Predavač je naveo da je Milan Nedić bio „čuveni general iz Prvog svetskog rata, veoma poznati heroj i veoma bitna nacionalna figura“. Takođe je đacima objasnio da je skromni Nedić „više puta odbio čast (da bude predsednik vlade u okupaciji prim.aut.) međutim shvativši i čuvši za zlodela koja se čine u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, misleći da će moći da pomogne bar koliko-toliko Milan Nedić je prihvatio da formira vladu nacionalnog spasa iako je najverovatnije znao da bilo kakva saradnja sa okupatorom neminovno vodi takođe njegovoj propasti“.
Ratna kolaboracionistička propaganda
Kako je ranije pisala istoričarka Olivera Milosavljević, „u srpskoj istoriografiji za poslednjh šest decenija, slika Milana Nedića (kao kolaboracionističkog simbola) prešla je dug put i napravivši pun krug, vratila se danas tamo gde je bila 1941. godine.“ Čas koji smo imali prilike da čujemo i vidimo na televiziji ovo danas ne može više da potvrdi.
Takvo jednostavno negiranje svega što je o Nediću pisano i istraživano u istoriografiji u proteklih više od pola veka i svođenje njegove biografije na predratnu vojničku čast, dekontekstualizovano i romantizovano prikazivanje njegovog nevoljnog ali požrtvovanog i plemenitog čina prihvatanja nezahvalne dužnosti predsednika vlade, stvara argumentaciju za koju su istoričarke i istoričari mnogo ranije upozoravali da je preslikana propaganda koja je korišćena za vreme Drugog svetskog rata.
Predavač je na snimljenom času đacima objasnio i kako je Nedić sprečavao suprotstavljanje okupatoru da bi očuvao „srpsko nacionalno telo“, što je u potpunom skladu sa citatom iz možda najproblematičnijeg udžbenika istorije za osmi razred objavljenog 2002. godine, po kome je Nedić bio „čuvar biološke supstance srpskog naroda“. Taj udžbenik je, uzgred, najviše kritikovan upravo zbog količine falsifikovanih istorijskih podataka u njemu, a posebno zbog lekcija koje su se ticale Milana Nedića.
Na času smo usput mogli da pored vrlo jasne nacionalističke retorike (prečesto upotrebljavanje fraza junačkog naroda, srpskog naroda, Srba na mestima gde o srpskom narodu ne treba da bude reči itd) koja pojednostavljuje kompleksne istorijske procese sa vrlo paušalnim tvrdnjama (poput one da Nemačka nije imala nameru da napadne Jugoslaviju, ili one najproblematičnije licitacije od 100.000 do Bulajićevih 700.000 ubijenih Srba u Jasenovcu), koja skoro u potpunosti negira jugoslovenski antifašizam, dok ga paradoksalno svojata i pripisuje kvislinzima i kolaboracionistima iz Drugog svetskog rata. Antifašizam je tako zamenjen patriotizmom, a partizani su zamenjeni nedićevcima.
Ko je bio Milan Nedić?
Kako je Milosavljević pisala u svojoj knjizi „Potisnuta istina. Kolaboracija u Srbiji 1941-1944“, Milan Nedić i njegova vlada, dosledni idejama Hitlerovog nacionalsocijalizma, su svojim dekretima i uredbama direktno sprovodili odluke okupacionih vlasti. Tim uredbama su Jevreji i Romi gubili pravo na rad, sva njihova imovina proglašena je vlasništvom Srbije bez naknade, a ostali su shodno usvojenom „Arijevskom paragrafu“ morali da dokazuju da su Srbi, odnosno da nisu imali „jevrejske ili ciganske krvi“.
Nedićeva vlada je takođe zahtevala da se Nemačkoj pruži svaka pomoć, pre svega borbom protiv partizana i „jevrejske zavere“ koja je, shodno Hitlerovoj propagandi i kod Nedića bila kriva za rat. Nedić i njegova vlada su se otvoreno hvalili zajedničkim akcijama nemačke vojske i srpskih oružanih odreda u uništavanju partizana, ocenjujući svaku njihovu akciju borbe protiv okupatora kao podmuklu i zločinačku. Pored te podrške u vojnim akcijama, Nedićeva vlada je smatrala i svojom primarnom dužnošću da Nemačkoj pruži pomoć u radnoj snazi, šaljući tako radnike da pomognu „Velikom Nemačkom Rajhu“ u njegovoj „revolucionarnoj borbi“ i reklamirajući ga kao obećanu zemlju.
Nedić i ostali kolaboracionisti su prihvatili i preuzeli ključne ideje nacizma o nužnosti zaštite čistote „krvi i rase“ uz teze o „krvnoj vezi“ nacije čije uništenje dolazi od „tuđinskih misli“ – jevrejstva, masonstva, komunizma i demokratije, pa su tako predviđali osnivanje Zavoda za rasno-biološka ispitivanja radi čuvanja srpskog naroda od „nepravilnih mešavina“, a njihova propaganda je redovno upotrebljavala pojmove kao što su „čista rasa“, „bela rasa“, „arijevstvo“ i naravno „nearijevstvo“.
Uz antisemitizam, piše Milosavljević, centralno mesto u Nedićevoj propagandi imao je i antikomunizam, dosledno shvatan i tumačen iz nacističke perspektive. Mržnja prema partizanima (komunistima) kao prema srpskim izrodima, pojačavana je njihovom identifikacijom sa Jevrejima iz uverenja da je „jevrejstvo izmislilo komunizam“. Najveće zlo komunizma je zapravo ležalo u njegovom internacionalizmu i suprotstavljanju nemačkom nacizmu.
Iako je rehabilitacija kolaboracionista i kvislinga državni projekat, što se ogleda kroz nastavni plan i program, udžbenike istorije ali i Zakone o rehabilitaciji itd, predavač je dužan da učenicima i učenicama prenosi znanje utemeljeno na činjenicama.
