Kako je FIFA uništila fudbal

foto: Ed Brambley

Nedavni korupcijski skandal u FIFA-i samo je potvrdio ono što je već odavno poznato – promena u načinu funkcionisanja pretvorila je ovu organizaciju u moćnu korporativnu strukturu, koju sponzorišu velike svetske kompanije. Međutim, pravi skandal u pozadini međunarodnog fudbala i najavljenih svetskih prvenstava u Kataru i Rusiji jeste direktna i indirektna eksploatacija zemalja i radnika na “globalnom jugu”, brutalno radno vreme i duboko nebezbedni uslovi rada koji dovode do smrti na hiljade radnika.

Bil Krejn

Kada je prošlog meseca sedmoro zvaničnika Međunarodne federacije fudbalskih asocijacija (FIFA) uhapšeno, naslov u New York Timesu samo je sa iznenađenjem istakao činjenicu da predsednik te organizacije, Sep Blater, nije među njima.

Dva dana kasnije, nakon što su svi od progresivne NVO Avaz do britanskog premijera Dejvida Kamerona apelovali na Blatera da podnese ostavku, on je u reizbornoj kampanji za predsednika FIFA-e potvrdio pobedu te u rasplinutom govoru citirao bogove najmanje tri različite religije i dao karakteristično megalomansku izjavu: „Ja sam sada predsednik, predsednik svih.“ Međutim, Blaterovo likovanje nije bilo dugog veka. Ostavku je podneo samo nedelju dana kasnije, navodeći da je FIFA-i potrebno „temeljno restrukturiranje“ i da njegov mandat nisu „podržali svi u svetu fudbala“.

O čemu se, dakle, radi u optužnici protiv vrhuške FIFA-e? Korupcija koja se vezuje za one na vrhu hijerarhije međunarodnog fudbala uistinu je zapanjujuća. Moguće je da nikada nećemo saznati koliko je novca FIFA direktno ukrala ili stekla beskrupuloznim dogovorima, ili koliko je potrošila na podmićivanje širom sveta.

No ovaj skandal podrazumeva mnogo više toga od reputacije jednog od danas najbogatijih i najpoznatijih biznisa na svetu, koji se proširio u svaku zemlju i medijsko tržište u kojima se igra fudbal. Ta legendarna korupcija u ovom sportu, koja je podstakla vlasti SAD da konačno preduzmu korake nakon petogodišnje istrage, izgleda gotovo anđeoska u poređenju s njegovim dugim stažom direktne i indirektne eksploatacije zemalja i radnika na „globalnom jugu“ zarad postizanja krajnjeg cilja.

Fudbal i kapitalizam na Jugu

FIFA kakvu danas poznajemo tvorevina je njenog poslednjeg predsednika, Žoaoa Avelanža, koji je smenio Stenlija Rouza, dobro poznatog po podržavanju belih fudbalskih timova u okviru sistema aparthejda. Nakon što je došao na vlast, Avelanž predvodi transformaciji FIFA-e u potpuno korporativnu strukturu, finansiranu iz sponzorstava namesto kontribucijama nacionalnih i regionalnih federacija. FIFA je pod Avalanžom napravila preokret bez presedana prema nacijama „globalnog juga“, koje je prethodno ignorisala, ali koje su sada bile međunarodna baza fanova fudbala.

Međutim, taj preokret nije bio gest uključivanja. Učinjen je kako bi se iskoristile poslovne prilike u zemljama koje su se ubrzano razvijale, kao što je Meksiko – gde su Avalanžovi saradnici bili optuženi za podmićivanje u vezi sa Svetskim kupom 1992. i budućim olimpijskim igrama – i Brazil ‒ gde je po proceni švajcarskih vlasti sâm Avalanž uzeo preko 50 miliona dolara mita tokom 90-ih.

