9. maj, ko je koga pobedio i zašto?

Soldiers raising the Soviet flag over the Reichstag, Berlin 1945

Pitanja interpretacije i politike sećanja na Drugi svetski rat, antifašističke borbe i Pobede nad fašizmom, čini se da su – u jeku obeležavanja 9. maja i jubilarne 70. godišnjice – užarenija nego ikad. Ovakvoj atmosferi dodatno doprinosi dugo očekivani završetak procesa za rehabilitaciju Draže Mihailovića, koji će dodatno legitimizovati državni istorijski revizionizam, procese privatizacije, ali će omogućiti i da se jasnije uvide veze između kapitalizma i fašizma.

Za kapitalističke zemlje Zapada, Drugi svetski rat prvenstveno je bio rat s konkurentskim kolonijalnim silama. Na istoku Evrope, to je bio rat za istrebljenje čitavih nižih rasa ili pokoravanje i potiskivanje manje vrednih naroda, uz oduzimanje teritorija, eksploataciju resursa i desetkovanje stanovništva. Posleratno velikodušno opraštanje (zapadnih saveznika) najvećem delu nacističkog aparata i njegova integracija u novonastale vladajuće strukture imali su jasnu svrhu ‒ uključivanje iskusnih boraca protiv političke i vojne snage SSSR-a u predstojeća politička i vojna odmeravanja i sukobe. To opraštanje je imalo i svoju očiglednu rasističku osnovu: šta mislite, da li bi tog oproštaja bilo da su nacisti umesto miliona jevrejskih civila i sovjetskih, poljskih, jugoslovenskih i mnogih drugih vojnika, partizana i civila, pobili milione civila koji pripadaju njihovim narodima? Da se ne bi odgovaralo na ovakva i druga neprijatna pitanja počelo se sa komplikovanim zataškavanjem uzroka i posledica Drugog svetskog rata: od prekidanja snimanja filma o Holokaustu i koncentracionim logorima do razvoja teorija o totalitarizmu kao okvira sistematskog sakrivanja političko-ekonomskog porekla i zadatka fašizma ili npr. društveno-ekonomskih preduslova razvoja autoritarne ličnosti[1].

Jugoslavija je unekoliko bila pošteđena od ovih demagoških špekulacija, barem u institucionalnoj i akademskoj sferi i barem do kasnih osamdesetih, tako da je komplikovana jednostavnost pristigla u jugoslovenske i bivše jugoslovenske prostore zajedno s tzv. tranzicijom, s nešto zakašnjenja, kao što je i pobeda nad fašizmom ovde došla nešto kasnije, 15. maja.

Politički i prostorno polarizovana proslava 9. maja, kao i finale procesa rehabilitacije Draže Mihailovića, omogućiće dalju detekciju i definisanje uloge sećanja na Drugi svetski rat u legitimizaciji aktuelnog kompradorskog poretka, a time i lakše samorazumevanje i pozicioniranje svih oslobodilačkih ili potencijalno oslobodilačkih snaga, u smislu istorijskog i aktuelnog oslobađanja od fašizma kao i svih onih društvenih i ekonomskih odnosa koji pogoduju njegovom opstanku i razvitku.

Dete elita

Dovoljno je pročitati dva teksta Tomaža Mastnaka, „Rusofobija“ i „Reintegracija fašizma“, pa shvatiti svu komplikovanost jednostavnog pitanja iz naslova. Kako nešto može biti komplikovano jednostavno? U stasavanje i manje ili više očiglednu vladavinu te prividne aporije uložen je ogroman politički rad. Ako pitanje iz naslova prenesemo u savremenost, moglo bi da glasi: „Ko i zašto treba da slavi 9. maj?“.

Šta je jednostavno u toj komplikovanoj jednostavnosti? Jednostavna je činjenica da je Drugi svetski rat rezultat krize kapitalizma u periodu između dva svetska rata, koja je na evropskom tlu izrodila dva fašistička pokreta sposobna da, uz podršku krupnog kapitala i svih onih aktera koje je nemački istoričar Fric Fišer (Fritz Fischer) definisao kao savez elita, preuzmu vlast i usmere skoro sve potencijale društava i država u ostvarenje svojih političkih, vojnih i ekonomskih ciljeva. Još jednom je kriza kapitalizma rešena ekspanzijom, bilo prema unutra, pokoravanjem sopstvene radničke klase i parlamentarnog sistema, ili prema spolja – ratnim poduhvatima sa jasnom ekonomskom i političkom računicom karakterističnom za kolonijalne sile.

