Morate da se umešate

foto: Robert Fai

foto: Robert Fai

Mirto Bolota, koordinatorka grčke organizacije Solidarity for All, učestvovala je nedavno na konferenciji „Mesto levice u Evropi danas“. Oslanjajući se prvenstveno na zalaganje aktivista, Solidarity for All doprinosi distribuciji namirnica, zdravstvene i pravne pomoći ugroženom stanovništvu Grčke i velikom broju izbeglica, istovremeno sprovodeći kampanju namenjenu promeni stavova javnog mnjenja u Grčkoj i u EU prema aktuelnom sistemu. U Beogradu smo s Mirto razgovarali o aktuelnoj situaciji, razlozima za postojanje pokreta i organizacije za solidarnost, kao i političkom potencijalu društvenog umrežavanja.

Kako je nastala organizacija Solidarity for All?

Različiti levo orijentisani aktivisti su želeli da učestvuju u izgradnji mreže solidarnosti.

Kao što je opšte poznato, Grčku je tokom nekoliko poslednjih godina pogodila strahovita kriza. Stanovništo je prezaduženo i osiromašeno, mnogi su ostali bez posla i dospeli u kategoriju dugoročno nezaposlenih. Polovina mladih je nezaposlena, a skoro polovina Grka je na granici siromaštva. Javni sektor je osakaćen – oko dva i po miliona ljudi nema socijalno i zdravstveno osiguranje.

Solidarity for All ujedinila je postojeće resurse i entuzijazam ljudi željnih da pomognu. Praktično, s jedne strane, Siriza je u maju 2012. godine donela odluku o osnivanju solidarnog fonda, u koji su počeli da usmeravaju petinu plate svojih poslanika u parlamentu. Razmišljajući o tome kako da najbolje iskoriste taj novac, došli su na ideju da fondom upravljaju ljudi koji su imali iskustvo u izgradnji društvenih mreža zasnovanih na principima solidarnosti.

Dakle, imali ste priliku da iskoristite svoje znanje i umeće? Da li ste pre organizacije Solidarity for All radili nešto slično?

Zapravo, celog života sam isprobavala takvu vrstu organizovanja jer verujem u sinergiju. Niko ništa ne može sam. Potpuno sam uverena da moramo da se povezujemo.

Već nekoliko decenija ste aktivistkinja u različitim društvenim pokretima?

Počela sam kao feministkinja, a bavila sam se i ekološkim pitanjima, izbeglicama, socijalnim i političkim pravima, borbom za očuvanje javnog prostora… Tokom devedesetih sam se uključila u političke borbe koje su se ticale Latinske Amerike.

Zašto je Latinska Amerika bila značajna za vas?

Žarko smo želeli da odnekud zagrabimo znanje, jer politička scena Grčke devedesetih nije imala bogzna šta da pruži. Bila je to zamrznuta decenija. U međuvremenu su se u Latinskoj Americi, u Brazilu, Meksiku, Nikaragvi i Ekvadoru događala četiri neverovatna eksperimenta. U to doba se i u Zapadnoj Evropi vodila velika rasprava o primeru Zapatista, a na mnogim mestima i danas možete da vidite odjeke uticaja njihovog pogleda na svet.

Na nas je mnogo uticao koncept organizovanja koji su razvili Zapatisti i način na koji su uključivali ljude… Od njih smo naučili da budemo realniji i neposredniji u ophođenju. Bili su nam sjajan primer za ugled. A onda je 2001. godine Argentina eruptirala u jednom talasu okupiranja fabrika i samoorganizovanja u kriznom trenutku. To nas je duboko inspirisalo. Osim toga, shvatili smo i šta će se nama dogoditi!

Predvideli ste mogućnost krize? Ili potencijal za samoorganizovanje i promenu društva?

Uvideli smo da se kapital svuda kreće na isti način, copy-paste. Zbog toga smo na početku krize u Grčkoj organizovali kampanju i pokušali da predočimo ljudima šta će se sve dogoditi.

Šta sve ulazi u sastav Solidarity for All, ko u njemu učestvuje?

Kada smo osnovali Solidarity for All, već su postojale dve socijalne klinike i četiri strukture za solidarnost. One su bile najpotrebnije. Odmah u 2012. godini formirano je oko dvesta takozvanih solidarnih struktura u Grčkoj, a sad ih već ima blizu 400. Mnogi aktivisti su nezaposleni, penzioneri, a najangažovanije su sredovečne žene.

Kojim se sve aktivnostima bavi Solidarity for All?

