Radnički Kragujevac

foto: Marko Miletić

foto: Marko Miletić

Fudbalski klub Radnički iz Kragujevca je slika i prilika društvene, ekonomske i sportske devastacije nekada industrijskog grada koja se odigrava već nekoliko decenija. Potencijalne takmičarske uspehe pojedinih klubova političke elite vide kao mogućnost samopromocije za koje neodgovorno koriste javne budžete. Međutim, time se i uništavaju tekovine društveno razvijanog sporta i efekti njegove socijalizacije.

Petnaestog septembra 1969. godine odigran je dotad najveći fudbalski meč u Šumadiji. Tada je na stadionu „Čika Dača“ gostovao brazilski Santos s legendarnim Peleom. U toj utakmici Radnički iz Kragujevca odigrao je 4:4 pred više od 40.000 ljudi, koji su uprkos kiši koja je ceo dan padala došli da podrže svoj klub.

„Nekada je stadion bio svakog vikenda pun, a Zastava je vikendom radila dodatnu smenu za Radnički, i nije nam bilo teško pošto je tada i Radničkom i nama radnicima išlo mnogo bolje nego danas, kad nema nikoga na stadionu, ali nema nikoga ni da radi. I dok je Zastava radila, živeo je ceo Kragujevac i ulagalo se u stanogradnju, kulturu, medije i sport za narod, dok je sada Fijat, kao njen naslednik, fokusiran isključivo na profit koji se izvlači iz grada i ide pojedincima, a ulaganja u sport i druge oblasti su minimalna ili samo deklarativna“, uz semenke pre početka novog fudbalskog meča komentariše stariji Kragujevčanin uz odobravanje još par simpatizera kluba.

Dragi čitaoci, vraćamo se u sadašnjost, pozdravljamo vas sa gotovo prazanog stadiona „Čika Dača“ u Kragujevcu, gde igraju Radnički iz Kragujevca i Proleter iz Novog Sada…

foto: Predrag Momčilović

foto: Predrag Momčilović

Na ovom fudbalskom meču Prve lige Srbije (s tim da je kod nas fudbal na toliko visokom nivou da imamo i Super ligu, koja je rang iznad) nije bilo više od 150 gledalaca. Sablasno prazne tribine na zaraslom sadionu „Čika Dača“ govore o stanju u fudbalu, ali i generalno o društvu u Kragujevcu više nego bilo kakva statistika. Iz priče sa starijim fudbalskim navijačima, koji na stadionu čine većinu, ako se izuzme dvadesetak mladića članova navijačke grupe Crveni đavoli, saznajemo da je Radnički bio i u nižim ligama i igrao još lošiji fudbal nego sada, ali da navijača nikada manje nije bilo na stadionu nego ove sezone. Izgleda da klub simboličnog naziva neprestano trpi poraze, kao i čitava radnička klasa, koja je ovaj klub i stvorila.

Do pre samo nekoliko godina veliki se novac ulagao u profesionalni sport u Kragujevacu, a grad je imao veoma uspešne klubove u fudbalu, košarci, vaterpolu, odbojci, koji su pretendovali na sam vrh, i to ne samo u Srbiji negu i na evropskom nivou, gde su osvajali trofeje ili im bili vrlo blizu. Činilo se da je i individualni sport na zavidnom nivou, pre svega zahvaljujući uspesima atletičara, a veliku nadu je u tom trenutku predstavljala novootvorena plivačka akademija Milorada Čavića. Danas je situacija umnogome drugačija, i većina ovih sportskih kolektiva je u vrlo teškoj situaciji, neke su i izbrisani sa sportske mape Srbije i više ne postoje.

Odbojkaški klub Radnički bio je osvajač titule i kupa u sezonama 2009. i 2010, kao i učesnik Lige šampiona. U trenutku kada se očekivao nastavak dominacije i još bolji evropski rezultati, gradska vlast je iznenada odlučila da se novac koji je klub dobijao iz budžeta grada preusmeri u neke druge sportove. Nakon toga Radnički nije uspeo da ponovi prethodne uspehe, završavao je pri dnu tabele i u stalnom strahu od ispadanja, ali u još većem strahu od finansijskog gašenja kluba.

