Protest kao pretnja

foto: Matija Jovanović

foto: Matija Jovanović

​Nacrt zakona o javnim okupljanjima svojim odredbama ne štiti građane i ne doprinosi podsticanju javnog iznošenja stavova. Upravo suprotno, predloženi zakon će služiti zaštiti vladajuće klase od potencijalnog rasta protestnih aktivnosti usled narastajućeg socijalnog nezadovoljstva.

U proteklih mesec dana bilo je sigurno desetine protestnih i drugih javnih okupljanja širom zemlje. Nažalost, nijedno od njih, čak ni protest protiv privatizacije Telekoma, nije imalo većeg odjeka u javnosti. Građanska pristojnost i uzdržanost konstanta su protestâ i mitingâ na našim ulicama, što govori o ozbiljnoj pasivizaciji i neadekvatno artikulisanom otporu ugroženih. Sistematsko ukidanje radnih prava, invazija neoliberalnih mera, koje su najveći deo radničke klase gurnule u siromaštvo, i političke elite koje decenijama ne napuštaju vlast, već samo neznatno modeluju retoriku prema trenutnim interesima istočnog ili zapadnog imperijalizma ‒ učinili su stanovništvo umornim i rezigniranim. Politika malo kome znači borbu za interese radničke klase, to su prvenstveno politikantske intrige i besomučno ponavljanje parole da su svi isti. Potpuno odsustvo borbenosti na radnim mestima i ulicama logičan je ishod teško iskorenjive političke apatije.

To bi mogao biti razlog što sadašnje vlasti, po svemu sudeći, ne žure da donesu nov zakon o javnim okupljanjima, budući da se Srbija nalazi u svojevrsnom pravnom vakuumu. Kratka hronologija događaja izgleda ovako: Ustavni sud je procenio da je Zakon o okupljanju građana iz 1992. neustavan, jer nije jasno definisao na kom prostoru se može organizovati javni skup. Predviđeno je da u periodu od 9. aprila do 23. oktobra Ministarstvo unutrašnjih poslova izradi nacrt novog zakona, te da se u predviđenom roku održe javne rasprave i zakon konačno usvoji. Nacrt je dostavljen sa zakašnjenjem, a javna rasprava je još u toku. To znači da Srbija još uvek nema zakon kojim se uređuje jedno od fundamentalnih ljudskih prava ‒ pravo na okupljanje ‒ te da građani nisu dužni da proteste prijavljuju policiji.

Sam nacrt zakona doprinosi atmosferi apatije i depolitizacije razaranja tekovina radničke borbe, što je suštinski cilj svake neoliberalne agende. Duboko represivan karakter namera koje stoje iza nacrta novog zakona o javnim okupljanjima najvidljiviji je u nekoliko spornih odredbi. Rok za prijavljivanje skupa više neće biti 48 sati, već osam dana, dok će za tzv. javna okupljanja u pokretu predviđeni rok biti pet dana. Time se, očigledno, sprečava svako promptno političko delovanje i spontano okupljanje.

Brojne odgovornosti koje padaju na organizatore okupljanja široko su i neprecizno definisane, poput one da je organizator dužan „da osigura bezbedno održavanje javnog skupa“. No, kada je reč o zahtevima i obavezama koje organizator mora ispuniti da bi okupljanje bilo dozvoljeno, preciznosti ne manjka. Naime, da bi MUP odobrio održavanje skupa, neophodno je dostaviti program i cilj okupljanja, procenu broja učesnika, ali i plan mera kojima se osigurava bezbedno održavanje skupa. Sasvim očekivano, organ vlasti kome se može uputiti žalba ukoliko skup ne bude odobren nije jasno definisan. Ovakav zakon o javnim okupljanjima nepogrešivo dokazuje da je birokratija u svojoj suštini najrafiniraniji oblik državne represije. Nakon testa dovitljivosti i političke podobnosti sledi test izdržljivosti: birokratska složenost i more obaveza koje treba ispuniti da bi i najobičniji protest bio dozvoljen kulminiraju drakonskim novčanim kaznama koje se, s obzirom na težinu prekršaja, kreću u iznosu od 70.000 do 150.000 dinara. Kazna u iznosu od 20.000 do 50.000 dinara predviđena je za učesnike i učesnice skupa koji ne postupe po nalozima organizatora ili vođe okupljanja, ili po naređenju policije ne napuste mesto okupljanja (član 16).

Cilj ovakve legislative je da postepeno i dalekosežno iskoreni svaki vid subverzivnog političkog delovanja, čime bi monopol nad organizovanjem protestnih aktivnosti ostao zacementiran u rukama političkih organizacija establišmenta ili sindikalnih struktura, koje na ulice po pravilu izlaze s minimalnim zahtevima u duhu građanske pristojnosti i nepokolebljive vere u mogućnost komunikacije s državom na obostrano zadovoljstvo. Kao što sindikati, upravo zbog svog pomirljivog i krajnje reaktivnog pristupa u pregovorima s državom, trenutno imaju monopol nad političkim intervencijama vezanim za ekonomska pitanja, tako je sasvim predvidljivo da bi na polju antifašističke, feminističke i LGBT borbe ekskluzivno pravo organizovanja ostalo u sferi formalnih građanskih inicijativa, čiji je javni angažman mnogo više simboličkog nego real-političkog karaktera. Svako ko je učestvovao u organizaciji radničkih, studentskih ili protesta neke druge nekoherentne, krajnje heterogene društvene grupe zna koliko lako pretnje, birokratske prepreke i strah od pravnih posledica razaraju početno borbeno jedinstvo. Nacrt novog zakona o javnim okupljanjima zaista ima potencijal da razori ionako nestabilne temelje organizovanja radništva, studenata, manjina.

Naravno, država je i u dosadašnjoj praksi primenjivala dvostruke kriterijume prilikom (ne)odobravanja protesta i javnih okupljanja. Stari zakon propisivao je decidiranu zabranu održavanja javnih skupova uperenih protiv „javnog zdravlja i morala“, te usmerenih na „kršenje Ustavom zajemčenih sloboda i prava čoveka i građanina, izazivanje i podsticanje nacionalne, rasne i verske netrpeljivosti i mržnje“ (član 9). Budući da se već godinu i po dana svakog 7. u mesecu na Trgu republike okupljaju članovi ultradesničarskih organizacija radi sakupljanja potpisa za zabranu abortusa, možemo samo zaključiti da uveličane slike krvavih fetusa u četiri sata po podne usred Knez Mihailove vlasti ne smatraju uznemirujućim za javni moral, a napad na dostignuti nivo ženskih prava ne vide kao izraz netrpeljivosti i mržnje.

Sve legislativne promene, tačnije restrikcije, koje su u protekle dve godine zadesile Srbiju – Zakon o radu, Zakon o PIO, zakon o štrajku, Zakon o socijalnoj zaštiti, te set medijskih zakona, koji dovode do nestanka javnog interesa u medijima – nemoguće je ispravno sagledati van procesa evrointegracija, te posledične simulacije navodno neutralnih tehnokratskih rešenja i nepristrasnih odluka institucija. Evrointegracije predstavljaju novi talas neoliberalnih reformi, koje nailaze na sve veći otpor, zbog čega je nekontrolisani rast zakonskih izmena, dopuna, ukidanja zapravo važan simptom rastuće represije sistema, koji nastoji da svim sredstvima osigura interese kapitala. Socijalni mir svakako je jedan od njih. Tvrde birokratske strukture poput Evropske unije klasni sukob prikrivaju ideologijom vladavine prava, gde se zakonski okviri predstavljaju kao potpuno objektivni i nezavisni od klasne prirode društva, dakle politike. Time se zamagljuje činjenica da i najdoslednija vladavina prava u svojoj srži štiti interese klase kapitalista, jer legalizuje eksploataciju rada za jednu klasu i mogućnost prodaje vlastitog rada na tržištu za drugu klasu. Radna i socijalna prava u takvom sistemu jesu ustupak na koji je vladajuća klasa primorana kako bi sačuvala svoje prerogative.

Slučaj nacrta novog zakona o javnim okupljanjima dobro ilustruje suštinsku ograničenost liberalne demokratije, tj. činjenicu da njena pravila, načelna tolerancija i zagovaranje pluralizma, funkcionišu do trenutka izbijanja jakih klasnih antagonizama na površinu. Legislativni okvir kojim se pravo na izražavanje nezadovoljstva uređuju nije više nego puki okvir. Zato i ne čudi što na ulicama nema ni naznaka nereda, iako zahvaljujući vakuumu nastalom s povlačenjem Zakona o javnim okupljanjima i neblagovremenim nacrtom novog, nema zakonskih ograničenja za tako nešto. Drugim rečima, kada zaista dođe do masovnog organizovanja radničke klase, zakon gubi na snazi i obrnuto: što je više radnička klasa neorganizovana i razjedinjenja, zakonske strukture imaju veći represivni efekat.

Kada ovako postavimo stvari, situacija je naizgled paradoksalna. Ukoliko je liberalna demokratija jedno od sredstava kojima se guši otpor i samoorganizovanje radničke klase, da li je u našem interesu da sačuvamo njene tekovine? Ovo pitanje preneseno na ravan konkretne političke strategije glasi: zašto smo protiv zakonskih izmena koje će drastično smanjiti slobodu okupljanja? Najveća odgovornost levice leži upravo u obavezi da koordiniše borbu za konkretne, ovde i sada, promene u korist radništva i svih potlačenih s dugoročnim, radikalnijim ciljevima. Cilj je prevazići ograničenja liberalne demokratije, ali potpuni slom određenih prava koja ona garantuje ukazuje na poguban rast državne represije (odnosno interesa klase koju ona zastupa), svakako ne na zaokret ka radikalnim levim politikama. Istorija i savremeno političko iskustvo uče nas da prilikom zaoštravanja klasnih sukoba represivni aparat lako prelazi granice demokratije i zagarantovanih prava, koje, uostalom, i sam propisuje.

Megalomanska ideja da će totalni slom svih postojećih prava, u paketu s potpunim srozavanjem životnog standarda, dovesti do gneva spram odgovornih političkih elita, a zatim i do politizacije i mobilizacije dosad pasivnih i apolitičnih masa, u najboljem slučaju je čist diletantizam, a u najgorem Pirova pobeda. Verovatniji scenario jeste da će suptilna birokratska represija klimu političke apatije postepeno pretvoriti u klimu nemuštog straha i nemoći, čime bi država stvorila prostor i za manje sofisticirane oblike represije.

Moguće je i treba braniti prava zagarantovana u okvirima liberalne demokratije, a nastojati da se sâm taj koncept proširi i zameni alternativnim i daleko demokratičnijim modelima.

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us