Na granici egzistencije: život u neformalnim kolektivnim centrima

Foto: Ivana Aćimović

Dvadeset godina nakon što su zbog ratnih sukoba na Kosovu bili primorani da napuste svoje domove, veliki broj ljudi koji se vode kao „interno raseljena lica” (skraćeno IRL) danas i dalje živi u uslovima nedostojnim čoveka.

Prema poslednjim zvaničnim podacima, u Srbiji danas živi oko 200.000 interno raseljenih lica, dok je broj onih koji i dalje žive u „potrebi” prouzrokovanoj raseljenjem približno čak 70.000. 1 Interno raseljena lica u „potrebi”, prema metodologiji UNHCR-a, jesu ljudi koji ispunjavaju jedan ili više kriterijuma ugroženosti, kao što su prihodi ispod donje granice siromaštva, život u nedostojnim uslovima (bez vode, struje ili sanitarnih uslova), mentalni ili fizički invaliditet itd.

Već dvadeset godina ovi ljude „privremeno” žive u neformalnim kolektivnim centrima, tj. u nekadašnjim radničkim barakama sada već davno ugašenih društvenih preduzeća, ili, još gore, u prostorima koji nisu ni namenjeni za stanovanje. Pristup električnoj energiji tokom cele godine za ova domaćinstva često je misaona imenica, a restrikcije struje su pravilo, a ne izuzetak.

Neka domaćinstva ne poseduju sopstvena kupatila, pa su prinuđena da koriste zajednička za ceo kolektivni centar. U neformalnim naseljima u kojima žive interno raseljeni Romi, koji inače čine oko 15% ove populacije, situacija je najalarmantnija, jer pored toga što najčešće žive u veoma teškim uslovima, često nemaju pristup ni pijaćoj vodi.

Foto: Ivana Aćimović

Zatvaranje” kolektivnih centara

Davne 2002. godine, u Srbiji je postojalo 388 formalno priznatih kolektivnih centara u kojima su bila smeštena najugroženija interno raseljena lica. Pošto se s produžavanjem trajanja raseljeništva povećava i rizik od marginalizacije, siromaštva i nejednakosti, sve to neminovno vodi otežanoj društvenoj integraciji ovih lica, Srbija je uz pomoć i donacije međunarodne zajednice kao prioritetni strateški cilj odredila zatvaranje kolektivnih centara s postepenim rešavanjem stambenog pitanja interno raseljenog stanovništva. Danas se broj formalnih kolektivnih centara sveo na jedno slovo – „Salvatore” u Bujanovcu.

I zaista, ako u izveštaju Komesarijata za izbeglice Republike Srbije pogledate jedan grafikon, uočićete maltene linearnu opadajuću putanju linije koja predstavlja odnos broja kolektivnih centara kroz godine.2 Međutim, ono što je mnogo bitnije za suštinsko rešavanje problema IRL-a, a ne može se pročitati s pomenutog grafikona, jeste u kojoj je meri država uspela kvalitetno da reši stambeno pitanje za interno raseljena lica.

Naime, proces zatvaranja kolektivnih centara u praksi bio je daleko od idealnog. Izvestan broj kolektivnih centara nije u pravom smislu ni zatvoren, iako je to formalno urađeno. U nekim od ovih „zatvorenih” kolektivnih centara ljudi i dan-danas žive.

Istina, negde je to nekoliko porodica, ali ima i centara u kojima su i dalje popunjeni skoro svi kapaciteti.

Primena odabranog modela stambene politike na državnom nivou rezultirala je situacijom u kojoj su pomoć među interno raseljenom populacijom najčešće dobijali vlasnici stanova ili kuća, odnosno vlasnici zemljišta. To znači da su najugroženiji među ovom već ugroženom populacijom ostali bez adekvatnog stambenog rešenja, pa su posledično morali produžiti svoj „privremeni” boravak u kolektivnom centru. Kako je došlo do ove paradoksalne situacije?

Postoji nekoliko modela za rešavanje stambenog pitanja za IRL u okviru postojećeg državnog sistema pomoći. Izgradnja stambenih objekata tj. socijalnih stanova sasvim sigurno je najpoželjniji sa stanovišta opšteg društvenog blagostanja.

Međutim, država u praksi retko poseže za ovim rešenjem. Umesto toga, država stambeni problem interno raseljenih najčešće pokušava da reši tako što im obezbeđuje paket građevinskog materijala koji bi oni trebali da iskoriste u izgradnji sopstvene kuće. Ali, tu postoji jedna „mala začkoljica”. Da biste se kvalifikovali za ovu pomoć, treba već da posedujete zemljište u vlasništvu, i da ste već sami otpočeli posao izgradnje kuće. Na ovaj način država uspeva da reši stambeno pitanje za deo interno raseljenih, ali ne treba zaboraviti na činjenicu da ovaj vid pomoći prosto nije na raspolaganju ljudima koji nemaju nikakva sredstva.

Postoje i druga rešenja koja se ili dosta ređe primenjuju (izgradnja montažnih kuća), ili čija primena uključuje brojne nedostatke (npr. kod otkupa seoskog domaćinstva država određuje veoma nisku cenu kao gornju granicu za domaćinstva koje se može otkupiti, što čini proces pronalaženja prihvatljive kuće veoma teškim, ponekad i praktično nemogućim zadatkom).

Da bismo stekli uvid u kojoj meri su stambeni problemi IRL dobro rešeni i u kom obimu su ta ista rešenja zasnovana na inkluzivnom pristupu (a ne, za to nam nije dovoljna informacija o broju formalno „zatvorenih” kolektivnih centara) možemo uporediti broj domaćinstva koji su stambeno pitanje rešili useljenjem u izgrađen socijalni stan u odnosu na broj domaćinstva koji su se stambeno obezbedili zahvaljujući pomoći u vidu paketa građevinskog materijala. Broj podeljenih paketa građevinskog materijala (3.425) neuporedivo je veći od broja izgrađenih socijalnih stanova – svega 89.3

Ne treba potceniti dodelu građevinskog materijala niti bilo koji drugi način rešavanja ovog krucijalnog problema za IRL (uključujući i određen broj otkupljenih seoskih domaćinstava i dodeljenih montažnih kuća), ali jasno je da mere stambene podrške nisu bile ni približno zasnovane na realnim potrebama i načelima inkluzivnosti.

U nadležnim institucijama s vremenom se stvorio osećaj da su potrebe interno raseljenih dosad već morale biti zadovoljene na adekvatan način, imajući u vidu činjenicu da je prošlo mnogo vremena od raseljenja, te da će se zatvaranjem kolektivnih centara rešiti dobar deo problema.

Kao logična posledica ovakvog pristupa, kolektivne centre su s vremenom napuštali ljudi koji su u godinama raseljenja uspeli da steknu nekakva materijalna sredstva, dok su oni koji nisu bili te sreće zbog loših prilika za zaposlenje, invaliditeta, starosti itd. bili primorani da ostanu.

Pošto se nadležnima žurilo da brže-bolje formalno zatvore kolektivne centre, kako bi se pred međunarodnom zajednicom stvorio makar fiktivni utisak da je problem koliko-toliko rešen, s vremenom su nastajali i neformalni kolektivni centri.

Da stvar bude još gora, zatvaranje kolektivnih centara suštinski je podrazumevalo selidbu nadležnosti s republičkog na opštinski nivo, i to bez odgovarajuće preraspodele sredstava na opštine.

U neformalnim kolektivnim centrima tako su posete centara za socijalni rad, komesarijata za izbeglice i drugih institucija postajale sve ređe, a novonastala situacija značila je i znatno smanjen pristup pomoći kroz pakete hrane i ogreva. Tako su stanovnici preostalih neformalnih kolektivnih centara praktično ostali prepušteni sami sebi.

Foto: Ivana Aćimović

Bez adrese – bez prava

Da bi se u Srbiji ostvarilo bilo koje socio-ekonomsko pravo, neophodno je posedovati određena dokumenta uključujući ličnu kartu. Uslov za sticanje lične karte je prijava prebivališta.4

Sve do stupanja na snagu novog zakona 2011. godine, jedini mogući način prijave prebivališta bio je pravni osnov za korišćenje stambenog prostora, i to u vidu vlasničkog lista, ugovora o korišćenju stana i sl.

Ako iz nekog razloga ne možete da prijavite prebivalište u mestu u kome živite, ne možete doći do lične karte, a bez lične karte ne možete se lečiti, legalno zaposliti, kvalifikovati za socijalnu pomoć, pa čak ni besplatno koristiti usluge narodne kuhinje.

Ljudi bez dokumenata pravo na korišćenje usluga zdravstvenih ustanova imaju samo u slučaju neodložne intervencije.

Najveće probleme s prijavom prebivališta imali su upravo ljudi koji su ostali da žive u neformalnim kolektivnim centrima, jer ona često nisu imala zvaničnu adresu.

Primeri u praksi su nažalost brojni, ali jedan od najindikativnijih možda jeste slučaj jednog čoveka iz Obrenovca kome je u požaru izgorela kuća, u kojoj su mu bila sva dokumenta, pa i lična karta. Kada je posle požara pokušao ponovo da se prijavi na istoj adresi, rečeno mu je da će morati da prijavi novo prebivalište jer njegova kuća više ne postoji, pa je izvesno da tamo neće živeti. Nakon što nije uspeo da ubedi rođake ili prijatelje da ga prijave na njihovoj adresi, ovaj čovek je zbog nemogućnosti da prijavi prebivalište efektivno ostao bez legalnog posla i socijalne pomoći samo nekoliko godina pred ispunjenje uslova za penzionisanje.5

Na sreću, 2011. godine doneta je izmena Zakona o prebivalištu u kojoj između ostalog postoji član zakona koji omogućava prijavu prebivališta na adresi centra za socijalni rad.

Ovo je u velikoj meri rešilo ovaj problem, ali neki ljudi se i dalje suočavaju s teškoćama u prijavi prebivališta.

Foto: Ivana Aćimović

Neformalni kolektivni centri danas

Na svega nekoliko kilometara od centra Beograda, na Voždovcu, danas živi šesnaest interno raseljenih porodica. Već dvanaest godina ove porodice „privremeno” žive ovde i čekaju trajno rešenje svog stambenog pitanja. Nadležni su im obećali useljenje u socijalne stanove, ali im neispunjenje tog obećanja trenutno ne predstavlja najveći problem.

Stanovnici ovog neformalnog kolektivnog centra već sedam meseci žive bez struje! Struju im je isključilo preduzeće „Akord inžinjering”, na čijem se posedu nalazi objekat u kome ove porodice žive. Svaka od ovih šesnaest porodica poseduje svoje električno brojilo i uredno je plaćalo struju sve dok im vlasnik nije isključio struju. Prema njihovim navodima, saznali su da u poslednje 2–3 godine vlasnik nije ni uplaćivao novac za struju koji su mu oni redovno plaćali!

Onemogućen pristup električnoj energiji stvara ogromne poteškoće u svakodnevnom životu ovih porodica, posebno zbog činjenice da u ovom neformalnom kolektivnom centru žive osobe koje boluju od dijabetesa i raka.

Zbog toga što nema struju, jedna starija žena je prinuđena da insulin drži u frižideru obližnje pošte, dok otac dečaka s autizmom skoro svako veče ide sa sinom do obližnjeg parkića kako bi se tamo povezao na internet i pustio sinu omiljene crtane filmove.

Ono što je zajedničko za većinu neformalnih kolektivnih centara jeste da dobijaju pomoć u vidu paketa hrane gotovo po pravilu pred izbore. Pritom, polovinu hrane koju dobiju na ovaj način često su prinuđeni da bace jer je proizvodima davno istekao rok.

Foto: Ivana Aćimović

Šume i planine

U Srbiji i dalje postoji veliki broj neformalnih kolektivnih centara u kome žive interno raseljeni Romi. Oni su u proseku u dosta lošijoj materijalnoj situaciji u odnosu na ostalo interno raseljeno stanovništvo, ali i u odnosu na domicilne Rome.