Avalanžova birokratija našla je načina da instalira fudbalsku infrastrukturu u zemljama kojima je to najmanje trebalo, te je mogla da osigura da će njihova sopstvena sredstva i vladine subvencije završiti u džepovima onih koji štite njene interese.

Elite zemalja u razvoju videle su u pomoći FIFA-e neku vrstu faustovske pogodbe: podržati Avalanžovu agendu, koju finansira Koka-kola, i potencijalno za to primiti milione dolara, neku modernu infrastrukturu i mogućnost afirmacije na svetskoj sceni.

Uzmimo za primer ostrvsku naciju Zelenortske Republike. Nakon što se 1982. pridružila FIFA-i, nova fudbalska federacija malene zemlje prošla je kroz dve decenije borbe s oskudnim sredstvima i korupcijom. Ipak, pre nego što je Avalanž dao ostavku na mesto predsednika, FIFA je ovoj zemlji omogućila da izgradi brojne terene i centre za treniranje, čime je davala šačici svoje omladine šansu da postanu zvezde fudbala.

Na taj način je, u prividnom paradoksu, FIFA-ina korupcija bila i izvor njene stabilnosti. Tako je osramoćeni Blater (koji je bio Avalanžov štićenik) uspeo da bude ponovo izabran. Predsednik nigerijske fudbalske asocijacije rekao je za BBC da: „Blater razume Afriku. Blater se zalaže za pravičnost, poštenje i jednakost među nacijama“.

Ali to razumevanje koje je Blater ponudio zapravo je savez transnacionalnog i nacionalnog kapitala, koji je raspršio nekadašnje snove o održivom razvoju besciljnim i uzaludnim projektima koji su postajali sve skuplji.

Mauritanija, zemlja koja nema skoro nikakvu istoriju fudbala i čija reprezentacija još nije igrala ni na jednom međunarodnom takmičenju, izgradila je uz pomoć FIFA-e stadione i infrastrukturu, te finansirala studije i obezbedila ugovor s nacionalnom televizijom, koja je na nedeljnom nivou prenosila utakmice. Posmatrači međunarodne pomoći kasnije su skrenuli pažnju na slabe revizije FIFA-ine pomoći, koja je u najvećoj meri proneverena. To, međutim, očigledno nije bilo mnogo važno mauritanijskim vlastima – koje su svaku investiciju videle kao dobru investiciju – niti vođstvu FIFA-e, kojem je pomoć služila da kupi lojalnost.

Svetska imperija koju je stvorio Avelanž, i kojom je Blater nastavio da vlada, plaćala je na kraju dividende u Evropi, kada su na početku novog milenijuma televizija i marketing najpopularnijih liga pokrenuli novu rundu eksplozivnog razvoja. Dejvid Goldblat piše u The Ball is Round: A Global History of Football:

Blaterova FIFA nalazila se na vrhu ekonomskog buma u evropskom fudbalu. Prve tri godine njegovog predsednikovanja poklopile su se s uvođenjem digitalne televizije, još jednom rundom naduvanih dogovora oko televizijskih prava i razvojem Lige šampiona u svoj najveći i najbogatiji format. Tržište transfera igrača, koje je svedočilo stabilnoj inflaciji cena, napravilo je nov i oštriji zaokret. [Ali] čisto ekonomskom terminologijom, ovaj bum u fudbalu predstavlja samo mali segment u rasprostranjenim berzanskim mehurovima ranog 21. veka.

Nastavljajući da nadograđuje uspešnu tvorevinu svog mentora i eksploataciju novih tržišta u zemljama u razvoju, Blater je privukao sponzorstva najbogatijih korporacija kao zvanične proizvode FIFA-e – zvanično piće, zvanične patike itd. – koji su uvećali profit FIFA-e do uistinu dekadentnih razmera.

