Potresi u Nemačkoj

foto: Jonas Priester

foto: Jonas Priester

​​Stabilni ekonomski rast Nemačke za cenu ima i sve veću socijalnu nejednakost stanovništva. ​​Neoliberalno restrukturiranje dovelo je do rapidnog smanjenja stalno zaposlenih radnika, dok je broj prekarnih, privremeno zaposlenih naglo rastao. ​Uprkos novim zakonima koji otežavaju ostvarivanje prava radnika, talas štrajkova tokom ove godine je doveo u pitanje ekonomski model Nemačke.

Mark Bergfeld

Poslednjih nedelja naslovi poput „Dobro došli u štrajkačku republiku Nemačku“ zaposeli su onlajn izdanja nemačkih novina. Zidojče cajtung, najveći nemački dnevnik, na naslovnicu je stavio informacije o jačanju članstva u sindikatima. A londonski Gardijan je dešavanja smatrao dovoljno značajnim da bi objavio tekst poznatog nemačkog sociologa Volfganga Štrikta pod naslovom „Štrajkovi koji pogađaju Nemačku neće se zaustaviti“.

Dakle, šta se to dešava u Nemačkoj?

Ukratko, najveći talas štrajkova poslednjih decenija: ove godine je dosad izgubljeno više od 350.000 radnih dana zbog štrajkova. Tokom cele prošle godine taj broj je bio 156.000, a 2010. u pitanju je bilo samo 28.000 radnih dana.

Piloti, železnički kondukteri, poštanski radnici, vaspitači i medicinski radnici, da pomenemo samo neke; svi su oni bili ili trenutno jesu u štrajku. Ove radničke akcije predstavljaju najveću pretnju nemačkom ekonomskom modelu još od protesta protiv Harc IV reforme – koja je liberalizovala tržišta radne snage – pre više od deset godina.

Nemački sindikati nisu poznati po borbenosti već generacijama. Kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih, kada su Velika Britanija, Italija i Francuska bili poprišta žestokih radničkih konflikata s nadređenima, Nemačka je u poređenju s njima bila relativno mirna. Ondašnji korporativistički model „socijalnog partnerstva“ eksplicitno je vezao sudbinu radnika i radnica s nacionalnom izvoznom ekonomijom, a sindikati su sopstvene interese podredili interesima kompanija.

Prema nekim merilima, ovaj model je Nemačkoj sasvim dobro služio. Nivo produktivnosti bio je veoma visok, a cena izvezene robe ostajala je relativno niska u inostrantvu. Radnici su izborili neka demokratska prava politikom suodlučivanja, po kojoj su mogli da biraju predstavnike u kompanijska tela. Za to vreme, članstvo u sindikatima ostaje znatno brojnije od onog u SAD.

Međutim, taj model je bio uslovljen zamrzavanjem plata i prekarizacijom rada. I dok su mnogi američki liberali nemački model hvalili na sva usta kao uspeh bez presedana, nastajao je veliki sektor nisko plaćenih poslova. Između 1998. i 2008. godine broj stalno zaposlenih radnika smanjio se za 800.000, dok je broj prekarnih, privremeno zaposlenih radnika porastao za 2,4 miliona. Do 2012. „atipični radnici“ činili su i do 21,2% radne snage u Nemačkoj. Danas više od 2,6 miliona ljudi radi dva posla.

Broj sindikalno organizovanih radnika je stabilizovan, a broj radničkih predstavnika nastavlja da opada. Samo 58% nemačke radne snage pokriveno je kolektivnim ugovorima. Da stvari budu još gore, parlament je nedavno usvojio zakon koji otežava ostvarivanje prava na organizovanje i štrajk.

To je direktan napad na ključne aktere talasa štrajkova, na sindikat železničara, čijih je 34.000 članova u štrajku pokazalo snagu male ali strukturno snažne grupe radnika. Njihov prestanak rada zaglavio je više od šest miliona putnika i zaustavilo promet 600.000 tona sirovog materijala i robe dnevno. Jedan dan štrajka koštao je železničku kompaniju oko deset miliona evra, dok je totalna šteta za celokupnu nemačku ekonomiju bila oko sto miliona evra po danu.

Još od delimične privatizacije železnice, nemački kondukteri su dobijali manje plate od svojih kolega u Evropi. Pa iako su njihovi zahtevi za povećanje plate od 5%, smanjenje radnog vremena, poboljšanje uslova rada i pravo da predstavljaju i druge železničke radnike bili apsolutno razumni, neprijateljski su ih dočekali političari, mediji (čast izuzecima), pa čak i neki delovi sindikalnog pokreta. (Činjenica da sindikat konduktera nije deo zvanično priznate Konfederacije sindikata napravila je od njih i njihovog lidera Klausa Veselskija laku metu.)

