Juče su aktivisti inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“ izveli protestnu akciju na konferenciji „Uputstva za humani grad“ na Mikser festivalu okačivši transparent pod nazivom „Beograd na vodi prevara“. Aktivisti su kritikovali učešće gradskog arhitekte na ovom programu i zahtevali su njegovu ostavku. Paradoksalno, time je ovogodišnji poziv festivala na prepoznavanje “svoje tačke pucanja” dobio zanimljiv obrt. Ovom prilikom prenosimo tekst povodom prošlogodišnjeg Mikser festivala koji govori o nemogućnosti pružanja bilo kakve “održive utopije” već isključivom nastavku “neizdržive” eskploatacije radnika, javnih dobara i fondova.
Tekst je prvobitno objavljen na regionalnom portalu Bilten.
Beogradska četvrt Savamala prostor je predviđen za “urbanu revitalizaciju” u sklopu projekata kojima bi se industrija uništena u tranziciji zamijenila novim djelatnostima. Grandiozni projekt “Beograda na vodi”, koji uljučuje izgradnju luksuznih sadržaja novcem investitora iz Emirata, logičan je nastavak politike koja kao svoje ekonomske uspjehe vidi otvaranje uslužnih djelatnosti za najbogatije s rijetkim i nesigurnim radnim mjestima za ostale. No ovaj se projekt istodobno oslanja i na dugogodišnje pokušaje razvoja “kreativnih industrija” na Savamali kroz Mikser festival.
Savamala je zapušteni deo centra Beograda koji se prostire duž desne obale reke Save između Brankovog mosta i mosta Gazela. Jednim delom njenog pejzaža dominiraju devetnaestovekovne palate i nešto mlađe stambene zgrade, magacini i manja proizvodna postrojenja koja je proces deintustrijalizacije učinio izlišnima. Drugi deo gotovo u celosti pokrivaju Glavna železnička stanica i Glavna autobuska stanica sa svom pratećom infrastrukturom. Zbog blizine gradske luke i povezanosti sa železničkim čvorom i autoputem, kroz četvrt prolazi i teški transportni saobraćaj. Smanjivanjem industrijske proizvodnje, luka za koju je Savamala bila vezana gubi funkciju, kao i železnička traka koja preseca vezu ovog dela grada sa rekom Savom na kojoj leži.
Kao i mnoga druga mesta sa ovakvom urbanističkim položajem i ekonomskom situacijom, i Savamala je postala meta različitih projekata sa namerom urbane revitalizacije. U ovome prednjače projekti takozvanih kreativnih industrija koje obećavaju pokretanje ekonomije i otvaranje novih radnih mesta kroz kombinovanje kulturne proizvodnje, uslužnih i zanatskih delatnosti. Te promene kakve nosi urbana revitalizacija pod kreativnim industrijama u potpunosti zanemaruju kompleksnost ekonomskog sistema i poziciju određenog dela grada u okviru tog sistema. Ukoliko i omoguće ikakav ekonomski razvoj, on je jako kratkoročan i koristi samo eliti dok će većina stanovništva biti na gubitku.
Nedavno najavljeno treće izdanje Mikser festivala pod sloganom “Održiva utopija” predstavlja perjanicu kreativnih industrija u ovom delu Beograda. “Najveći festival kreativnosti u regionu”, kako se najavljuje Mikser, od ove godine više nije usamljen u “revitalizaciji” Savamale. Kontekst u kome će Mikser tragati za održivom utopijom sasvim je drugačiji od prethodnih i predstavlja početak ostvarenja onoga što su neki samo naslućivali, a mnogi drugi odbacivali kao realnu mogućnost. Pokretanje državnog projekta “Beograd na vodi” nova je realnost u kojoj organizatori festivala žele da učestvuju onim što u najavi programa nazivaju “spontanim procesom urbane revitalizacije”. Međutim, dosadašnji rad i učinak Miksera nisu rezultat spontanog delovanja grupe kreativnih entuzijasta već predstavljaju institucionalizovni mehanizam koji čine gradske i opštinske vlasti, javna preduzeća i fondovi, privatne firme i na kraju veliki broj prekarnih radnika.
Isti takav sklop predstavlja i projekat “Beograd na vodi” koji je poslednji u nizu višedecenijskih pokušaja “spuštanja Beograda na reke”, kao da grad već nije na njima. Novu rundu su pokrenuli premijer Aleksandar Vučić i investitori iz Ujedinjenih Arapskih Emirata koji nude ulaganje od tri milijarde dolara u projekat. Tu su i nove gradske vlasti sa već oformljenim timovima “stručnjaka” koji pripremaju osnivanje novog javnog preduzeća “Beograd na vodi”. Iako ovakve interesne skupine uspevaju da se legitimišu u društvu pod izgovorom doprinosa javnom interesu i opštem društvenom i ekonomskom razvoju, krajnji učinci su sasvim drugačiji.
Prepleteni interesi ovih grupa dovode do stvaranja privatnih profita na osnovu eksploatacije javnih dobara i jeftine radne snage na koje se dodaju i državne subvencije. Mikser je bio prilično uspešan u takvom poslovanju. Nekoliko zgrada i skladišta je dato na korišćenje privatnim firmama pod nepoznatim okolnostima, dok se istovremeno sredstva iz javnih budžeta i usluge javnih preduzeća ulažu u produkciju kulturnih sadržaja u tim prostorima i na samom festivalu. Otvoreni su noćni klubovi, restorani, galerije i prodavnice dizajniranih predmeta. Tu su i mesta za zajednički rad mladih kreativaca koja obećavaju dizajnerima kontakt sa industrijom te posledično mogućnost zarade.