Solidarity for All ima nekoliko osnovnih delatnosti. Bavi se zdravstvom, stanovanjem, distribucijom hrane siromašnima, sarađuje s radnicima, nadoknađuje nedostatke u kulturi, a odnedavno je kao poseban ogranak formiran deo koji se bavi pružanjem pomoći izbeglicama.

Naravno, jedan od naših ciljeva je da utičemo na međunarodnu javnost i na politički život. Kada smo počeli internacionalnu kampanju u januaru 2013, imali smo dva cilja. Jedan je bio da se promeni javno mnjenje. Zato smo podstakli saradnike u Evropi na političke intervencije. Drugi cilj je bio ostvarivanje tehničke i novčane podrške. Primera radi, uspeli smo da snabdemo opremom socijalne klinike zahvaljujući donacijama.

Kako je finansirana Solidarity for All? Pretpostavljam da deo novca dolazi iz pomenutog fonda za solidarnost, a deo od donacija, iz Grčke i inostranstva?

Tako je. No mi zapravo izbegavamo da upotrebljavamo novac osim kad je baš neophodno. Praksa je da se aktivisti pojavljuju ispred supermarketa i, na primer, predlažu kupcima da doniraju hranu, robu.

Kakva je unutrašnja struktura organizacije?

Solidarity for All pomaže u koordinisanju i organizovanju takozvanih struktura solidarnosti, koje na terenu niču tamo gde su potrebne. Same socijalne strukture obično imaju jednu osnovnu delatnost, neku od nabrojanih, a mogu se, mada ređe, usput baviti i nečim drugim, u zavisnosti od lokalnih potreba.

Strukture solidarnosti sastoje se od jezgra, u kome rade ljudi potpuno posvećeni tome, i spoljnog kruga saradnika, koji doprinose aktivnostima u skladu s mogućnostima.

Postoje male grupe u susedstvima, recimo: socijalna struktura za hranu. Jezgro obično čini 10‒15 ljudi. Oko jezgra su ljudi koji su uključeni na drugim nivoima. Takođe, mnogo ljudi i porodica navedeno je da se uključi. Takva struktura može da podržava osamsto porodica.

Da li su neki ljudi istovremeno korisnici pomoći i aktivisti?

Da. Često. Naročito u strukturama solidarnosti za hranu. To je posebno važno, jer ljudima vraća osećaj ličnog dostojanstva i svrsishodnosti, povezanosti s društvom. Uključiti ljude u javni život, omogućiti im da rade i budu politički aktivni jedan je od ciljeva pokreta.

Kako se ljudi informišu o postojanju pokreta za solidarnost?

Putem klasičnih i novih medija ‒ štampa i internet su, naravno, korisni ‒ ali najviše ličnim kontaktom. Izađete iz prodavnice, vidite aktiviste na delu i poželite i vi da pomognete, da se raspitate o čemu se radi, da se uključite. S druge strane, ako poznajete porodicu kojoj treba pomoć, prići ćete im da ih obavestite kako mogu da je dobiju.

Postoji li diskusija o teorijskim modelima koji su zastupljeni, ili na koje se oslanja, praksa organizacije Solidarity for All?

Oduvek smo želeli da pravimo predahe koje bismo iskoristili za pisanje. Kad ste preopterećeni praktičnim radom, nemate vremena da se osvrnete i nažalost, još se nismo pozabavili teorijskim radom koji smo imali na umu. Mislim da nam treba institut koji bi radio u sinergiji s praktičnim aktivnostima, nedistanciran od terena. Doduše, mnogi univerziteti u Grčkoj već rade istraživanja pokreta za solidarnost. I univerziteti u inostranstvu se trude da rasvetle šta se to zapravo događa.

Postoji potreba za nalaženjem teorijskog modela nove društvene organizacije… Potreba da se razume kako bi sve ovo moglo da ima političkog smisla.

Kako je moguće da dosad nije bilo pokušaja da neko prigrabi lidersku poziciju u tako velikoj organizaciji?

Naravno da ima koškanja, pa ne živimo u raju…

Ali čujte, svi ti ljudi su godinama angažovani na rešavanju sličnih problema. Zato se može reći da je pokret zapravo u zreloj fazi. Svi oni imaju svest o tome šta ranije nije valjalo, i žele da se te manjkavosti izbegnu.

Što se tiče angažovanja ljudi, u pitanju je volonterski rad? Po čemu se, onda, rad Solidarity for All razlikuje od rada bilo koje NVO? Postoji li opasnost da se Solidarity for All postavi kao zamena za javni sektor?

Razlikuje se po tome što obuhvata politički govor. Nevladine organizacije, barem većina njih, ne upotrebljavaju politički govor. One nemaju ambiciju da budu aktivni na političkoj sceni neke države. Za razliku od toga, namera pokreta za solidarnost je i da se umeša i usmeri društvo ka nekoj sledećoj fazi. Ljudi koji vode jednu od prvih socijalnih klinika u Atini, na primer, nameravaju da izdaju saopštenje za štampu da će se protiviti svakoj vladi koja želi da primeni memorandum, mere štednje i rezanja nacionalnog zdravstvenog sistema. Ovo je prva kritika usmerena protiv jedne levičarske vlade. Oni praktično vele ‒ budite pažljivi, inače biste mogli da izgubite našu podršku.

S druge strane, tu je rad čitave organizacije da se promeni slika o Grčkoj i o grčkoj krizi u javnom mnjenju Evrope. Kada smo počeli, opšta predstava o Grcima bila je predstava o lenjom narodu koji izbegava plaćanje poreza i koji se zadužio preko svojih mogućnosti. Polako menjamo tu medijski produkovanu sliku. Zato sam ubeđena da na evropskom nivou možemo da budemo ubedljvi i na temu izbegličke krize.

Želela sam da vas pitam nešto o saradnji organizacije sa dve posebno ranjive grupe, sa ženama i s imigrantima. Učešće žena u organizaciji je veliko?

Da, preko polovine aktivista su žene u zrelim godinama. One osećaju veliku odgovornost za očuvanje svojih porodica i društva.

Da li je veliko učešće žena mač sa dve oštrice? S jedne strane, čitav pokret se zasniva na pozitivnom vrednovanju brige o drugima, što se može protumačiti kao korak napred za feminizam u Grčkoj. S druge strane, da li angažovanje žena u pokretu upravo pojačava rodne stereotipe o ženama kao brižnim hraniteljicama?

Mogućnost političke participacije ključno je rešenje te dileme. Žene u socijalnim strukturama bivaju ohrabrene da učestvuju u političkom životu i da se njihova reč čuje. Da li ste videli mnogo žena na konferencijama? Ne. Učešćem u socijalnim strukturama žene mogu da se probiju i na polja dosad rezervisana za muškarce.

Rekli ste da je Solidarity for All odskora organizovala poseban ogranak za pomoć izbeglicama?

Isprva sam bila protiv ideje da Solidarity for All razvije poseban odeljak za rad sa izbeglicama. Naravno, nešto od njihovih potreba bilo je zadovoljeno kroz različite aktivnosti organizacije, uključujući i pravnu podršku, koja je bila veoma potrebna i prethodnom talasu migranata.

U međuvremenu smo shvatili da ne možemo da izbegnemo da napravimo poseban odeljak za ozbiljan rad s izbeglicama. Trudimo se da obezbedimo koordinaciju inicijativa koje rade na ostrvima i granicama Grčke. Volontera je mnogo, a potrebe su još veće. Trenutno smo u Atini u potrazi za skladištem u kome bismo mogli da sakupljamo medicinski i sanitarni materijal.

Da li ova situacija izaziva porast ksenofobije u Grčkoj?

Na sreću, ne. Naravno, ima retkih incidenata, ali su Grci dosad uglavnom reagovali pozitivno. Međutim, zamislite samo ‒ vi ste, kao, vlasnik kafane na nekom ostrvu. I očekujete da leti ‒ radite. Ali, ako je u luci na hiljade očajnih ljudi, nema ništa od toga. Primera radi, Lezbos ima 35.000 stalnih stanovnika, a nekim danima je na ostrvu po 25.000 izbeglica.

Mislite li da Solidarity for All može da se postavi kao sledeći veliki politički akter?

Ne u klasičnom smislu ‒ ne u smislu učešća u parlamentarnoj borbi. Ali, svakako kao akter koji doprinosi društvenoj dinamici svojom proaktivnom ulogom, obrušavajući se na loše regulative i politike.

Kako odlučujete šta će biti sledeći korak?

Verujem da možete da pridobijete deo društva kad imate konkretnu ideju. Ali, ne verujem da pobeda ikada može biti potpuna. Nisam nikada verovala u kraj istorije, ili u raj. Čovečanstvo je dinamična stvar.

Ne želim da tvrdim da smo mi nešto fantastično, ali kada nešto radite iskreno, dajete tome neku moć. Na konferenciji u Italiji me je jedan Španac veoma iznenadio rekavši mi da smo mnogo uticali na njih. Hoću da kažem da nešto u šta je uložen veliki trud može da ima odjeka među ljudima koje nikada niste upoznali, i da je to zapanjujuće. Baš kao što je Argentina uticala na nas.

U pitanju je proces. Morate da se umešate.

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us