Kao što Dejv Zirin ističe u svojoj knjizi o Svetskom kupu u Riju Brazil’s Dance with the Devil, FIFA-ini zvaničnici nisu samo prisilili brazilsku vlast da poništi zakone koji su zabranjivali konzumiranje alkohola na stadionima već su osigurali da zvanično pivo, badvajzer, ima monopol. Lokalna piva nisu se mogla prodavati ni u blizini stadiona.

Krvava vladavina FIFA-e

Hapšenje devet zvaničnika FIFA-e i pet saradnika u Švajcarskoj, te njihovo izručenje u SAD, povezani su s mestima održavanja svetskih prvenstava 2018. i 2022: Rusijom i Katarom.

Katar, mala monarhija u Persijskom zalivu, relativno nova u svetu fudbala, bila je odlučna u ideji da bude domaćin svetskog prvenstva, u sklopu globalne ekonomske strategije koju deli s drugim članicama Saveta za saradnju zemalja zaliva. Kapitalisti zalivskih monarhija, kao oni koji su se okoristili o svetsku žeđ za naftom, proširili su svoju imovinu širom sveta – od zemlje u Egiptu preko sportskih klubova u Britaniji do federalnih dugova u SAD.

Navodi izvora da su zvaničnici FIFA-e primili mito iz Rusije i Katara kako bi ove zemlje postale domaćini turnira poslužili su nadležnim organima nekoliko zemalja za pokretanje istrage o njima.

FIFA-in odbor u Kataru je, naravno, poricao bilo kakve nepravilnosti u svom uspešnom nadmetanju da postane domaćin. Međutim, isključivanje jednog od članova odbora uz optužbu za korupciju, kao i interna istraga u FIFA-e, a koja se završila time što se njen pokretač distancirao od skidanja optužbi s Katara, ne ulivaju baš poverenje.

Mito je, međutim, samo početak problema u Kataru.

Svetski kup 2022, odigraće se na nepodnošljivo vreloj letnjoj klimi, što ugrožava i publiku i igrače. Strogi vehabijski zakoni u zemlji negativno se odražavaju na žene i LGBT fanove. A raskošne pripreme za turnir – nakon pobede, država je saopštila da će izdvojiti 100 milijardi dolara za projekat izgradnje i renoviranja stadiona, izgradnju novog sistema auto-puteva, sistem brzih pruga i 55.000 hotelskih soba – smrtonosne su.

Već je preko hiljadu radnika nestalo na gradilištima vezanim za turnir, a Međunarodna konfederacija sindikata procenila je da će do otvaranja igara, ukoliko se izgradnja nastavi po planu, život izgubiti čak 4000 radnika migranata.

Sposobnost Katara da pobedi u izboru za domaćina kupa i da finansira ovaj ogromni projekat konstrukcije leži na jedinstvenoj ekonomskoj strukturi zalivskih država. Teoretičari kao što je Adam Hanie tvrde da ove zemlje karakteriše jedinstvena sprega državne hijerarhije s privatnim kapitalom u formi vladajućih porodica i njihove pratnje.

Ovakva despotska kontrola nad prihodima od nafte omogućila im je da po želji nastave sa skupim poslovnim poduhvatima, te postavljanjem parametara za sve značajnije ekonomske aktivnosti u njihovim zemljama. Stanovnici ovih zemalja pripojeni su u jedan aranžman pokroviteljstva u kojem se za besplatno obrazovanje i zdravstveno osiguranje, te unosne poslove u javnom sektoru oslanjaju na državu.

Ubrzan ekonomski rast zalivskih zemalja, koji je od njih napravio neke od najbogatijih nacija među zemljama u razvoju (tri su u dvadeset najbogatijih zemalja prema BDP-u po glavi stanovnika, dok ih druge tri prate u korak), zapravo nije uzrokovan isključivo profitom od nafte. Zavisio je i od nemilosrdne eksploatacije radnika migranata.