A ako kondukteri žele veći deo kolača, onda radnici bolničke nege u Berlin charite žele da preuzmu celu poslastičarnicu.

Radnici Charitija su prošlog meseca poveli najveći štrajk bolničkih radnika u istoriji Nemačke, tako što su jednostavno išetali sa svojih radnih mesta na dva dana. Oni nisu tražili više novca. Njihov zahtev bio je bolje regulisanje kvota za prijem pacijenata.
Pored toga, štrajk je nastavak prethodnih radničkih akcija, koje su vodili administrativni radnici, portiri i ostalo osoblje. Bolnički radnici podneli su najveći teret neoliberalnog restruktuiranja bolnica i upravo su na toj bazi uspešno izgradili koaliciju s pacijentima, doktorima, studentima, građanskim inicijativama i levom partijom Die Linke.

Vaspitačice u vrtićima i predškolskim ustanovama zahtevaju društveno priznanje svog rada i povišicu između 10 i 15%. Time su pokrenule i široku javnu raspravu o tome kako treba da izgleda obrazovanje dece mlađeg uzrasta, ali i zbog čega nejednakosti u platama tako tvrdoglavo opstaju: zašto kvalifikovani muški radnik više vredi od vaspitačice? A ako kancelarka Angela Merkel naglašava važnost ranog obrazovanja, zašto vaspitači nisu adekvatno cenjeni (i plaćeni)? Posao predškolskih radnika nije samo da se igraju i zabavljaju klince, kao što dominantna slika sugeriše. Njihov rad jeste obrazovanje.

Između ostalog, štrajk dovodi u pitanje i Schwartze Null (Crna nula), politiku fiskalne štednje Angele Merkel i ministra finansija Volfganga Šojblea. Vladin cilj izbegavanja zaduživanja po svaku cenu skupo je plaćen. Nemački gradovi i opštine finansijski su isceđeni, škole se raspadaju, a mostovi se urušavaju.

Ako radnici pobede, ovaj bi model mogao da se uruši. Nemačke lokalne vlasti morale bi radnicima da počnu da isplaćuju pristojne nadnice za usluge koje pružaju, a radnici bi zauzvrat mogli tražiti i bolje finansiranje javnih servisa. Ulazak u proces arbitraže, kao što je bio slučaj s predškolskim radnicima, koji su u proces ušli na vrhuncu štrajka – ovaj ishod ipak čini malo verovatnim.

Upravo bi takav razvoj događaja mogao da zaustavi oduševljenje radničkim nemirima u Nemačkoj. Previše je prilika dosad propušteno, a i previše je ustupaka učinjeno da bi se pretpostavio nekakav okret za 180 stepeni. Ipak je ovo država u kojoj je jednom funkcioneru sindikata IG Metalla data na upravljanje korporacija Volkswagen, dok se njeni akcionari i porodični vlasnici svađaju oko strategije.

Potez ulaska u arbitražu čak i u trenutku kada su ih roditelji i javnost podržavali izgleda da potvrđuje sliku o tome da se nemački sindikati i dalje drže modela suodlučivanja (Mitbestimmung), modela čije je obećanje socijalne pravde u poslednje vreme pod znakom pitanja. Danas je Nemačka jedna od država najvećih socijalnih nejednakosti u Evropi. Ekonomski rast je došao po cenu ogromne ljudske i ekološke štete.

Do sada, štrajkove su pokretale dobro organizovane grupe radnika s dugom sindikalnom tradicijom. Nisko plaćeni sektor, s druge strane, ostao je netaknut ovim previranjem. Ako radnički štrajkovi kane da se prošire, štrajkači bi morali uzurpirati dobitke kapitala kako bi pokazali da je zaustavljanje proizvodnje efikasno u nemačkom kontekstu – umesto da jednostavno veruju da će to postići socijalnim partnerstvom.

Ovaj pokret mogao bi biti početak nečeg zaista značajnog ukoliko bi se radnici osmelili da raskinu s logikom koja već dugo dominira sindikalnim politikama u Nemačkoj. Na kraju krajeva, nemački je nekada bio lingua franca radničkog pokreta.

Prevod: Stefan Aleksić

Tekst je prvobitno objavljen u junu 2015. godine na portalu Jacobin

Print

Preporučujemo