A šta je tu komplikovano? Pa najpre to da je sistem koji je rodio i odgajio fašizam, i kome se ovaj u određenoj meri i privremeno istrgao iz ruku, preživeo kao sistem, našavši se čak i u pobedničkim redovima. Zahvaljujući tome, uspeo je da disciplinuje i ukroti fašizam, opraštajući mu velikodušno većinu mladalačkih grehova. Svake godine, na Dan pobede, koji se spretno sjedinio sa Danom osnivanja Evropske zajednice za ugalj i čelik, savez evropsko-američkih elita podseća ukroćeni fašizam na strašne batine koje je dobio i na mesto koje mu zbog toga pripada – prezren i proskribovan, osuđen na povremene nekontrolisane uzlete do uspomena na stari sjaj i slavu. Ali, kao što znamo iz istorije a i iz prošlogodišnjih novina, evropske elite tiho će iskoristiti fašizam da osiguraju svoje ekonomske i političke ciljeve, podjednako ekspanzionističke i kolonijalne kao i nekad, to jest kao i uvek. Pogledajmo samo šta se desilo u Ukrajini: čitava Evropska unija mirno je posmatrala kako se opravdani narodni protest pretvara u fašistički puč. Ukrajinski resursi i tržište ‒ preveliki je to zalogaj za evropske elite e da bi se odrekle angažmana svog istorijskog sužnja, svog deteta-monstruma kojeg se zaista stide, i koje se zato mora kriti u nekom podrumu dok ne naiđe ta nezgodna situacija u kojoj se fašizam istura kao pesnica odbrane i obnove kapitalističkog poretka.

Ko politički radi a ko profitira?

Šta je sa drugom, zaista pobedničkom stranom, s bivšim SSSR-om? Tamo je neminovno došlo do rusifikacije rata i pobede, doduše započete još tokom rata. Parada na Crvenom trgu uvek deluje pompezno i pomalo promašeno. Smešna je sva ta ozbiljnost, minucioznost, naduvenost i ukočenost, za koje ne verujem da na bilo koji način reprezentuju herojsku vojsku SSSR-a, koja je uz neverovatnu hrabrost i požrtvovanost, ali i smrtonosne rizike i improvizacije, slomila kičmu hitlerovske vojske i praktično rešila tok i ishod rata. Ta pretenciozna ritualizacija sećanja podseća na onu, iako mnogo manju, u SFRJ… ničeg dosadnijeg nije bilo od tih tugaljivih svečanosti i pokušaja da se nekako održi (tada zaista anahroni) borbeni duh stanovništva.

Da bi ukaljala sećanje na pobedu Evropa je osim što je baš tada, na Dan pobede, našla da osniva zajednice krupnog kapitala, bila vredna i na drugim planovima, recimo, na onom Maršalovom, koji je upumpao neviđenu količinu novca u naizgled posustalu nacističku privredu. Od toga se ova razbuktala do stepena kada kreditna i trgovinska politika završavaju posao koji nije uspela da završi vojna. Čak su i SAD morale da pritisnu nemačke firme (koje su se obogatile od prinudnog rada i sve to sa 9. ugljeno-čeličnim majem i kvazi-denacifikacijom lepo prebrodile), da odvoje neku siću za pitanja sećanja na WW2 i raznovrsne zločine protiv čovečnosti i čovečanstva.

Nadalje, evropska elita se potrudila da fašizam, svoje dete-monstruma, rezolucijom Saveta Evrope od 1996. godine, uslika pored oficijelnih ideja i ideologije pobednika nad nacističkom ratnom mašinom, pored komunizma. Ta slika mora da stoji u svakom kabinetu i u svakom udžbeniku istorije, prava, etike budućih evropskih zombija i eurobota. To je naizgled bila samo usluga povampirenim istočnoevropskim reakcionarnim i konzervativnim vladajućim klasama, manje-više zdušnim ideološkim prijateljima istorijskog ili savremenog fašizma koje, u tom smislu i zauzvrat, treba svoje stanovništvo da ubede da su istorijski krivi što su makar i pomislili da treba imati besplatno zdravstvo i školstvo, humane uslove rada i društvenog života, kao preduslova individualnog i kolektivnog razvoja.

Komplikovano je objašnjavati i kako se od sve te bede politički profit sliva upravo u desne populističke pokrete i partije, u čemu zdušno pomaže i Evropski parlament, kao što se može zaključiti iz protestnog pisma grupe ovdašnjih kolektiva.

Nove borbe

Kako se postaviti, šta učiniti a šta ne učiniti 9. maja da se ova komplikovana jednostavnost skine s dnevnog reda? Aktivizam, borbeni i deklarativni, kontuzovanost javnosti i paralisanost malobrojnih levičarskih grupa, sve to nešto znači, i to značenje treba da bude analizirano i objašnjeno.