Katar je slika i prilika ovakve situacije. Punih 86 procenata populacije Katara migriralo je iz drugih zemalja. Prema izveštajima Amnesti internešenela iz 2014, migranti formiraju 94 procenta njihove radne snage. Nakon izbora za domaćina prvenstva, procenjeno je da će Kataru trebati od pet stotina hiljada do milion novih migranata kako bi se izgradila nova infrastruktura. U avgustu 2013, u ovu malu zemlju je svakog sata pristizalo u proseku po dvadeset novih migranata.

Kao i u drugim zalivskim zemljama, migranti u Kataru registrovani su kroz kafala sistem. Da bi mogli da rade, mora da ih sponzoriše jedan zalivski građanin. Tako se rad reguliše putem državljanstva. Kako bi dobili sponzorstvo, potencijalni migranti najčešće moraju da prođu kroz dugotrajan proces apliciranja, plaćanja ogromnih taksi, te odricanja od osnovnih prava kao što su sloboda organizovanja na radnom mestu ili sloboda kretanja za vreme boravka u Zalivu.

Kafala je ogroman sistem koji kontroliše rad migranata neophodan za neumoljivo širenje zalivskog kapitala. Zahvaljujući njemu, građanin-sponzor ima enormnu moć koja radnike uslovljava da traže dozvolu ukoliko žele da promene poslodavca (koji je najčešće sâm sponzor). Postavka je takva da primorava milione radnika u sumračnu zonu nepravilnosti, ostavljajući ih tako van formalno priznatog zaposlenja i s rizikom da trenutno budu deportovani.

Svakodnevno zlostavljanje i ponižavanje radnika migranata veoma je rašireno. Izveštavajući o izgradnji objekata za Svetski kup 2022, Gardijan je otkrio da uslovi odgovaraju definiciji ropstva prema Međunarodnoj organizaciji rada: brutalno radno vreme, skučeni i oronuli prostori za život i duboko nebezbedni uslovi rada.

Nedavno istraživanje Amnesti internešenela pokazalo je da je Katar načinio mali ili nikakav napredak u svojim obećanjima da obezbedi prava migranata: radnici na projektu Prvenstva plaćeni su sa zakašnjenjem, ako su uopšte i plaćeni, prisilno se zadržavaju tako što im se oduzimaju pasoši, vize za izlazak iz zemlje im se odbijaju, a pristup osnovnom zdravstvenom sistemu i osiguranju ne postoji.

Kada su nepalski radnici angažovani na gradilištu oko projekta svetskog prvenstva pokušali da se vrate kući nakon aprilskog zemljotresa koji je razorio njihovu zemlju, katarski poslodavci su ih odbili. Građevinske kompanije su naglasile da su pod pritiskom da po hitnom postupku podignu infrastrukturu za prvenstvo, ali je kafala sistem taj koji je dodatno omogućio ovakve zloupotrebe.

Ružna igra

Međunarodni fudbal postao je arena i izgovor za Katar da gura zalivski kapitalizam prema njegovim najbrutalnijim posledicama za one koji ga grade i održavaju.

Pozivi na reformu ili prilagođavanje potpuno su neodgovarajući. Sa svoje strane, Amnesti internešenel tvrdi da ne može biti pravog progresa za radnike migrante ukoliko kafala sistem ne bude ukinut. Priznavanje migrantima prava radnika sušinski bi narušilo društveni sistem zalivskih monarhija, pošto bi ovima obezbedilo trajno i sigurno mesto graditelja zaliva.

Međunarodni mediji propuštaju da izveštavaju o ovim nepravdama nepotrebnim usmeravanjem na korupciju. Čak i da je pohlepa zvaničnika FIFA-e bila faktor u dodeljivanju Svetskog prvenstva Kataru, pravi skandal jeste smrtonosna eksploatacija radnika migranata, direktno povezana s FIFA-inim modelom rasta. FIFA je ovu prelepu igru učinila odvratnom.

Prevod: Anica Stojanović

Tekst je preuzet sa portala Jacobin

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us