Obzirom da se ova ekonomija bazira na uslugama za koje sve manji broj ljudi ima novca, teško možemo govoriti o bilo kakvom ekonomskom razvoju. Jedini realni učinak je fleksibilizacija radnih odnosa: ono malo radnih mesta koja su otvorena zahvaljujući urbanoj revitalizaciji Savamale su radna mesta u uslužnim delatnostima, u kafićima, restoranima i klubovima, što su ujedno i najnesigurnija radna mesta. U isto tako nesigurnom (prekarnom) položaju se nalaze i umetnici, koji učestvuju u kulturnoj produkciji koja hrani tu revitalizaciju. Oni će imati kratkoročne ugovore, ili ih neće ni imati, često nisu ni plaćeni za svoj rad ili nisu pokriveni troškovi produkcije njihovih dela.
Kulturna produkcija koja stoji kao predznak Mikser festivala ipak nije i njegova primarna uloga u Savamali, već je to privlačenje pažnje preduzetnicima na ovaj deo grada i otpočinjanje procesa aproprijacije prostora i njihove eksploatacije. Stoga ovaj festival ne treba pomatrati kao biser kulturne produkcije, već kao jednu od karika kapitalističke ekonomije. Ono što je Mikser postigao predstavljalo je samo uvertiru za revitalizaciju koja sledi ovom delu grada nakon izmeštanja transportnog saobraćaja i železnice. Tako projekat “Beograd na vodi” nastavlja upravo utabanim stopama Mikser festivala. O tome šta će i kako biti izvedeno u okviru ovog projekta trenutno možemo samo spekulisati na osnovu promotivnih skica i pompeznih medijskih objava. Ipak, gradske i republičke vlasti su donele određene odluke koje se vode logikom “pospešivanja investicione klime”.
Privremena gradska uprava je sredinom aprila usvojila izmene Generalnog urbanističkog plana koje se tiču spratnosti objekata u određenim delovima grada. Ovim je omogućena izgradnja kule visoke oko 200m koja bi po planovima ušla u sam tok reke Save. Mnogo opasnija i dalekosežnija je odluka po kojoj će Grad u buduće moći da prodaje gradsko građevinsko zemljište, stanove i druge nekretnine koje poseduje. Mali biznisi koje je privlačio Mikser su do sada prostore dobijali samo na koriščenje, a sada će preduzetnici privučeni “Beogradom na vodi” postajati trajni vlasnici gradskog zemljišta i nekretnina.
Zatim je usledila odluka Vlade Srbije kojom se “Beograd na vodi” proglašava za projekat od nacionalnog značaja. Iskustvo u poslednjih desetak godina nam pokazuje da niti jedan od takvih projekata nije dovršen iako je država za njih uzimala pozamašne strane kredite koje moramo otplaćivati. I pre nego što se uzmu krediti za ovaj novi projekat, prvi danak bi moglo da da oko 200 porodica koje žive u delu Savamale sa koga se upravo uklanjaju koloseci. To su uglavnom porodice sadašnjih i bivših radnika Železnica koji su od svoje firme dobili dozvole da se usele u napuštene skladištne i kancelarijske prostore i stare vagone koji su tu našli svoje poslednje parkiralište. Iako ti ljudi tu žive i po četrdeset godina, iako su sami investirali u infrastrukturu sada bi mogli da izgube sve pošto stoje na putu projekta od nacionalnog značaja. Oni nisu vlasnici niti zemlje, niti nekretnina u kojima žive i država im svakako neće ponuditi novoizgrađene stanove na mestu njihovih sadašnjih kuća.
Premijer Aleksandar Vučić je najavio privatizaciju lukrativnog dela Železnica Srbije koji se bavi teretnim transportom. Upravo Glavna železnička stanica u Beogradu i prateća infrastruktura u vlasništvu Železnica Srbije zauzimaju najveći deo površine od 90ha na kojoj se planira izgradnja “Beograda na vodi”. Možemo pretpostaviti da će kupac dela firme automatski postati i vlasnik dela te površine. Dok se to ne desi, raščišćavanje zemljišta već je otpočelo. Skidanjem koloseka dužine oko 30km oslobodiće se prostor za izgradnju, ali kako bi i dalje imao funkcionalan železnički saobraćaj, grad će morati da izdvoji po sadašnjim procenama oko 700 miliona evra (za izgradnju nove centralne stanice, nekoliko tunela, jednog mosta i uređenje dve postojeće železničke stanice za potrebe teretnog saobraćaja). Taj trošak neće snositi privatni investitori već stanovnici Beograda.
Isto tako iz javnih budžeta će se finansirati i izgradnja potrebne infrastrukture za funkcionisanje budućih stambenih i poslovnih kompleksa. Prema očekivanjima privredne komore “biće izgrađeno oko 22.000 luksuznih stanova, a očekuje se da će 70 odsto kupaca biti stranci. Procenjeno je da samo na održavanju tih stanova može da se zaposli oko 5.000 ljudi, a na opsluživanju hotela 4.000 i na ostalim objektima još oko 5.000.”
Jasno je da ove stanove neće moći da priušte ljudi koji žive po napuštenim vagonima u ovom delu grada. Ono što se njima i mnogim drugim stanovnicima Beograda nudi su najprekarnija radna mesta na poslovima opsluživanja elite koja bi uživala u plodovima relociranih javnih sredstava i dobara. Oni malo srećniji i kreativniji i dalje će imati priliku da u festivalskom duhu nastave sa produkovanjem kulturno zabavnih sadržaja za istu elitu. Iz ovoga što nam je poznato o Mikser festivalu i projektu “Beograd na vodi” možemo videti da nam oni ne mogu pružiti nikakvu “održivu utopiju” već samo nastavak neizdržive eksploatacije radnika, javnih dobara i fondova.
