Politika sećanja i antifašizam

foto: Marko Miletić

foto: Marko Miletić

Inherentan kapitalističkom načinu proizvodnje, putem svojih metamorfoza savremeni fašizam ​se ​uspešno prilagođava tehnološkim, ekonomskim i kulturnim aspektima sveprožimajućih neoliberalnih tendencija i kriznom kontekstu. Manifestni i pojavni oblici fašizma, te skriveni i svakodnevni, oni odozgo ili odozdo, zapravo mnogo govore o društvenim i ekonomskim korenima koji određuju okvire desnice i fašizma danas.

Alpar Lošonc

Tekst je prvobitno objavljen na sajtu projekta Protiv zaborava.

Antifašizam ne prestaje biti aktualan, zato što i nadalje postoji uslovi koji iziskuju njegovo postojanje. Odnosno, i nadalje egzistiraju strukturalni uslovi za rasplamsavanje fašizma. Utoliko „sećanje“ na antifašizam nije antikvarnog karaktera, nego zadire u današnjicu: antifašizam je deo politike sadašnjosti!

Postoje, dakako, razlike između istorijskih oblika fašizma u dvadesetim godinama XX veka i ovog današnjeg – ne postoji ona vrsta mobilizacije, ne postoje onakvi pokreti koji su crpeli svoje postojanje iz militarnih slojeva i koji su nekada određivali dinamiku fašizma, ali metamorfoza fašizma nije njegovo negiranje, nego prelazak u druge oblike.

Da ne govorimo o tome da postoje i takva razmišljanja koja antifašizam doživljavaju kao komunističku ideološku floskulu, manipulaciju koja je osuđena na nestanak posle pada Berlinskog zida. Svodeći antifašizam na ideološku izmišljotinu komunističkog pokreta (i dezavuirajući nekadašnju borbu protiv fašizma) iskazuje se nespremnost da se sučeljava sa onim što je odista preteće u savremenom društvu.

Govor o „postfašizmu“ ili „neofašizmu“ to potvrđuje. Problem se ne može kulturalistički skratiti, nego se mora pokazati njegova ukotvljenost u socio-ekonomskim određenostima današnjeg sveta.

Neofašizam prihvata današnji oblik kapitalizma, ne izražava protest ni u odnosu na neoliberalizovane tendencije, kamoli u odnosu na kapitalizam. Ali, metamorfoza fašizma nije znak toga da ga možemo negirati, nego postajemo svesni toga da on, shodno promenjenim istorijskim determinacijama, prelazi u druge oblike.

Ovde tek možemo dodirnuti elemente registra na osnovu kojeg se reprodukuju elementi fašizma. Govor o islamskoj opasnosti i fundamentalizmu, neprestana medijska mobilizacija u celoj Evropi protiv navodno nasilnog jezgra u islamu, kojem se čak ne priznaje da je religija uopšte, dakle stanovita islamofobija je barem u koegzistentnoj vezi sa klasičnim antisemitizmom, ponegde ga i zamenjuje.

Da se ne zaboravi: oštrica ove fobije se odnosi veoma često protiv naseljenika, ekonomskih migranata, subproletera, stranih radnika koji se tretiraju kao nosioci opasnosti u pogledu zauzimanja radnih mesta i uopšte mesta u prostoru.

Jedva da treba reći da fenomen nezaposlenosti, koji očigledno nije konjukturalnog nego sistematskog karaktera u celom svetu, itekako predstavlja izvor najrazličitijih postfašističkih fantazija. Kao što i ekonomska kriza, koja se prolongira po logici implozije, predstavlja akutni izvor fašističkih fantazija. Nezaposlenost je ionako jedan od najznačajnijih izvora eksplozije fašizma.

Posebno mesto zaslužuje strah koji se vezuje za srednju klasu, ili barem za određene slojeve srednje klase. Njeni afiniteti i sa razlogom intenzivirani strahovi od deklasiranja su snažno krčili put uspesima fašizma u prošlom veku. Ovde je osećaj objektivno postojeće pretnje izražen u vidu želje za sigurnošću i poretkom. Isti strahovi sa sličnom snagom se javljaju i danas, u promenjenim okolnostima: srednja klasa koja se u svim opisima i komentarima karakteriše kao devastirana u toku poslednjih dekada, dakle za vreme neoliberalizma, pogođena je i očajem i prospektivnim strahom od survavanja u ekonomski ćorsokak.

Nadalje, zaboravlja se da je u pogledu antisemitizma 1968. kao simbolička godina odigrala krupnu ulogu: to što je danas antisemitizam u javnim diskursima nelegitiman mora se zahvaliti konsekventnom nastupu upravo različitih aktera dotične godine.

I mora se dodati da, uprkos promenama u instrumentarijumu antisemitizma, stara Čerčilova podela o dobrim (nacionalno lojalnim) i lošim (kosmopolitskim, neukorenjenim) Jevrejima još predstavlja materijal za anti-semitske fantazije. Tako se, ali i danas (dvadeset godina posle kolapsa socijalizma), virulentni antikomunizam legitimiše upućivanjem na jevrejsko-kosmopolitsku zaveru protiv postojećih nacija.

Fašizam se mnogo puta oslanja na pripisivanje određenih modusa moći određenim grupama: ako su Jevreji predstavljali predmet različitih resantimana zbog projektovane misteriozne sposobnosti da se enormno dobro snalaze u kolotečini kapitalizma, naročito u finansijskoj sferi, i zbog uvođenja kosmopolitskog komunizma, onda se Romi nipodoštavaju zato što su percipirani na taj način da su čak i ispod proleterskog statusa. Oni su deo jednog subhumanog sveta koji je predmet različitih nasilnih intervencija, deportacija, dislokacija podrazumevajući i države Zapadne Evrope.

Oni, ali ne samo oni, posreduju jedno strahovito bitno pitanje – postavilo ga je još prosvetiteljstvo, a ono je i dalje je sa nama: univerzalno, bezrezervno građanstvo. Neofašizmi (fašizam je uvek negirao prosvetiteljstvo) predstavljaju dovođenje u pitanje mogućnosti i normativnosti univerzalnog građanstva – različitim grupama se negira to pravo, mada na osnovu različitih razloga.

Ko zaslužuje građanstvo, to jeste pitanje koje se javlja u vezi sa fašizmom današnjice, te predstavlja izvor najrazličitijih konflikata i fantazija. Neofašizmi dovode u pitanje univerzalno građanstvo i to jeste njihova najbitnija orijentacija u kasnom kapitalizmu!

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us