Noge u lavoru: godišnji odmor i neoliberalna država

foto: Marko Risović / Kamerades

foto: Marko Risović / Kamerades

Uz stalni rast nezaposlenosti i smanjivanje radničkih prava, sve manji broj ljudi sebi može da priušti odmor i putovanja. Sam pojam slobodnog vremena je transformisan paralelno sa promenom načina proizvodnje, te tako postaje još jedan dodatak kapitalističkoj potrošnji. Samim tim je i promocija turizma kao generatora ekonomskog rasta u srži neoliberalne paradigme.​

Pod pritiskom fleksibilizacije rada, pitanje slobodnog vremena i godišnjih odmora sve više gubi na značaju (i značenju). Nekada naizgled jasna razlika između „rada“ i „slobodnog vremena“, sve više se briše. Danas ‒ kad nam se fleksibilno radno vreme predstavlja kao prednost jer nas ne vezuje za kancelariju, raspoloženje, motivaciju i slično, a zapravo nas primorava da budemo u stanju stalne pripravnosti ‒ pitanje značenja odmora i slobodnog vremena postaje sve urgentnije. Jer ako je slobodno vreme nekada i predstavljalo opoziciju radu, danas se potpuno stopilo sa svrhom generisanja viška vrednosti.

Danas često zaboravljamo da vreme za odmor nije bogomdano, već izvojevano. Pitanje plaćenih godišnjih odmora iskrsava nešto pred Drugi svetski rat, a 1936. Međunarodna organizacija rada donosi Konvenciju o plaćenom godišnjem odmoru, kojom se preporučuje najmanje šest dana plaćenog odmora godišnje. U godinama koje slede, te preporuke postaju pravo svih građana, ali „odmor za sve“ nije obezbeđen samo propisima, već osiguravanjem mogućnosti putovanja. Plaćeni dvonedeljni godišnji odmor u Jugoslaviji je uveden 1946. godine; 1958. radnicima je garantovao 12‒30 dana odmora; 1965. najmanje 14, da bi 1973. bio ograničen na 18 do 30 dana, kada je postao i ustavom osigurano pravo. Ali, da bi odmor i putovanja postali delom života svih, morali su se razvijati kroz socijalizaciju turizma unutar samoupravnog sistema, gde je on postao integralni deo proizvodnje, njena dopuna u cilju poboljšanja položaja radnika, ali i same efikasnosti proizvodnje.

I naravno, kad govorimo o razvoju masovnog turizma u Jugoslaviji, možemo spomenuti niz problema koji se javljaju s njegovim razvijanjem ‒ od poteškoća u stvaranju same potrebe radništva za njim, preko kvaliteta smeštaja i drugih usluga, pa sve do komercijalne konkurencije, koja ga je u konačnici dokrajčila ‒ ali ne možemo zanemariti njegove društvene i kulturne implikacije. Kroz demokratizaciju turizam je težio da postane opšte mesto, a samim tim i potencijalni instrument društvenog sklada i solidarnosti, podrivajući svoj prethodni položaj luksuza namenjenog najbogatijima. Omogućujući sve većem delu radništva da prepozna značaj odmora i zapravo otputuje i možda prvi put vidi more ili sneg, turizam je poslužio kao metod priznavanja rada putem nagrađivanja, a svojim omasovljenjem i kao sredstvo promovisanja jednakosti, te borbe protiv klasnih razlika. Naravno, možemo primetiti da je turizam služio i za promovisanje jugoslovenskog sistema, ali krajnja po(r)uka ne može biti izostavljena ‒ turizam i dokolica služili su podržavanju norme prema kojoj ugodan život zavisi od oslobađanja od iscrpljujućeg rada.1

Godišnje odmore smo odavno prestali da posmatramo kao zasluženi predah. Ako ih uopšte imamo, u najboljem slučaju predstavljaju kratkotrajan beg iz beznađa nemaštine ili vreme koje ćemo posvetiti drugom poslu radi uštede ili dodatne zarade. Ako je tokom socijalističke države pitanje odmora bilo integrisano u društvenu ekonomiju i predstavljalo pre svega rekreativnu dopunu reprodukciji socijalističkog radnika, danas je daleko od toga: turizam i odmori preobrazili su se uporedo s tranformacijom ekonomskog i političkog uređenja. Tako je i ova sfera u potpunosti komercijalizovana i komodifikovana te se održava (i razvija) u onoj meri u kojoj je nekome profitabilna. U tom smislu su i naši odmori i slobodno vreme postali samo jedan dodatak potrošnji u kojoj svakodnevno učestvujemo. Nikoga više nije briga za to da li ćemo otići na odmor kako bismo se odmorili, kulturno ili rekreativno osvežili i napredovali, već je to prepušteno ličnoj odluci, a pre svega materijalnim mogućnostima. Ukoliko odemo na odmor – super, potrošićemo novac, kako pansionski tako i vanpansionski. Ukoliko ne odemo na odmor – super, novac ćemo svejedno potrošiti.

Stoga ne treba da nas čudi što je premijer republike Srbije početkom leta odlučio da nas odvede korak dalje. Naime, ukoliko smo uspeli od poslodavca da otmemo nekoliko slobodnih dana, trebalo ih je usmeriti na spasavanje srpske ekonomije tako što bismo letovali u Srbiji. A Vlada Srbije nam je u tome pomogla. Međutim, postavlja se pitanje koju to ekonomiju zapravo treba da spasavamo? Da li je to naša, zajednička ekonomija, ili smo pak turističke kapacitete kao i sve drugo predali privatnicima?

S vaučerima ka zdravoj ekonomiji

Na predlog Ministarstva trgovine i turizma, Vlada Srbije je početkom leta odlučila da će pomoći razvoj turizma (i ekonomije) vaučerima u vrednosti od 5.000 dinara. Oni su se mogli iskoristiti isključivo za pokrivanje troškova smeštaja za odmor koji uključuje minimum pet noćenja. Ugostitelji su morali da prođu konkurs Ministarstva da bi se našli na listi od skoro 250 smeštaja. Vaučeri su bili namenjeni najugroženijim građanima: penzionerima, nezaposlenima, korisnicima prava na dodatak za pomoć i negu drugog lica, zaposlenima i ratnim vojnim invalidima s primanjima manjim od 60.000 dinara. Čitava akcija deo je kampanje „Moja Srbija“, kojom vlada želi građanima da se predstavi kao sposobna za različite strateške korake kako bi zemlju održala na nogama

Kako ste se ove godine proveli na odmoru? ‒ može zvučati kao sasvim uobičajeno pitanje, ali danas češće razgovaramo o tome koliko je isplativ aranžman koji smo našli (ako smo na odmor uopšte otišli) ‒ jeftino putovanje i skroman smeštaj.

Koliko je ova podrška Vlade Srbije besmislena očituje se u ostatku pravila namenjenih korisnicima vaučera. Kao što smo već istakli, da biste vaučer za smeštaj uopšte mogli da iskoristite, trebalo je da imate najmanje pet noćenja. Budući da realne cene noćenja u Srbiji uglavnom prelaze onu projektovanu, zapravo su dovoljna dva noćenja da biste potrošili vaučer, koji ne uključuje ni boravišnu taksu, a sigurno ni ishranu ili prevoz. Na koji se onda način od nezaposlenih ili onih s manjim primanjima očekuje da pokriju ostale troškove? Šta je s penzionerima? Sa onima koji su uspeli da stignu do ovog, uskoro samo mitskog statusa za većinu radnika? Recimo i da primaju penziju koja može da pokrije ostatak troškova smeštaja, put i ishranu, pomenuta iscrpna lista u slučaju većine smeštaja predstavlja samo telefonski imenik vlasnika i lokacija. Kako biste saznali više o izgledu smeštaja, kapacitetima, terminima, dostupnosti za one s poteškoćama u kretanju itd., morate sami pretraživati internet, ili pozvati svaki od brojeva telefona iz eksel tabele. Dragi penzioneri, podrazumeva se da ste dosad uznapredovali u surfovanju internetom, ne?

Naravno, sve i ne izgleda tako kontradiktorno ako imamo u vidu da su to očekivane posledice aktuelne politike. Podsetimo, prošle godine je tokom letnjih meseci usvojen set zakona kojima su drastično ugrožena naša radna prava, a sve pod izgovorom privlačenja investicija. Srozani smo na jeftinu radnu snagu, sa ugovorima o radu na određeno (ako ih uopšte imamo), minimalnim platama i gotovo obećanjem da penziju nećemo doživeti, a ako je i doživimo, od nje ćemo umreti. Naš položaj se tako preslikao i na organizaciju slobodnog vremena, koje smo skoro u potpunosti izgubili zahvaljujući i većoj fleksibilizaciji radnog vremena. Ne samo da ga na osnovu sopstvenog rada ne možemo osigurati, već smo primorani da ga usmerimo u spasavanje privatnog kapitala, ali da pritom ne istupimo iz svojih pozicija bede, te da se dobro sakrijemo i odmaramo kada nas niko ne vidi.

Ukoliko se i dogodilo da smo zaboravili na „svoje mesto“, sve vreme su tu bili režimski mediji da nas podsećaju kako su neke destinacije u Srbiji „lepše od bilo koje destinacije u ostalim evropskim državama“, kako je to zemlja prvaka (pa će se valjda taj uspeh očešati i o nas gubitnike), ili kako prosto ne treba da tražimo više (npr. odlazak na more) u trenucima ovako teškim za ekonomiju lepe nam Srbije. I ne samo da smo emotivno i moralno uslovljeni na to da svoj odmor provedemo u zemlji, sugerisalo nam se i to kako se organizovati a da nam se to isplati. Na kraju krajeva, ovakvim apelima Vlade Srbije malo šta se postiže za većinu stanovnika na koje se ti apeli i odnose, budući da će, na koncu, ekonomska i finansijska dobrobit zapravo biti distribuirane samo unutar malobrojne političke i ekonomske elite, koja sve više privatizuje turistički sektor.

Ko letuje, a ko plaća?

Vaučeri magično spasavaju turizam u Srbiji, što posledično vodi u spasenu ekonomiju, svi srećni, svi odmorni. Ali jesu li vaučeri zaista odgovor na loše stanje u kojem se nalazimo, ili su zapravo samo simptom toga stanja? Država koja sprovodi politiku mera štednje, koja iznova pogoršava materijalni status radnika, te im umanjuje dostupnost raznih usluga, očekuje od istih tih radnika da uskoče kad joj je pomoć potrebna: samo još ova javna subvencija, samo još tri-četiri noćenja i sve će biti u redu.

Zapravo se iza takvih vapaja za pomoć krije samo još jedna tura prelivanja novca od siromašnih ka bogatima. Ono što, međutim, ne smemo zaboraviti jeste da upravo vladajuća ideologija, koja društvene i kulturne sfere svodi na ekonomske, očekuje da će dobronamerna ruka tržišta nežno pomilovati one koji joj se priklone. Uz obećanje da je ovo poslednji put. Iako možemo zanemariti sve ove usputne greške sistema, ne možemo zaboraviti na strukturne postavke koje zbilja onemogućavaju da ovakve strategije imaju uspeha.

Promocija turzima kao generatora ekonomskog rasta i jeste paradigma neoliberalne ideologije, što proizilazi iz totaliteta društvenih uslova. A kada vidimo da hipermobilnost kapitala na odmor može odvesti samo bogatu manjinu, postaje jasno da je i turizam samo još jedna sfera efikasne eksploatacije siromašnih.

  1. Sunčana strana Jugoslavije: povijest turizma u socijalizmu, Srednja Evropa, Zagreb 2013.
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us