„Ja vas molim, samo ako možete da zdravstvo ne prebacujete na teren politike.” Ovom rečenicom, u različitim oblicima, na svakodnevnim redovnim konferencijama republičkog Kriznog štaba diskvalifikuju se pitanja od javnog značaja. Ta pitanja se tiču stanja u zdravstvenom sistemu u toku epidemije, postojanja medicinske i zaštitne opreme, za koju se prvo tvrdilo da je imamo, pa je ipak ispalo da nemamo, grešaka u protokolima testiranja, koji neke koštaju zdravlja a možda i života, kao i toga da li zakoni i donete uredbe važe za sve ili ipak ima povlašćenih.
No, dok zvaničnici za postavljanje legitimnih pitanja patroniziraju i neprijateljski optužuju novinarke/e za politizaciju zdravstva, pitanje koje je ključno jeste – da li zdravlje i zdravstvo uopšte mogu biti van polja politike?
Istovremeno, dok državni zvaničnici i članovi/ice stručnog tima ćute na politička pitanja, samo na listama čekanja za specijalističke preglede i intervencije danas ima preko 50.000 osobe. Toliko ljudi i njihovih porodica direktno je pogođeno upravo zdravstvenim politikama koje prave situaciju u kojoj se za intervencije i preglede čeka i po tri meseca.
Problemi u zdravstvu su posledica političkih odluka
Ima li dovoljno neophodne medicinske opreme, lekova, testova, respiratora, kreveta na intenzivnoj nezi, medicinskog osoblja (…) samo su neka od pitanja kojima se mediji i javnost bave u poslednjih nekoliko nedelja. No ti problemi nisu došli sa koronom, ona ih je samo dobro otkrila.
Nova pitanja zamenila su neka stara, ona koja za sada držimo po strani, ali kojima ćemo se vratiti odmah nakon ove zahtevne krize. Da li ćemo moći da se lečimo u mestu u kome živimo, ili ćemo zbog bolesti i nedostatka adekvatne nege morati da putujemo u veći grad, koliko dugo čekamo na preglede, operacije, da li će nas primiti kad stignemo na red, da li ćemo imati vremena da na pregledu sve kažemo, da li ćemo morati neke stvari privatno da odradimo? Ima li lekova, ima li mesta u bolnicama, kakvi su uslovi, da li ćemo preživeti, koliko će nas koštati?
Zdravstvo zavisi od sistema kojim se upravlja političkim odlukama i zakonima. Nije isti zdravstveni sistem u državama u kojima je politička odluka da zdravstvo bude potpuno javno finansirano i svima univerzalno dostupno i onaj u kome se vrši racionalizacija merama štednje, ili privatni zdravstveni sistem u kome za sve morate debelo da platite.
Iako je po izdvajanjima od oko 10% ukupnog BDP-a za zdravstvo Srbija na evropskom proseku, u apsolutnim brojevima ona je daleko ispod razvijenih zemalja jer je ukupan BDP mali. Po podacima Instituta „Batut”, trend izdvajanja za javno zdravstvo u padu je od 2002. Prema podacima Svetske banke, gotovo 40% potrošnje na zdravstvo u Srbiji su privatna plaćanja, ostalih 60% finansira se iz Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO), što takođe plaćaju građani izdvajajući od plate kroz obavezne doprinose za zdravstveno osiguranje. Po tome se Srbija nalazi u grupi najsiromašnijih zemalja sveta, a takvi parametri utiču i na nejednak pristup svih građana zdravstvenim uslugama.
Da nemamo svi jednak pristup zdravstvu, proporcionalno manje što smo niže na društvenoj lestvici, odavno je jasno iako se zvaničnici prave da to ne vide. Ako tome dodamo osnovne parametre koji se tiču procenta nezaposlenosti stanovništva, niskih primanja i lošeg životnog standarda, i narušenog opšteg zdravlja jasno je da nije dovoljno samo da postoji pristup zdravstvenoj zaštiti, već je neophodno sistemsko i ozbiljno pristupanje sistemskim promenama, unazad, ka onome što smo već imali.
Nije loše setiti se kako se predsednik Akeksandar Vučić hvalio pre tri godine najvećim ulaganjima u zdravstvo baš „od Drugog svetskog rata“. U međuvremenu je, od tada, veliki broj ljudi medicinske struke napustio Srbiju, bežeći od tih velikih ulaganja trbuhom za kruhom, a zdravstvo koje se urušava zbog nedovoljnih ulaganja i rezova optužuje se za neefikasnost, čime se samo pravdaju još veći rezovi i dalje budžetske uštede.
Naše zdravstvo se odavno privatizuje
Od otvaranja prvih privatnih ordinacija u Srbiji prošlo je dvadeset devet godina. U tom periodu je u privatno zdravstvo investirano preko 3,5 milijardi evra, dok je istovremeno javno zdravstvo sistemski urušavano. Najpre je ukinuto univerzalno zdravstveno osiguranje ograničavanjem na one koji imaju status zaposlenih. Tako je onima koji ionako imaju nikakva ili nestabilna primanja, svim nezaposlenim ili onima koji rade honorarno i na crno na primer, ograničen pristup javnom zdravstvu.
Od dvehiljaditih se javno zdravstvo još više krnji. Uvedene su participacije, a razne specijalističke usluge obrisane su sa spiska pregleda primarne zdravstvene zaštite koje pokriva zdravstveno osuguranje. Tako se od 2006. godine stomatološke usluge dobijaju prvenstveno u privatnim praksama, po cenama koje su mnogima luksuz. Sličan trend prati i ginekologija, doduše ne zbog brisanja sa spiska pregleda, već zbog ogromnih gužvi i loših uslova u domovima zdravlja. Sve više lekova se više ne dobija na recept, već je neophodno za njih platiti.
Istovremeno se od dvehiljaditih sprovodi i takozvana racionalizacija javnog sektora, koja u slučaju zdravstva podrazumeva promenu rada ustanova zdravstvene zaštite i smanjenje troškova rada. Tako je došlo do drastičnog smanjenja zaposlenog medicinskog i tehničkog osoblja, broj bolesničkih kreveta u bolnicama (i po glavi stanovnika) takođe se smanjuje, a svake godine se zatvara sve više lokalnih domova zdravlja. Uvedena su ograničenja u broju recepata izdatih po lekaru, što je u potpunom neskladu s realnim potrebama stanovništva.
Poslednje, prošlogodišnje izmene Zakona o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju dovele do toga da ako hoćete kvalitetnije lečenje i bolje lekove od bazične ponude, može – ali da platite. Takođe, novi zakoni su omogućili privatnim praksama da iznajme prostor i opremu u javnim zdravstvenim institucijama, čime se javna infrastruktura privatnicima daje na tacni, pa kad su redovi u zdravstvenim centrima veliki, samo vrata pored može odmah, samo skuplje.
Gde prestaje javni interes a počinje politika?
Takvo sistemsko urušavanje javnog zdravstva, koje je posledica (nečijih) političkih odluka, razlog je za probleme koje jasno vidimo sada u vreme zdravstvene krize.
Pored veoma lošeg opšteg zdravstvenog stanja stanovništva nakon decenija života u lošim ekonomskim uslovima, slabo ulaganje u zdravstveni sistem daje mali procenat mogućnosti pozitivnog (ishoda) lečenja. Medicinske opreme nema u dovoljnoj količini, i skoro sva se uvozi jer ne postoji lokalna proizvodnja.
Pa ipak, predsednik Srbije na svom instagramu ovih dana javlja i dobre vesti: „Krenula masovna proizvodnja hirurških maski u našoj Rumi. Živela Srbija”. U nekim drugim okolnostima to ne bi bila nikakva dobra vest, već pokazatelj ozbiljnog dugoročnog planiranja i ulaganja u zdravstvo po kome država stvara uslove za razvijanje proizvodnje neophodne medicinske opreme i lekova, nasuprot procesu privatizacije domaće farmaceutske industrije i uvoza višestruko skupljih lekova i medicinske opreme. Više je nego očigledno da sada naglo preusmeravanje proizvodnje na rukavice, maske i alkohol ne može da reši sve probleme s kojima se suočavamo, niti postoje rukavice koje bi zakrpile sve rupe nastale decenijskim sistemskim namernim nedovoljnim ulaganjem u zdravstvo.
To podfinansiranje zdravstvenog sistema u praksi znači povećavanje pritiska na smanjen broj zaposlenih, koji nisu adekvatno plaćeni za posao koji obavljaju. Zbog preopterećenosti medicinskog osoblja i bolničkih kapaciteta posledično se smanjuje i vreme trajanja lekarskih pregleda pa lekari ne stižu da se posvete pacijentima u meri u kojoj bi trebalo. Prema podacima Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut”, od 2010. do 2017. godine broj radno angažovanog medicinskog osoblja u Srbiji smanjen je za preko 12.000 ljudi. Situacija u domovima zdravlja i bolnicama ukazuje na alarmantnu potrebu za promenom državne politike i drastičnim brojčanim povećanjem angažovanog medicinskog osoblja kako bi se odgovorilo na potrebe stanovništva.
Samo tri meseca pre početka epidemije koronavirusa, u Srbiji je organizovan štrajk upozorenja ispred Kliničkog centra Srbije. Štrajk je organizovao sindikat zdravstva zbog, kako su rekli, katastrofalnog stanja u celom javnom zdravstvenom sistemu, loših radnih uslova, manjka zaposlenih, pritisaka, maltretiranja i pretnji kojima su zaposleni izloženi, neplaćenim prekovremenim radom, ali i niskim zaradama.
Krajem prošle godine Vlada Republike Srbije donela je rešenje kojim se blizu 1,5 milijardi dinara sa stavki za podršku Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje prebacuje javnom preduzeću Putevi Srbije, a samo nekoliko meseci pre toga je 60 miliona dinara sa ove stavke potrošeno na međunarodnu promociju Srbije u okviru kampanje „Srbija stvara“.
Koliko se pritisak u toku epidemije pojačao zasad vidimo u malobrojnim medijima, a stvaran presek stanja možemo da očekujemo tek kad epidemija prođe.
Zdravstvo ima ogroman javni značaj, a u vreme zdravstvenih kriza to je jasnije i očiglednije nego inače. U vreme vanrednog stanja i potpune društvene hegemonije, u kojoj vlast ima faktičku moć da vodi i aktivno organizuje, a ujedno ima makar prećutni pristanak većine, pitanja od kojih im zastaju knedle u grlu i zbog kojih postaju defanzivni i napeti jesu od javnog interesa. Ta pitanja jesu i politička, ako je tako zvaničnicima lakše, ne zato što se s njima neko politički obračunava, već zato što je zdravlje ljudi i sistem zdravstvene zaštite prvorazredno političko pitanje. Tako ne čudi potreba vlasti da svoje viđenje svega nametne kao opšteprihvaćeno, pa tako konferencije u 15h postaju polja borbe onih koji su svojim pitanjima opasni po zdravlje ljudi i njih koji rade pravu stvar. Priliku da dalje uništavaju zdravstvo koje nam je od ključnog značaja ne treba da dobiju ponovo.