Svima je bilo čudno kada je 2012. lokalna samouprava odlučila da uloži veliki novac u novoosnovani VK Radnički, jer vaterpolo nema tradiciju u Kragujevcu. Kuriozitet je da tek osnovani vaterpolo klub pod političkim patronatom Mlađana Dinkića, tadašnjeg ministra finansija i ekonomije i bliskog saradnika bivšeg gradonačelnika Kragujevca Veroljuba Stevanovića, biva odmah administrativno prekomandovan u prvu ligu, iako je nastao samo mesec dana ranije i pre toga nije odigrao ni jedan jedini meč. Ulaganja su dovela u Kragujevac neke od najboljih igrača i donela par finala Lige Srbije kao i Kup Evrope, koji je Radnički samouvereno osvojio, čak je i u sezoni 2014. igrao finale Lige šampiona, ali titula nažalost nije došla u Kragujevac.

Nakon prošle sezone i odluke da se ulaganja u klub drastično smanje, gotovo svi igrači su napustili klub, i trenutno VK Radnički ima mnogo problema, rezultati su osetno slabiji od onih na koje je publika navikla, a teška vremena izgleda tek predstoje.

Košarka je uvek bila jedan od omiljenih sportova u Kragujevcu, ali rezultati nisu bili uvek na nivou očekivanja, a nije se imalo vremena za čekanje i želje za postepeno razvijanje kapaciteta. Međutim, tržišni mehanizmi i u sportu funkcionišu. Tako je 2010. godine lokalna samouprava zarad samopromocije, opet uz pomoć Mlađana Dinkića, koji je bio i počasni predsednik kluba, kupila košarkaški klub na račun grada. Tako se tadašnji Svislion iz Vršca zbog bolje finansijske ponude preselio u Kragujevac i preuzeo ime Radnički. U narednim godinama finansijski obezbeđeni Radnički, pod vođstvom trenera Miodraga Mute Nikolića, postaje hit Jadranske lige i Evrokupa. Pre dve godine ih je jedna lopta protiv Crvene zvezde delila od odlaska u Evroligu.

Nakon toga je usledilo opšte rasulo, klub nije mogao finansijski da se održi, dug je neprestano rastao, a igračima i sportskim radnicima nisu isplaćivane plate. Kao što je i krenuo, klub je i završio tako da je u septembru 2014. objavljeno da se KK Radnički ugasio zbog finansijskih problema. Danas postoji neki novi Radnički, koji je krenuo s dna na zdravijim osnovama i trenutno igra Prvu srpsku ligu. Ohrabrujuća činjenica je da uprkos tome što više ne igraju u dvorani „Jezero“, lokalna zajednica još uvek podržava klub.

foto: Marko Miletić

foto: Marko Miletić

Fubalski klub na čijem smo terenu i počeli priču osnovan je 1923. godine, pod snažnim uticajem radničkog pokreta, a gotovo svi njegovi navijači i igrači dolazili su iz radničkih porodica. Klub je poneo ime Mladi radnik, ali već 1929. menja ime u Radnički. Tokom okupacije u Drugom svetskom ratu Kragujevac je bio jedan od gradova čije je stanovništvo najviše propatilo, cele generacije fudbalera i navijača pogubljene su u Šumaricama. Nakon rata tu je podignut memorijalni centar, koji se nalazi neposredno pored sadašnjeg stadiona „Čika Dača“. Dešavanja tokom rata bila su izrodila su snažnu antifašističku struju u gradu, klubu i među navijačima.

Nakon rata, Radnički je uglavnom igrao niže lige uz retke bleskove, kao što je bilo 1969, kad je prvi put ušao u prvu ligu i iste sezone uspeo da pobedi Partizan. U kom god rangu takmičenja igrao, Radnički je uvek imao podršku lokalne zajednice i čak su pojedini novinari i protivnički igrači atmosferu na stadionu „Čika Dača“ poredili s atmosferom na legendarnom Old Trafordu stadionu Mančester Junajteda, pa su zbog toga najvatrenije pristalice Radničkog dobile naziv Crveni đavoli.

Radnički je igrao po sistemu toplo-hladno sve do 2010, kada se ponovo vraća u prvu ligu uz velike ambicije. Nakon toga klub beleži sve bolje rezultate da bi 2011/12. pred sam kraj prvenstva izgubili treće mesto i priliku da igraju evropske utakmice. S boljim rezultatima i većim ambicijama kluba rasla je zaduženost, uspešno prikrivana dok je klub ostvarivao koliko-toliko dobre rezultate. Ali prošla sezona je otkrila da je car go, i Radnički je, pod lošom upravom i uz stalne pritiske političara, završio u finansijskoj blokadi i sa dugom od približno 1,5 miliona evra. Igračima i sportskim radnicima nisu isplaćivane plate i doprinosi mesecima, na šta su oni reagovali saopštenjima i protestnim sedenjem na travi na utakmici s Partizanom, ali svi su ostali gluvi na njihove vapaje tako da je Radnički završio ubedljivo poslednji na tabeli i ispao u niži rang takmičenja. Situacija se ni danas nije popravila, većina igrača je napustila klub, dok utakmice igraju omladinci koji su ostali. Ali ostala je i blokada računa, tako da fudbalski klub ove sezone nije dobio nikakve pare iz budžeta grada, a privatnih sponzora gotovo da nema. Trenutno je Radnički na poslednjoj poziciji u drugom rangu takmičenja, i to bez ijedne pobede sa svim izgledima da će se poniranje nastaviti.

foto: Predrag Momčilović

foto: Predrag Momčilović

S prošlogodišnjom smenom vlasti u Kragujevcu prešlo se iz jedne u drugu krajnost. Tako je od prevelikog finansiranja došlo do skoro potpunog prekida finansiranja sporta. Nova gradska vlast odlučila da ne raspiše godišnji konkurs za raspodelu 215 miliona dinara, koliko je budžetom bilo predviđeno za sport, i da samo nastavi s privremenim finansiranjem, gde ostaje nesigurno i nejasno ko će dobiti a ko neće bilo kakvu pomoć. Gradonačelnik Ratomir Nikolić pravdao je ovu odluku prilično naivnim i lažnim izborom da se pod teretom mera štednje mora odlučiti hoće li se finansirati sport ili zdravstvo i obrazovanje. Ipak, u zdravstvu i obrazovanju se situacija nije popravila, već su i za ove sektore smanjena davanja iz gradskog bužeta. Ovakva situacija se ponavljala više puta i postaje praksa kojom se stvara lažni izbor treba li da se finansiraju mediji, kultura ili sport, što sve radnike u ovim oblastim ostavlja u neprestanom strahu da će sutra ostati na ulici i bez posla.

Sport se u Kragujevcu godinama koristio kao sredstvo prikupljanja jeftinih političkih poena i kao dobar način da se uspesima sportista zamaskiraju rastući problemi u ostalim oblastima. Tokom prethodnih, za sport u Kragujevcu „zlatnih“ godina ulagano je mnogo novca iz gradskog budžeta za promociju profesionalnog sporta. Tim ulaganjima, koja su se većinom svodila na kupovinu novih igrača i davanje velike količine novca na njihove plate, sem kratkotrajnih solidnih rezultata nije se uspeo ostvariti gotovo nikakav značajan pomak. Sa ukidanjem finansiranja, pokazalo se koliko su klubovi u stvari neodrživi na duži vremenski rok (u većini slučajeva i na kraći) i kako zavise većinom od samo jednog izvora finansiranja, a to je gradski budžet, dok pomoć privrede uglavnom izostaje. I dok su se sredstva trošila na postizanje instant rezultata, izostalo je ulaganje u infrastrukturu i omasovljavanje sporta, koji bi dugoročno doneli rezultate i pre svega stabilnost i nezavisnost klubovima.

foto: Predrag Momčilović

foto: Predrag Momčilović

I dok smo nakon utakmice odlazili sa stadiona posle još jednog razočaravajućeg izdanja Radničkog, vidljiva je bila opravdana bojazan na licima ono malo ljudi što je toga dana bilo na stadionu i pitanje: „Šta će se desiti s Radničkim iz Kragujevca?“. Hoće li fudbalski klub nestati kao košarkaški i boks klub i Zastava, ili još postoji nada za Radnički i radnike koji su ga stvorili…

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us