Završetak procesa reahabilitacije Draže Mihailovića, saradnika svih kvislinga i okupatora, i osobe osuđene za ratne zločine, omogućiće da se uvidi koliko se ogrezlo u državnu laž o dva pokreta otpora ali, istovremeno, koliko je jak tranzicioni lobi. Draža se ne rehabilituje zato što je pobio onoliki narod (to je pride), već zato što je kolaboracijom i zločinima branio kapitalizam a u toku rata i mehanizme kolonijalizma. Nemci nikada ne bi opljačkali i odneli ono što jesu da nije bilo Dražinih garancija i ispomoći. Zanimljivo, dobar deo tranzicionog lobija je sastavljen od nekadašnje vrhuške Saveza komunista Srbije, ogrezle silom prilika u tranzicionu pljačku. Pitanje je da li su i oni možda za rehabilitaciju, nešto se nisu mnogo bunili, jer ipak im moguća rehabilitacija ondašnjih kompradorskih pljačkaša omogućava legitimizaciju privatizacijske pljačke u kojoj su i lično učestvovali. Slabašna i posustala moralizatorska liberalna javnost, moći će da protestvuje zbog ignorantskog odnosa suda ali moraće da počne da razmišlja o svojoj ulozi u svemu tome, o ulozi sistematskog prikrivača veze između kapitalizma i fašizma[2].

Komplikovanost nastavlja svoje beskrajno meandriranje, tipa: ako podržiš Putina u sukobu sa ex-saveznicima, podržavaš u krajnjoj liniji i nekakav ruski fašizam koji spava u njegovim skutima; ako ga napadaš, napadaš i činjenicu da je (trenutno) jedini način da Rusiju ne rastrgnu kolonijalne metropole, to jest da zadrži kakvu-takvu nezavisnost i samostalnost ‒ taj da neko sve tajkune i druge ambiciozne preduzetnike i pljačkaše makar drži pod striktnom kontrolom… Možemo se smejati Paradi na Crvenom trgu, uostalom Putinov režim je kapitalistički i samim tim eksploatatorski pa stvarno nema mandate da vije crvene zastave, ali nažalost, drugog i boljeg mesta za nekakvo svečano stajanje uz pobednike nad fašizmom, baš i nema… O onim drugim mestima, negde na Zapadu ili u ex-jugoslovenskim kompradorskim državicama, ne treba trošiti ni reči. Stoga je i sasvim komplikovana ideja odlaska Nikolića (četničkog vojvode) i odreda današnje vojske na paradu u Moskvu – jer sve što se tokom Drugog svetskog rata zvalo srpska (ali i ruska!) vojska – ratovalo je na strani fašista!

Proslava ovog 9. maja pre je sahrana mita da je fašizam pobeđen, a Gordijev čvor jednostavne komplikovanosti preseći će ideja koja oslobađa čovečanstvo uslova za razvoj fašizma, dakle uslova kapitalističke proizvodnje i reprodukcije. U tom smislu, ni pokušaj odvezivanja čvora koji bi počeo isplatom ratne odštete Grčkoj nije za odbacivanje. Ali samo ako se ta isplata ne prebaci na grbaču nemačkih radnika, jer to bi bio siguran znak da se u Evropi zaista više ništa ne zna o nastanku fašizma ili nacizma. Prihvatiti igru puke nadoknade otvorilo bi beskraj potraživanja i negiranja duga i samo ojačalo toksične kapitalističke dužničko-poverilačke odnose koji će ponovo voditi kontinuiranom krahu. Nasuprot tome, uložiti taj novac u razvoj političkih i ekonomskih alternativa kapitalizmu, ne samo za grčku ili npr. špansku, već i za nemačku i globalnu privredu, bilo bi započinjanje borbe protiv fašizma drugim sredstvima. Bilo bi to vredno i pokušaja i poverenja, i upravo onog političkog rada koji bi nam omogućio da zauvek pamtimo i znamo ko je koga i zašto pobedio 9‒15. maja 1945. godine.

1 Gde se prikriva veza između razvoja autoritarne ličnosti i subordinacije u kapitalističkom sistemu proizvodnje (zahvaljujem diskutantima na izvesnoj fb stranici na podvlačenju ove veze)
2 Ta veza nije tako brutalno jednostavna ali se brutalno krije i potiskuje, zbog čega je treba neprekidno isticati; ima i sofisticiranijih načina potiskivanja te veze, na primer, Sonja Biserko u nabrajanju osnovnih karakteristika „desne misli“ npr. ne pominje privatnu svojinu (videti str. 3 u http://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/povelja%20dec%2014.pdf)
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us