Verovatno najveće beogradsko naselje u kome žive interno raseljeni Romi nalazi se na obodu naselja Čukarička padina. Ovo prilično veliko naselje je potpuno izolovano i celom svojom površinom nalazi se u šumi, te se zato i neformalno naziva „Čukarička šuma”.

Čak ni vozila hitne pomoći ne ulaze u samo naselje kad su njihove intervencije potrebne članovima ove zajednice, već po pravilu čekaju na ulazu u „Šumu”. U ovom naselju ne postoji pristup ni vodi ni struji, a kada padne kiša „Šuma” postaje skoro neprohodna za njene stanovnike.

Iako većina dece u ovom naselju pohađa školu, kada dođe do većih padavina, posebno snega, veoma im je teško da u čistoj odeći stignu do škole.

Uslovi u kojima se u ovom naselju živi veoma su nehigijenski, a za to su dobrim delom odgovorne nadležne službe jer u naselju ne postoje kontejneri. Prema navodima ljudi iz naselja, opština je pre nekoliko godina postavila dva kontejnera na ulazu u naselje, ali gradska čistoća nije redovno dolazila da ih prazni, da bi u roku od par meseci ti kontejneri bili i sklonjeni!

Ni diskriminacija ljudima iz „Čukaričke šume” nije nepoznata. Kako nam je jedan čovek iz naselja preneo, jednom prilikom kad je odveo dete u Dom zdravlja, službenica koja je tamo radila rekla mu je da je taj Dom zdravlja „samo za srpsku decu”.

Ako postoji neki neformalni kolektivni centar gde su životni uslovi podjednako katastrofalni kao u „Čukaričkoj šumi”, ako ne i gori, to je onda kolektivni centar u Sjenici.

Dvadesetak porodica IRL Roma tamo živi još od izbijanja ratnih sukoba na Kosovu. U jednom od najhladnijih gradova u Srbiji, na nadmorskoj visini preko 1000m, ova domaćinstva se uzdaju u svoje najlonske i kartonske krovove da ih sačuvaju od snažne sjeničke zime.

Izvor vode im je jedna zajednička česma koja se nalazi napolju. Iako im je zahvaljujući sredstvima iz EU dopremljeno 20-ak montažnih kuća u koje bi se uselili, opštinske vlasti ni posle više od godinu dana nisu ispunile svoj deo obećanja – da obezbede struju, pa tako ove montažne kuće i dalje ostaju prazne.

Već dvadeset godina se tema teritorijalnog statusa Kosova nalazi u centru svih političkih zbivanja u Srbiji. Političari u Beogradu i Prištini nalaze se u neprestanom procesu prikupljanja jeftinih političkih poena služeći se zapaljivom i opasnom ratnohuškačkom retorikom.

Za to vreme, oni iz grupe najugroženijih među interno raseljenim stanovništvom u Srbiji ostaju poslednji na listi čekanja na ostvarenje svojih osnovnih ljudskih prava.

Tekst je nastao zahvaljujući istraživačkom radu za Inicijativu za ekonomska i socijalna prava – A11 u okviru projekta „Unapređenje lokalne integracije interno raseljenih lica putem poboljšanog pristupa ekonomskim i socijalnim pravima” UNHCR-a.

  1. „Stanje i potrebe interno raseljenih lica, Komeserijat za izbeglice i migracije Republike Srbije, maj 2018. godine
  2. Isto, str. 35
  3. Isto, str.46
  4. Prema zakonu, prebivalište je mesto u kome se građanin nastanio s namerom da u njemu stalno živi, odnosno mesto u kome se nalazi centar njegovih životnih aktivnosti, profesionalnih, ekonomskih, socijalnih i drugih veza koje dokazuju njegovu trajnu povezanost s mestom u kome se nastanio (član 3, stav 1, tačka 2 Zakona o prebivalištu i boravištu građana)
  5. „Bez prebivališta-bez prava, Praxis, 2012. godina

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE