Budžet za kulturu 2020 – mali izdaci, velika očekivanja

Foto: Nemanja Knežević

Iako je najavljeno povećanje budžeta za kulturu za 2020, ono je i dalje manje od 1 posto ukupnog budžeta, uprkos ambicioznim najavama iznetim u aktuelnoj Strategiji razvoja kulture. Pokretanje kampanje za podizanje budžeta za kulturu na 1% ukazuje i na problem distribucije postojećeg budžeta, ali i na potrebu za povezivanjem kulturnog sektora sa širim političkim borbama.

Krajem oktobra prošle godine Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS) pokrenula je kampanju pod nazivom „Svi za 1% – 1% za sve“ za prikupljanje potpisa za peticiju čiji je cilj da se državni budžet za kulturu uveća na 1%. Iako kampanja ima poteškoće u privlačenju ozbiljnije podrške, uspela je da izazove reakciju ministra finansija.

Tokom predstavljanja predloga državnog budžeta za 2020. godinu, ministar finansija Siniša Mali s ponosom je istakao da je budžet za kulturu gotovo čitav jedan procenat, indirektno reagujući na kampanju NKSS-a. Međutim, kao i bezbrojne druge bombastične izjave vlasti najčešće izražene u statističkim podacima, koji bi kao takvi morali biti objektivni, i ova je bila neistinita1. Kada se priča o „budžetu za kulturu“ zapravo se misli na onaj deo budžeta namenjenog Ministarstvu za kulturu i informisanje, koji odlazi na aktivnosti u domenu kulture. Budžet tog ministarstva u celini za ovu godinu iznosi 0,99% ukupnog državnog budžeta, ali kada se od tih 0,99% oduzme onaj deo koji ide za informisanje, odnosno za podršku medijima, ono što se zapravo izdvaja za kulturu iznosi 0,73% državnog budžeta.

Ambiciozni planovi na papiru

Procenat izdvajanja za kulturu nije se znatno menjao od 2007. godine, iako se s vremena na vreme u krugovima opozicije, stručne javnosti, kulturnih radnika i ljubitelja kulture isticala potreba za povećanjem budžeta. Uistinu prvo izražavanje ozbiljnih namera u poslednjih nekoliko godina da se budžet uveća potiče od trenutne vlasti, koja je taj predlog iznela pre dve godine u „Strategiji razvoja kulture 2017–2027. godine“. Pored svih opravdanih kritika na račun Strategije, u njoj je iznet ambiciozan plan da se u tom desetogodišnjem periodu budžet povećava za po 0,1% svake godine dok ne dostigne čitavih 1,7%, koji bi Srbiju smestili u sam vrh evropskih država po izdvajanjima za kulturu.

Iako je vlast obrisala granice između istine i laži, ne treba posumnjati u njenu volju da poveća izdvajanja za kulturu iz više razloga. Uspon postindustrijske ekonomije u razvijenim delovima sveta ispratili su brojni teoretičari, od kojih su neki postali i „zvezde“ sa svojim bestselerima u kojima su razmišljajući o budućnosti ekonomija praktično davali savete političarima, investitorima, preduzetnicima i prekarijatu koji se u procesu fleksibilizacije rada sve više pretvarao u klasu sitnih preduzetnika. Poznati teoretičari poput Ričarda Floride godinama su se zalagali za razvijanje ekonomije podsticanjem kreativne industrije, te su mnogi gradovi i države počeli da ulažu u svoje kreativne potencijale stimulišući tržište u nadi da će se izboriti sa izazovima deindustrijalizacije2.

Srbija je ignorisala ovaj trend, koji je u međuvremenu doživeo svoj vrhunac, a zatim i pad, vodivši povećanju klasnih, rodnih i rasnih nejednakosti, brišući granicu između rada i odmora i oštetivši humanističku ideju umetnosti, u kojoj ona nije prvenstveno izvor zarade, već pre svega izvor boljeg razumevanja između čoveka i njegovog okruženja3.

U korak sa svetom – Serbia Creates

Uprkos lošim iskustvima u svetu, inicijativa da se taj model ekonomskog razvitka primeni i ovde pojavila se po postavljanju Ane Brnabić na mesto premijerke. Predstavnici vlasti uskoro su počeli često da ističu turistički potencijal kulture u Srbiji, te su konačno ponovo otvorena dva glavna muzeja, Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti4, obnovljene kulturne institucije po drugim gradovima i planirana potpuno nova zdanja, kao što je zgrada Beogradske filharmonije.

Scena iz predstave „Godina bez leta“; Foto: Matija Jovanović

Dok kultura nesumnjivo može biti jedan od izvora podsticaja za ekonomiju, ona ujedno ima funkciju i brendiranja Srbije kao otvorenog, demokratskog i zapadnog društva, takoreći društva „u koraku sa svetom“, čime se maskira odsustvo demokratije za globalnu javnost. Kad se sve to uzme u obzir, izdvajanje veće količine sredstava za kulturu ne bi trebalo da čudi s obzirom na to da upotreba tog novca funkcionše po istom principu kao znatan deo ostatka državnog budžeta – sredstva koja treba da štite građane od negativnih posledica tržišta koriste se kako bi se tržište stimulisalo i oslobađalo odgovornosti.

Kampanja za 1 posto

Na štetnost državne kulturne politike poslednjih par godina najviše je upozoravala NKSS, mreža institucija i pojedinaca, istaknuta po antikorupcijskim kampanjama zbog kojih je stekla brojne neprijatelje, prevashodno u centrima moći, odnosno državnim kulturnim institucijama, ali i u institucijama i pojedincima bliskih vlasti.

Pokretanje kampanje za podizanje budžeta za kulturu na 1% može se tako razumeti kao protivteža nastalim sukobima koja treba da podseti čitavu kulturnu scenu da su njeni problemi zajednički i sistemski, i time pokuša da približi druge aktere svojoj borbi. Državne institucije svakako mogu da se prepoznaju u borbi NKSS-a i pridruže joj se, s obzirom na nedovoljno državno finansiranje, međutim one su u velikoj meri deo klijentelističke mreže stranke na vlasti. S druge strane, drugi (finansijski) nezavisni akteri bi iz istovetnih razloga mogli da se pridruže NKSS-u, međutim inicijativa vlasti za ulaganje u kreativnu industriju ulila im je nadu da će uspeti da dobiju podršku države.

Budući da je prvenstvena funkcija kampanje da okupi širi front, ostaje pomalo nejasno kako će to uraditi. Naivno bi bilo očekivati da partijski kontrolisani rukovodioci kulturnih institucija pristanu na saradnju sa organizacijom koja je napadala vlast, kao što je jasno da ostatak scene koji pokušava da ostvari saradnju s vlastima nije spreman na rizikovanje svoje budućnosti. Kampanji tako ostaje jedino šira publika koja će se teško upoznati s kampanjom s obzirom na medijsko stanje, ali i na nedostatak masovnosti publike organizacija u NKSS-u, ma koliko one bile značajne na stručnom polju. Iako povećanje budžeta za kulturu jeste zahtev kome će se teško ko protiviti, društvu koje je dovedeno u stanje konstantne egzistencijalne neizvesnosti kultura ostaje daleko na listi prioriteta spram privlačenja industrijskih investitora. Posebno se jalovim, u ovakvom nedemokratskom stanju, čini odabir peticije kao mehanizma pritiska, koji niti može da obezbedi masovnost (u trenutku pisanja teksta broj potpisnika je nešto veći od 600), niti može da poremeti svakodnevno funkcionisanje društva, kao što bi to obustava rada u drugačijim uslovima postigla. Slabašan utisak pojačava i činjenica da je cilj kampanje bitno niži od cilja države, koji pritom ne deluje kao prazno obećanje.

Iz kampanje i čitave diskusije oko nje, na videlo izlazi mnogo više suštinski problem našeg društva od količine izdvajanja za kulturu – nedostatak vizije drugačijeg i boljeg društva i puta do njegovog ostvarivanja. A to je problem koji zahteva daleko ambicioznije kampanje i uopšte način koncipiranja političke borbe od onoga što se do sada radilo. Borbe kulturnih radnika i radanica moraće tako da pronađu način da se uvežu u lanac drugih borbi koje će se međusobno prepoznavati kao nerazdvojive, a zatim graditi paralelne centre moći od državnih, koji će se osposobiti za dalekosežnije i temeljnije društvene promene.

  1. Za proveravanje istinosti izjava političara videti ovde.
  2. Poređenja radi, pogledati i istraživanje posledica kreativne industrije po jednakost u Kejptaunu, jednom od glavnih gradova Južnoafričke Republike, koji je jedan od gradova zemalja u razvoju koji je najviše radio na podsticanju kreativne industrije.
  3. Pogledati rezultate istraživanja nejednakosti u kreativnoj industriji u Velikoj Britaniji koja ima jedno od najrazvijenijih tržišta u svetu.
  4. Ovde treba uzeti u obzir princip po kojem država ulaže – realizovani planovi obnove ovih muzeja bili su najjeftiniji među ponuđenima. Kada se detaljnije pogledaju svi predloženi planovi i uporede, zaključuje se da se radi o razlici u stupnju kvaliteta obnove muzeja, koji samim tim i razlikuje kvalitet rada tih institucija u budućnosti. Tako se od otvaranja ova dva muzeja nije desilo ništa specijalno, izuzev retrospektive Marine Abramović, i muzeji su na najosnovnijem obliku rada koji podrazumeva otvorenost prostora, izlaganje stalnih i (šablonskih) privremenih postavki bez gotovo ikakvih, ili barem ikakvih supstancijalnih, intervencija u društvu i saradnje sa stručnjacima, publikom ili organizovanja rezidencija, plaćenih praksi i sličnog. Dakle, računica vlasti je u svojoj suštini tržišna, iako se radi o javnom novcu koji ide na javne institucije – minimalna ulaganja i maksimalni profit u kome stradaju vrednosti od društvenog značaja.

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE