Koronavirus na berzi i u medijima

Ilustracija: martin.diller / Flickr

Da li postoje sličnosti između umetničkog i političkog tretiranja epidemija i pandemija? Možemo li se trezveno informisati o korona virusu, ili nam tržište i institucije nameću naočare kroz koje pratimo širenje ove zaraze?

Između apokalipse i pastorale – nije sigurno šta sve najavljuje epidemija koronavirusa. Ekonomsku krizu, globalnu kataklizmu? Tržišta se tresu, predsednik pazi da se plašljive životinjice investitori kojim slučajem ne povuku na svoje defanzivne položaje. Na kraju: ne znamo. Ali ko zna, možda se i ovaj predsednik našali onako zdravo i domaćinski, kao što je to uradio i jedan prethodni premijer, pa kaže da je ova kriza naša šansa.

Epidemije su sasvim uspešno zauzele mesto jednog od najčešćih motiva bar nekoliko filmskih i književnih žanrova. I apokaliptika i postapokaliptika, horor, distopija i naučna fantastika odveć često životare na terenima koje su opustošili virusi i bakterije. A kako je najčešći uzrok zaraza i pandemija koje su ciklično odnosile civilizacije posve banalan – slučajne i nepredvidive mutacije – upravo su se u ovoj tački morale isplesti dramaturški zanimljivije sekvence.

U Pekićevom „Besnilu”, infekcija koja ljude pretvara u pse došla je iz eksperimentalne laboratorije; u jugoslovenskom kinematografskom odgovoru na „Besnilo” („Variola vera”) izvor infekcije bio je formatiran prema lokalnoj varijanti orijentalizma – doneo ju je zatucani Albanac. I tako dalje i tako dalje – zaraze i epidemije uzimaju različite oblike prvenstveno u zavisnosti od literarnih potreba autora, žanrova u kojima su dela locirana, ali i političko-ekonomskih potreba podneblja.

Karl Šmit u svakom domu

Pa ipak, ova poslednja epidemija, od pre koji dan zvanično proglašena pandemijom, odaje utisak da se zanimljiviji dramaturški elementi nalaze pre svega u onim konkretnijim praksama upravljanja krizom, te da se nalazimo u jednoj od varijacija žanra distopijske naučne fantastike, u nekakvom novom diseasepunku, s obzirom na to da poslednjih meseci sve vesti počinju i završavaju se paničnim izveštajima iz jednog doskoro nepoznatog grada Vuhana, od pre par nedelja i iz Italije, pa redom svih okolnih država, a od koliko prekjuče i iz Srbije.

Po svemu sudeći, opasnost od koronavirusa predstavljena je nešto većom nego što uistinu jeste: smrtnost od ovog virusa je, ruku na srce, veća od smrtnosti od sezonskog gripa (procenjuje se na između 1 i 3% u poređenju sa desetak puta manjom smrtnošću od sezonskog gripa),1 ali očekuje se da ovaj procenat počne da opada kako se budu razvijale terapeutske metodologije i procedure; kritični oblici bolesti javljaju se u relativno nevelikom procentu obolelih, a i to gotovo samo u onih osoba koje već imaju registrovane medicinske probleme ili stanja koja radikalnije slabe imunitet.

foto: Nemanja Jovanović / Kamerades

No, i pored toga, panika se širi daleko brže nego sam virus. Ali dok neki pokušavaju da uzroke globalne panike lociraju u beskrajnim eonima evolucije, pre će biti da su joj koreni u poslovnim strategijama medijskih kuća i njihovoj beskrajnoj jurnjavi za klikovima, te da je potaknuta senzacionalizmom iz miljea profitno orijentisanih medija. Stoga je sasvim opravdano spekulisati o tome da li je baš medijska oprema vesti o koronavirusu simptom ozbiljne zaraženosti društva jednim drugim – možda i opasnijim virusom.

Zato podsetimo da žanrovski cela predstava užasno podseća na nekoliko prethodnih, vešto izrežiranih globalnih histerija, pa je sada teško odrediti da li je pozornost državnih aparata i stanovnika podignuta na ovoliki nivo opravdana ili ne. Na kraju krajeva, stanovnici planete već decenijama i ne znaju da li je ono što dolazi od medija istina, konstrukt, senzacionalizam, ili vešto udešena marketinška kampanja koja vam pokušava izmamiti novac iz džepa jašući na pažljivo izrežiranim kolektivnim napadima panike.

I naravno da tek u slepim mrljama medija postaje jasna magnituda razlike između realne i percipirane opasnosti od korona virusa: mediji su poslovično sasvim slepi i gluvi na, primerice, desetine hiljada ljudi koji širom sveta dnevno umiru od gladi ili bolesti koje bi bile krajnje banalne samo da im je dostupna ma i najosnovnija zdravstvena zaštita.

Kako bilo, sada imamo ozbiljan problem sasvim drugačije prirode, pa se pacifikovanje situacije pokušalo jedinim i krajnje bednim metodama: koronavirus je pre par nedelja ribrendovan pa se sada naziva COVID-19 (COrona VIrus Disease 19). Ali učinci ribrendinga će očigledno biti sasvim mizerni, pa društva polako ali sigurno usvajaju modele ponašanja sasvim karakteristične za situacije dugotrajnog intenzivnog straha za sopstvenu egzistenciju.

Ali pre nego egzistencijom, mediji se bave nečim drugim: gotovo sve vesti o širenju koronavirusa poslednjih dana završavaju transformacijom u berzanske preglede sa apokaliptičkim tendencijama. Akcije padaju, profiti se smanjuju, recesije se najavljuju, investitori se povlače – sasvim dovoljno da dežurni komentarijat s prstom na pulsu globalne ekonomije počnu proglašavati vanredno ekonomsko stanje,2 pa ispada da je globalna ekonomija od potpunog kraha uvek udaljena samo za jednu jaču kijavicu. Ako je, dakle, verovati ekonomističkom diskurzivnom formatu: koronavirus je opasan samo onoliko koliko zapreti da prekine investicionu žurku.

Izvor: Svetska zdravstvena organizacija / Stranica za praćenje podtaka o korona virusu

Ali nije kao da je struktura savremene ekonomije potpuno oslobođena odgovornosti: koncentrisanje i trpanje stanovništva u megagradove za potrebe hiperproizvodnje i hiperpotrošnje na kraju krajeva i jeste uzrok olakšanog transfera virusa, a ekonomska zavisnost od svetske radionice (Kine) ima svoje mračne posledice. Krilatica „kad Kina počne da kija, ostatak sveta dobije upalu pluća ” sasvim je precizna, pa ostaje da vidimo šta će ostatak sveta sada kad je Kina fasovala nešto ozbiljnije od kijavice i kada se suočimo s nestašicama svega i svačega.

Međutim, uspeo je virus da donese makar jedno otrežnjenje: i pored sve upregnutosti medijskog establišmenta, ekonomskog akademijata i političkog komentarijata glavnog toka da društva definiše tek kao arhitekture nastale za potrebe beskrajne ekonomske razmene te labave zajednice automata za zadovoljavanje sopstvenih ekonomskih interesa – ispalo je da su društva ipak gusto ispletene tkanine u kojima individualizacija odgovornosti za sve što se vama lično dešava jednostavno ne drži vodu.

Profitno orijentisana farmaceutska i zdravstvena industrija nemaju ič interesa da investiraju u bilo šta osim u visokoprofitabilne projekte (tako je jedan tim naučnika pre nekoliko godina razvio potencijalnu metodu inokulacije upravo za korona virus, ali investitori nisu bili zainteresovani), Evropska komisija pompezno najavljuje 140 miliona evra investicija u mehanizme borbe protiv virusa, mada zaboravlja da podseti da je pre par godina bila znatno darežljivija kad su finansijske injekcije Centralne evropske banke privatnim tokom poslednje krize bile višestruko veće: čitav trilion evra; žestoko potkapacitirani te uveliko privatizovani zdravstveni sistemi – prilagođeni više zgrtanju novca i korišćenju rupa u zakonu no zaštiti zdravlja – ni izdaleka nisu kadri da odgovore na problem koji postavlja jedna pandemija.

I u tom nedostatku kapaciteta za rešavanje stvarnih problema okrenulo se onoj tamnijoj strani globalnog političkog režima. Ukratko, metodima organizacije društva prema doktrinarnim modelima Karla Šmita sada se, bez trunke promišljanja, okreće kao prema jedinom i spasonosnom modelu.

Pa stoga hajdemo i malko modifikovati Šmita za potrebe infektivne kataklizme kapitalizma: u kontekstu dogmatike o društvu kao prostom skupu individualnih hommo ekonomicusa; u nedostatku integrativnih mehanizama kao što su javni interes i slične trice, i s potpunim nestankom mehanizama za očuvanje javnog zdravlja, poput javno finansiranog univerzalnog zdravstvenog osiguranja – virus je izvanredan izgovor za vanredno stanje i zazivanje disciplinskih mehanizama države; bazična se struktura društava sada može održati samo uz pomoć disciplinske metode policijske torture i beskrajne mobilizacije; tek se u specifičnoj politici odnosa regulativnih državnih mehanizama prema društvu kao prema podivljalom krdu materijalizuju najizvrsnije izlazne karakteristike „ordoliberalizma sa akcentom na ordnung”.

Vratimo se zato na onu najavu vanrednog ekonomskog stanja: usled pandemije se nad celom planetom nadvila zloslutna senka nove globalne recesije, a kapaciteta da se od nje izoluju, pa onda na njoj i žestoko profitiraju – kao, uostalom, i u svim prethodnim sličnim slučajevima – ima upravo klasa vlasnika kapitala.

Na kraju krajeva, nije kao da ova zaraza nema svoju klasnu komponentu: kao i u slučaju mera štednji, bogate elite imaju kapacitet da se izvuku od maltretmana kojem su izloženi oni sa donjeg dela lestvice i izbegnu u sigurnost sterilnih klasnih mehurova. Na kraju ispada da su karantin i njegova specifična psihologija zapravo samo kapitalizam nastavljen drugim sredstvima.

