Nemoguće je biti i za evro i protiv mera štednje

foto: Jan Wellmann

foto: Jan Wellmann

Grčko “ne” na nedavno održanom referendumu očigledno ​nije imalo efektivnog uticaja na donošenje političkih odluka. Grčka vlada i parlament su odobrili novi paket mera štednje koji je čak rigorozniji od prethodno odbijenog. “Pregovori” i “sporazum” pokazuju nemogućnost bilo kakvog narodnog suvereniteta unutar evropske neoliberalne ekonomske politike.

Aleks Gurevič

 

Nacrt sporazuma između Grka i Evrogrupe je objavljen, i, kao što svima pada u oči, on nije samo gest osvete – nego i akt zakonske torture. Uz stare zahteve, kao što su smanjenje penzija i povećanje poreza kako bi se dostigao primarni budžetski suficit, donosi i nove, poput zahteva da se umanji uticaj sindikata i izvrši obimna privatizacija državne imovine koristeći izdvojeni fond koji bi kontrolisali Grci, ali nadzirale institucije Evropske Unije.

Zapravo, ovaj dokument podrazumeva obimni zakonodavni program koji zadire u sve aspekte ekonomskog života Grčke – poresku politiku, regulativu proizvoda, tržište rada, državnu imovinu, finansijski sektor, špediciju, budžetski suficit, penzije, i tako dalje. Izrada ovakve legislative se zahteva tokom narednih nekoliko nedelja. To je paket mera kakav se viđa u ratnim ili posleratnim uslovima, a ne kao rezultat odluka o kojima se demokratski pregovaralo.

Ne treba zaboraviti da je program o kome su se dogovorili grčki premijer Aleksis Cipras i Evrogrupa nametnut zemlji koja je već iskusila tešku depresiju, uvela brojna ograničenja koja su zahtevali zajmodavci, u kojoj je nezaposlenost 25% i bankarska kriza u toku. Koja je poenta mučiti žrtvu čija je volja već slomljena? Da bi se uništila svaka opozicija.

Mislim da ovo ne treba tumačiti kao predlog namenjen obnavljanju privrednog rasta u Grčkoj, pa čak ni kao odraz ekonomskog slepila u Evropi, nego kao refluks političkog projekta EU, čiji je najčistiji izraz evro: davanja prednosti tehnokratskoj dominaciji nad narodnim suverenitetom. Ovaj program opisuje arhitekturu vlasti koja izražava potpunu ravnodušnost prema pokušajima naroda da svoje stvari urede demokratski, i koja zadržava ogromne rezerve diskrecione moći za Evrogrupu.

Valja zapaziti i subatomsku detaljnost sa kojom je Evrogrupa izložila svoje zahteve, a ne samo njihov obim. Primera radi, u okviru paketa „ambicioznih reformi robnog tržišta“ oni insistiraju na izmenama „u trgovini nedeljom, periodu rasprodaja, vlasništvu nad apotekama, mlekom i pekarama, izuzev farmaceutskih proizvoda koji se prodaju bez recepta, koji će biti uključeni u sledećem koraku, kao i otvaranje zatvorenih profesija značajnih na makroekonomskom nivou (npr. trajektnog transporta)“.

A tu su i novi zahtevi, kao što je „rigorozni nadzor i modernizacija kolektivnog pregovaranja [i] radničkih štrajkova“, što je evrogovor za brisanje prava radnika. Drugi zahtevi rasvetljavaju da ove odluke nisu samo obimne i rafinirane, nego i osmišljene tako da u što većoj meri liše odgovornosti i kontrole grčki narod i njihovu vladu.

Ovaj „prošireni program privatizacije“ bi trebalo da „bude ustanovljen u Grčkoj i sprovođen od strane zvaničnika Grčke pod nadzorom relevantnih evropskih Institucija“. A „kvaziautomatski rezovi potrošnje u slučaju odstupanja od ambicioznih ciljeva budžetskih suficita“ su „podložni prethodnom odobrenju [evropskih] Institucija“

Najsimptomatičnije je sledeće: „Povodom svakog zakonodavnog nacrta u relevantnim oblastima vlada treba da se konsultuje i usaglasi sa Institucijama, ostavljajući odgovarajući vremenski period pre nego što ga iznese na javnu raspravu ili pred Parlament“. Drugim rečima, o svakoj od gorenavedenih oblasti reforme – od poreske politike do tržišta rada- vlada prvo mora da se konsultuje sa svojim evropskim menadžerima.

Kruna cele stvari je, ipak, da su Grci maksimalno odgovorni pred Evrogrupom, dok Evrogrupa ima minimalnu odgovornost uz maksimum arbitrarnosti. Nakon što je nabrojao zahteve, dokument dalje kaže: „Gorenavedena lista obaveza predstavlja minimalne uslove za početak pregovora sa grčkim zvaničnicima“. Nadalje, dokument tvrdi da je program European Stability Mechanism izvodljiv „ako budu ispunjeni svi uslovi predstavljeni u ovom dokumentu“.

Garancija da će se i novac sliti nema. Drugim rečima, Evrogrupa zadržava maksimalnu slobodu odlučivanja o tome da li je Grčka neuspešno odgovorila na bilo koji od nemogućih zahteva koji su joj postavljeni, dok Grci nemaju nikakav sličan mehanizam kojim bi Evropljane suočili sa njihovim propustima.

Setimo se, na primer, da sporazum zahteva da Grčka ostvari budžetske suficite koje Nemci i Fancuzi nikada nisu uspeli da dosegnu i da je Evropska Centralna Banka nedavno odbila da produži potrebno interventno finansiranje grčkim bankama, konstruišući time u suštini gotovo kolaps banaka, a direktno kršeći sopstvenu obavezu da obezbedi likvidnost nelikvidnim bankama u škripcu.

Ima onih koji misle da je moguće biti za evro i protiv mera štednje. Ali, kako pokazuje ova runda pregovora, ekonomija i politika u vezi sa evrom ne mogu se tako lako razdvojiti. Evro je politički projekat. On je ujedinjenje bez suvereniteta. To je delegiranje nacionalnog suvereniteta grupama finansijskih vladara i nadnacionalnih tela čiji je glavni zadatak da suzbiju obnavljanje samog izvora sopstvene moći.

Političke institucije i prakse koje su nabujale oko evra i EU zasnivaju se na uverenju da je izražavanje suvereniteta opasno i neodgovorno. Iako ove institucije u izvesnom smislu predstavljaju tek proizvod internacionalnih ugovora, smisao njihovog postojanja je da spreče bilo kakva dalja, direktna ispoljavanja te suverene moći. Upravo zbog toga one insistiraju na potpunom potčinjavanju njihovim odlukama, i zbog toga stvar sa Grčkom nadrasta Grčku.

Grci su se drznuli da potvrde narodni suverenitet na jedinom trenutno mogućem nivou. Gorka ironija je u tome što se sloboda odlučivanja koju zahtevaju ovakvi post-suvereni entiteti teže može pozvati na odgovornost nego u slučaju kada se ispoljava kao direktna moć demokratski izabrane vlade. Ipak, nije ni trunku manje osvetoljubiva.

Prevod: Iskra Krstić

 

Tekst je preuzet sa portala Jacobin, a prvobitno je objavljen na autorovom blogu The Current Moment

Print

Preporučujemo