Neoliberalna ofanziva i borba oko javnog vlasništva

kol i merkel

foto: Andreas Rentz / Getty Images Europe

Proces privatizacije javnih resursa, infrastrukture, proizvodnih i distributivnih pogona​ se kontinuirano dešava širom sveta u poslednjih nekoliko decenija. Primer Nemačke pokazuje kako ovaj proces dovodi do preraspodele društvenog bogatstva ka malom broju vlasnika velikih kompanija ali i kako otpor privatizaciji može postati nukleus za stvaranje novih društvenih pokreta i političkih organizacija.

Piše: Manfred Samajtat

Od sredine sedamdesetih godina prošlog veka traje velika ofanziva međunarodnog monopolskog kapitala. Navikli smo da je označavamo kao „neoliberalizam“. Nije bitno da li je ovo najsrećniji izraz, mnogo je bitnije utvrditi da ova ofanziva postoji i da se nastavlja. U svojoj osnovi ona je pokušaj da se uveća deo viška vrednosti ili stepen izrabljivanja. Taj pokušaj je do sada bio uspešan. Statistika u svim velikim industrijskim zemljama pokazuje da je udeo plata u celokupnom društvenom dohotku opao od sedamdesetih godina, dok je udeo prihoda iz kapitala shodno tome porastao. Od samog početka, ključno za ovu ofanzivu kapitala je bilo potiskivanje državnog udela u celokupnoj privredi i razgradnja socijalnih davanja.

Od 1979/80. neoliberalna ofanziva postala je zvanična politika vlada Margaret Tačer [Tatcher] u Velikoj Britaniji i Ronalda Regana [Reagan] u SAD-u. Obe vlade su sprovodile izrazito oštru antisindikalnu politiku, razgradnju socijalnog sistema zaštite, smanjivale su poresko opterećenje bogatih i velikih kapitalističkih društava. Obe vlade su se pomirile sa oštrom recesijom ili je čak svesno prouzrokovale. Velika Britanija je počela da privatizuje celokupan državni industrijski posed. Telekomunikacije, metalska industrija, rudnici uglja, snabdevanje električnom energijom, eksploatacija nafte, mreže benzinskih stanica, industrija automobila, železnica, pošta, skoro sve što se moglo privatizovati, bilo je i privatizovano.

U SR Nemačkoj se konzervativna vlada na čelu sa Helmutom Kolom [Kohl] prema tome svemu odnosila sa više oklevanja. Prvobitno su insistirali na dugoročnom zadržavanju društvenog sektora. Najveća privatizacija u prvih osam godina vlade (tj. do priključenja Istočne Nemačke Zapadnoj) bila je ona koja se odnosila na Viag – konglomerat sastavljen od bavarskih elektrana i aluminijumske industrije koju je sagradila nacistička Nemačka. Nemačka krupna buržoazija je radikalno ponašanje vlada na čelu sa Tačerovom i Reganom objašnjavala kao specifičnu reakciju na krizu razvoja u SAD-u i Velikoj Britaniji. Izraženo davanje prednosti finansijskom sektoru i naglašavanje kratkoročne profitabilnosti nisu prihvaćeni. Brza rasprodaja javnog vlasništva smatrala se u to vreme još uvek neozbiljnom.

Likvidiranje socijalizma

Druga faza je počela porazom socijalizma u Evropi 1989/90 godine. Tada je sprovedeno oduzimanje društvenih sredstava za proizvodnju u velikom stilu. Privatizacija se uprkos otporu nije više morala pažljivo sprovoditi. Vladin personal u DDR-u, koji je uglavnom proizašao iz komunističke partije, molio je zapadni monopolistički kapital da se dokopa proizvodnih sredstava istočno od Elbe. Zato je ovde nemački kapital i preuzeo kontrolu vrlo brzo i radikalno. Istočna Nemačka je postala izvrstan teren za eksperimentisanje u razgradnji čitave ekonomije i deljenju ekonomskih proizvodnih snaga među predstavnicima privatnog kapitala. Trojhand[1] je bila najveća institucija za privatizaciju na svetu. Odluke koje su donošene veoma velikom brzinom nikako nisu mogle biti razumne u ekonomskom smislu.

Grandiozni ekonomski promašaji pri raspadu DDR-a su izgleda podstakli nemački kapital na pravi način. Još tokom Trojhanda, vlada Helmuta Kola se kretala po utvrđenom kursu. Najprofitabilnija državna firma, telefonska mreža koju je vodila pošta, trebalo je da bude prva privatizovana kao primer ostalima. Uz pomoć do tada jedinstvenog širenja propagande inscenirano je prvobitno javno objavljivanje akcija, koje su pripadale preduzećima i one su prodate. Od tada nije prošla nijedna godina tokom koje državna imovina nije prodavana. Šrederova socijaldemokratska vlast samo je dodatno ubrzala kurs privatizacije. Početkom devedesetih godina su se evropske vlade u Evropskoj uniji složile oko kursa koji je firme u vlasništvu države deklarisao kao izuzetke koji nisu sposobni da se nadmeću. Otada je Evropska komisija težila tome da sva državna preduzeća osumnjiči za ilegalne subvencije. U Nemačkoj su zbog toga kritikovane javne banke i štedionice, kao i učešće pokrajine Donje Saksonije u Folksvagenu. Pravo Evropske unije, posebno pravo na subvencije, postalo je najbitnije sredstvo za ubrzavanje privatizacije.

Logika privatizacije

U očima velikog kapitala privatizacija državne imovine ima velike prednosti:
Prvenstveno, privatizacija ide u korist koncernima kojima je odmah davana prednost. Osim toga, privatizacija unapređuje čitavu branšu investicionih banaka, savetovališta, pravnih zastupnika, poreskih savetodavaca, PR kompanija, berzanskih posrednika…

Vrlo često su privatizovani objekti povezani sa nekom monopolskom pozicijom. Tako su u Nemačkoj, uz poštu i telekom, prvo prodati državni monopoli. Kod većine privatizacija lokalnih preduzeća u pitanju su takozvani prirodni monopoli. Oni se odnose na primer na celokupno snabdevanje vodom u jednom gradu ili mrežu lokalnog saobraćaja na već utvrđenim smernicama puta.

Mnogo bitniji su uticaji koje privatizacija državne imovine ima na čitavu ekonomiju, i koji, kratkoročno gledano, kapitalističkoj klasi deluju kao da imaju puno prednosti.

  • Privatizacijom obrazovnih ustanova, bolnica, zatvora, policije, stražarskih službi, vojske itd. proizvodnji viška vrednosti se pridodaju potpuno nove oblasti ljudskog rada. Raste osnova kapitala, iz koje može nastajati više profita.
  • Svaka privatizacija slabi poziciju zaposlenog. Preduzeća su izuzeta iz starih državnih ugovora koji određuju tarife. Privatni vlasnik ima više prostora za gašenje radnih mesta ili prodaju, otpuštanja, smanjenje plata i socijalnih davanja nego državni poslodavac. Zagovornici privatizacije ovo otvoreno navode kao glavni motiv za privatizaciju.
  • Privatizacije slabe regulatorsku poziciju države. Ovaj fenomen važi na svim nivoima. Opština, koja ne poseduje lokalnu mrežu snabdevanja ne može da se povinuje željama svojih građana kako bi trebalo. Zemlja koja više ne poseduje banke ne može i dalje da daje jeftine kredite za spasavanje preduzeća, čak i ako bi to htela. Argument, koji se stalno pojavljuje na strani privatizacije, kako se državni ili gradski budžeti mogu sanirati, jeste pogrešan. To bi onda značilo da se za privatizovani objekt može dobiti visoka prodajna cena koja je viša od tržišne cene. Skoro uvek se dešava suprotno. Skoro uvek se manja finansijska opterećenja u kratkom periodu menjaju na uštrb visokih opterećenja dugoročno.

Protest

Ako bi se uporedila situacija danas sa onom iz devedesetih godina, videlo bi se da se otpor protiv privatizacije javnih dobara i proizvodnih sredstava pojačao. Čak je i u Nemačkoj polako popustila obamrlost od šoka koju su Levica i sindikati doživeli nakon propadanja socijalizma. Danas na lokalnom nivou svaka planirana privatizacija najčešće nailazi na otpor. Kao primer bi mogla poslužiti odluka frajburških građana da odbiju privatizaciju lokalnih stanova. Protiv privatizacije železnice, koju je vlada planirala, formiran je širok savez. Partija Levica, nastala spajanjem dve manje partije – PDS[2] i WASG[3] – izraz je ojačanog otpora prema neoliberalnoj ofanzivi. U samoj partiji se pitanje privatizacije (pored pitanja vojnih intervencija) nametnulo kao jedno od ključnih smernica. Nije isključeno da će se ova frakcija nametnuti i završiti proces ujedinjenja koji je vodio aparat PDS-a. Ta politika će biti u suprotnosti sa starom socijaldemokratijom.

Borba za odbranu od privatizacije sposobna je, kao ni jedna druga, da istovremeno izvrši pritisak u parlamentima, pogonima i na ulicama. Do sada se pokazalo da su u ovoj odbrani uspesi mogući. Ona će pokazati kako privatna preduzeća i državne firme mogu dobro sarađivati na obostrano zadovoljstvo. Ona nas navodi da razmislimo kako se dugoročno može osigurati posed nad sredstvima za proizvodnju i iskoristiti ga u svoju korist. Ona nas navodi da razmišljamo o socijalizmu.

Prevod: Jovana Ivanović

Izvor: publikacija Kroz tranziciju – prilozi teoriji privatizacije u izdanju Alternativne kulturne organizacije.

Tekst je prvobitno objavljen kao: Manfred Szameitat, „Die neoliberale Offensive und der Kampf um das öffentliche Eigentum“, u: They gonna privatize the Air. Privatisierung, Kapitalismus und Widerstand, Berlin: Antifaschistische Linke Berlin, 2010.

1 Treuhandanstalt (THA) – ustanova javnog prava koja se bavila privatizacijom javnih preduzeća u DDR-u.
2 Partei des Demokratischen Sozialismus (Partija demokratskog socijalizma).
3 Wahlalternative für soziale Gerechtigkeit (Alternativna za socijalnu pravdu).
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us