I iako slike Vuhana i brojnih evropskih gradova fantastično podsećaju na seriju o Černobilju koju smo gledali pre manje od godinu dana – sada najednom manjka patetičnih kritika direktnog državnog intervencionizma, nema moraliziranja zbog pojave zloslutnih hazmat odela – sada se u njih polaže nada, u policijskoj disciplini sada se vidi izlaz, ovoga puta nema babe koja muze kravu i njenog gandijevskog otpora ljudima s maskama i nema Nikole Paruna da nas pospe prahom dečačke mudrosti.

foto: Nemanja Jovanović / Kamerades

Pastorala

Uostalom, na samom je početku bilo sasvim jasno da će bilo kakva panika ovakvih razmera biti iskorišćena za legitimaciju opasnih praksi beskrajnog vanrednog stanja: recimo raširene, administrativno utemeljene i nasilno praktikovane fobije od migranata. Pa je tako baš naša premijerka najavila izgradnju koncentracionih logor…, pardon, izbegličkih centara u koji će se smeštati migranti upravo zbog navodne opasnosti od širenja korona virusa.

Ali nije baš svaka privredna grana u problemu: tako sasvim opravdano pretpostavljamo da prodaja i onih efikasnih i onih neefikasnih farmaceutskih proizvoda ide uzlaznom putanjom, a akcije farmaceutske industrije verovatno rastu vrtoglavom brzinom. U Italiji i SAD obično dezinfekciono sredstvo kupljeno preko onlajn platformi ili u velikim prodajnim lancima doseglo je vrtoglave cene, maske (za koje nije baš sigurno da li imaju bilo kakvog efekta) nestaju s polica kao alva i pored drastično uvećanih cena. A kad smo već kod farmaceutske industrije – podsetimo onda i na prethodnih nekoliko pandemiolikih slučajeva koji su rezultovali relativno malim brojem žrtava ali velikim skokom prodaje što je i dalo za pravo da se kod svake sledeće priupitamo sa čime smo se ovog puta suočili: s realnom opasnošću, ili veštom marketinškom kampanjom.

No rešenja konfliktiranih imperativa („Ostani u kući!”, „Idi na posao! Nema besplatnog ručka!”, „Izbegavaj kontakt s drugim ljudima!“, „Troši!”) daju se nazreti na istoku evropskog kontinenta, gde se usled nestegnutosti raznoraznim uzusima može misliti inovativnije i preduzetnije: deo bugarskih poslodavaca se dosetio kako da doskoči eventualnom masovnom odsustvu radne snage, te predložio da se eventualna bolovanja jednostavno računaju kao odmor. A nas, uostalom, ne bi previše začudilo da ovakav predlog prođe, a još bi nas manje začudilo da ovdašnji predsednik, nakon što je otkrio protestantsku etiku – naravno, prvenstveno za one sa socijalnog dna – ovaj predlog implementira do onih bizarnih granica koje priželjkuju sve biznis elite, ali za koje samo u Srbiji ima političkog kapaciteta, a bogami ne manjka ni političke volje.

I za kraj, iz pandemije 2020. izrodila se jedna od bizarnijih administrativnih tehnologija. Dopisnik ruske televizije „Russia Today“ proveo je dve nedelje u karantinu nakon što se vratio iz Kine, i u eksluzivnom video radu za matičnu kuću otkrio nam genijalne načine na koje se kani izaći na kraj sa pandemijom: ako je verovati njegovim rečima, karantnin podrazumeva i potpisivanje garancije, izjave, ugovora (s državom pretpostavljam), u kojoj su, između ostalog, pobrojane kazne za kršenje uslova karantina.

Tako, ukoliko izađete iz kuće i nekoga zarazite, predviđena je zatvorska kazna u trajanju do jedne godine; ukoliko, ne daj bože, neko od toga i umre, predviđena je kazna u trajanju od pet godina – dakle slično kao i ubistvo iz nehata. Ostaje, doduše, nejasno kako će se to dokazivati da ste baš vi ti koji ste nekoga zarazili i kako se to uopšte kontroliše, kako to da sprečimo, ali je stvar rešena i najverovatnije će biti stvar neke administrativne odokativnosti.

Dakle, širenje infekcije je transformisano u individualnu odgovornost, a jedan od bizarnijih materijalizacija hommo ekonomicusa dolazi u vidu performativnog čina nakon kojeg postajemo odgovorni i za stvari nad kojima nemamo nikakve kontrole.

Nema dakle šta da se brinete: opet ste vi krivi.

  1. A i to samo u odnosu na broj otkrivenih infekcija, jer bolest u ogromnoj većini slučajeva ima samo blag oblik pa ostaje neotkrivena i neregistrovana.
  2. „Šta tržišta govore” postaje, uostalom, jedan od osnovnih parametara za valorizaciju ama baš svega. I naravno, ni za jotu ne bi trebalo da se iznenadimo ako koronavirus bude iskorišćen kao sasvim zgodan izgovor za neku sledeću recesiju, za neko buduće rezanje troškova i stezanje kaiša.

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE