da je Pošta proglašena za najbolju kompaniju 2018. godine:

Gde te pare idu, kako to može bi najača kompanija u zemlji a nema da normalno plati radnike.

Mitrović objašnjava kako izgleda njegov život sa platom poštara:

Žena i ja čekamo bebu, uzeli smo stan na kredit na 30 godina, u dve banke sam uzeo kredite da kupimo frižider i šporet, nas dvoje imamo četiri kredita. Od kako je na porodiljskom, supruga prima oko 31.000, ja u Pošti nemam ni 40.000 hiljada, dok poplaćamo kredite i račune ne ostane ništa. Onda mora da se traži drugi posao, šta god su mi nudili dodatno da radim ja prihvatim, negde dan, negde dva, uzmem hiljadu dve, ne možeš drugačije.

Radnica Pošte s kojom smo pričali je nešto sažetija:

Svi ili radimo sa strane ili imamo podršku od roditelja. Svi na taj način funkcionišemo.

Došao sam do toga da hranu kupujem na rate u Univerexportu pošto Poštanska štedionica ima ugovor sa njima. Letovanja i ekskurzije za decu su misaona imenica, dodaje njihov kolega Sakar.

U razgovoru se našlo i stalno pitanje plaćanja javnog prevoza koje predstavlja veliki izdatak ili luksuz kada imate nisku platu.

Radiš i pokušavaš da živiš pošteno a dođeš do toga da te izbaci kontrola iz autobusa. Pa ti kažu plaća ti firma prevoz. Pa jeste, ali za tih 3200 što dobijem za prevoz žena i ja možemo da se hranimo minimum nedelju dana, rekao je Mitrović za Mašinu.

Situacija u kojoj se nalazi veliki broj radnika i radnica Pošte svakako nije zavidna. Njihova odluka da stupe u štrajk je razumljiva, a ishod od kolektivne moći i solidarnosti.

Nikad nismo bili bolje organizovani. Nemamo nazad, nikad nismo bili ovako složni i sad moramo da uspemo, zaključuje radnica Pošte.

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE