Vranjske blagovesti

foto: Anica Stojanović

foto: Anica Stojanović

​Proces privatizacije još jednog lokalnog „javnog” medija – Radio-televizije Vranje, doprinosi raspravi na liniji mediji na tržištu​ ​vs. proklamovani „javni” interesi. S druge strane, pozorište „Bora Stanković”, suočeno sa problemom završetka rekonstrukcije zgrade, u sve većoj meri oseća pritisak komercijalizacije i komodifikacije kulturnih programa.

Dan je hladan, pada kiša ili sneg, zavisi gde smo. Posmatramo tugu postindustrijskih gradova i okolnu prirodu koja se s vremena na vreme pretvara u divlju deponiju. Usput nam pažnju skreću i „radovi u toku“ na „koridoru“. Radnika nema, samo mašine i poluzavršene deonice. Na jednom delu nailazimo na desetak radnika, kasnije saznajemo da sutradan dolazi premijer da otvori neki komad puta: pripreme za fotografisanje.

Nakon više od šest sati provedenih u autobusu, stižemo u Vranje, na autobusku stanicu, kojom izgleda ne cirkuliše mnogo ni ljudi ni autobusa. Penjemo se Ulicom Stefana Prvovenčanog kako bismo stigle do mesta gde smo smeštene. Okružene smo brojnim malim prodavnicama koje prodaju sve i svašta (najviše cipele) i u kojima su kupci retki. Izdvaja se velika zgrada s održavanom fasadom, čistim i zelenim travnjakom ‒ privatna firma, još jedna koja se, kako čujemo, polako gasi. Prenoćište se nalazi u sporednoj uličici, spolja je neugledno i ne obećava, unutra je čisto i novo. Toplo. Brzo odlazimo na ručak u jedan od tradicionalnih restorana, a posle uviđamo da samo takvi i postoje.

foto: Mirjana Dragosavljević

foto: Mirjana Dragosavljević

Ubzo odlazimo u Radio-televiziju Vranje (RTV), kako bismo sa zaposlenima razgovarali o slučaju privatizacije s kojom se suočavaju.

Septembra prošle godine, Agencija je raspisala javni poziv za dostavljanje pisma o namerama, na koji je Sindikat novinara i Konzorcijum RTV-a odgovorio s dva predloga: jedan kojim se ističe da je najpogodnije rešenje za RTV da privatizacije ne bude, i da zaposleni koji na to imaju pravo dobiju besplatne akcije, i drugi da, bude li ipak raspisana javna prodaja, Konzorcijum aktivno učestvuje kako bi postao kupac RTV-a. Nakon toga, nastupa pravni haos: svi učesnici u procesu privatizacije kasne s donošenjem odgovarajućih zakonskih akata, što RTV-u znatno otežava proces pribavljanja skupe dokumentacije (za čiju izradu, pritom, nisu bila izdvojena sredstva u budžetu). Agencija za privatizaciju u međuvremenu postavlja nove, kraće rokove, te direktno preti likvidacijom, sve kako bi se RTV onemogućio da ispoštuje rok i odustao od svojih namera da preuzme ovaj medij. Iako je dokumentacija ipak poslata u roku, Agencija kasni s odgovorom.

RTV je bio jedan od vodećih protivnika ovog seta medijskih zakona i ukazivao je na njegove štetne posledice, govore nam doskorašnji direktor Zoran Veličković i novinarka Miroslava Stošić.

U ovoj priči smo više od deset godina, i videli smo da ništa što je privatizovano više ne postoji.

Iako su bili oponenti ovom procesu, oni tvrde da su s danom donošenja novih zakona za njih oni postali „sveto pismo“. Sve što se dogodilo nakon toga, međutim, pokazuje da nisu to i za Agenciju za privatizaciju.

Očekivali smo da 7. septembra, povodom godišnjice osnivanja RTV-a, trideset pet godina od osnivanja radija i dvadeset od osnivanja televizije, simbolično označimo početak nove etape u razvoju, ali je umesto očekivanog slavlja nastupila tuga kad nam je Agencija dostavila rešenje mimo i Zakona o javnom informisanju i medijima i Zakona o privatizaciji, gde nam je umesto 100% kapitala preneseno samo 33%.

Ova odluka unosi pometnju u tumačenja pomenutih zakona,1 te samim tim problematizuje prethodne privatizacije, u kojima su mediji morali biti prodati 100%. „Zašto su radnici RTV-a privilegovani i po kojem zakonu su dobili 33%, odnosno zašto su kažnjeni i nisu dobili 100%?“, pitaju se iz RTV-a.

Međutim, deo lokalnog stanovništva smatra da ovaj medij već duže vreme ne ispunjava svoju svrhu. Kažu da suviše veliki uticaj partije, u ovom slučaju SPS-a (u Vranju na vlasti od 90-ih do danas), na sadržaj i kvalitet programa briše ono „javni“ iz „javni servis“. Iako smatra da bi u slučaju da SNS preuzme vlast situacija bila još teža, lokalni novinar (i glumac) Saša Stojković tvrdi:

Ne mislim da ih treba privatizovati, treba ih zatvoriti. Nemaju toliko uticaja čak ni da budu zlo u političkom smislu, mala kuća, koja nikad nije dala rezultata. To je grupa ljudi koji proizvode četiri vesti dnevno, koji ne rade vikendom i praznicima, SPS-ov kadar koji lepo živi i to košta 56 miliona godišnje. U čemu je interes da gledamo nacionalne vesti na lokalnoj televiziji? Oni ne mogu da naprave lokalnu vest.

Ovakve reakcije nisu izuzetak, i one govore da je danas, upravo „zaslugama“ partija, teško razlikovati javnu instituciju od partije, što nužno za posledicu ima večito preispitivanje svrhe javnog sektora.

Mali lokalni privatni mediji takođe se bore da opstanu. „OK radio smo potpuno uništili, samo vesti i muzika, jer od njega nema hleba“, kaže Stojković, „fokusirali smo se na portal, gde nas radi sedmoro, osmoro. Nekad nas je bilo više. U Vranjskim novinama nas je bilo petnaest, sad nas je petoro. Nerealno je očekivati da zemlja propada, a mediji cvetaju.“ Iako razumemo Stojkovićevu kritiku, izmiče nam odgovor kako je situaciju moguće promeniti. „Ovde je oduvek bilo teško biti novinar“, konstatuje naš sagovornik. Ali postavlja se pitanje kako na to reagovati ako ne postavimo drugačije sistemske definicije medijskih sloboda, sa čime je neraskidivo vezana i borba medijskih radnika za bolje radne i materijalne uslove.

foto: Anica Stojanović

foto: Anica Stojanović

Odlazimo do pozorišta „Bora Stanković“, tačnije do onoga što je ostalo od zgrade nakon požara i njenih renoviranih segmenata. Pozorište je izgorelo 2012, i od tada do danas nije završena rekonstrukcija. „Pozorište je bilo kolateralna šteta mafijaškog obračuna“, priča nam Nela Dimitrijević, članica Gradskog veća za kulturu, informisanje i verska pitanja. Zgradu pozorišta iz 19. veka gradu je zaveštao Janče Jovanović. Kada je pozorište izgorelo, veliki problem predstavljao je prenos vlasništva, do koga nikada nije došlo. To je otežalo proces pribavljanja dokumentacije neophodne za renoviranje i odložilo početak radova. Kada su oni napokon počeli, nastali su problemi: radnici su počeli da osećaju zdravstvene probleme, glavobolju, gušenje i snažne neprijatne mirise na gradilištu. Istraživanja Instituta za nuklearne nauke „Vinča“ pokazala su da je u radovima korišćeno „oplatno ulje“, isto ono koje je izazvalo zagađenje betonskih površina na nekim objektima u Beogradu. Sledi dekontaminacija, koja će otvaranje pomeriti za još godinu dana.

To za zaposlene u pozorištu nije jedini problem. „Zabetonirali su nam scenu“, kaže nam Bojan Jovanović, glumac, koji tvrdi da je projekat radio neko ko se nikada pre nije bavio izgradnjom pozorišta. Iako izgleda da je sve ostalo u redu i da će pozorište sada imati i više korisnog prostora, ovaj problem, koji onemogućava određena rešenja u izvođenju predstava, ne može se ispraviti. Odugovlačenje izgradnje, više od svega, predstavlja najveći izazov za trupu. Oni su sada primorani da vežbaju u prostorijama Doma vojske, gde se predstave i igraju, zatim Omladinskog centra, Muzičke škole, itd., gde su veoma svesni njihove situacije i izlaze im u susret, ali i oni imaju svoje aktivnosti, i često iznajmljuju prostor, a u tim slučajevima pozorišne probe nemaju prednost. Česte selidbe proba u velikoj meri otežavaju rad, jer stalno se mora seliti i sva oprema, a pozorište nema svoja vozila.

Ipak, najveći izvor teškoća jesu finansije. U pozorištu je samo dvadeset četvoro zaposlenih, i svako je primoran da radi na nekoliko pozicija, od kojih su neke neplaćene (glumci su i režiseri, tehničari su dekorateri), a nemaju inspicijenta, scenografa, pravnu niti marketinšku službu. „Kadrovski problemi teško da mogu biti rešeni zbog zabrane zapošljavanja u javnom sektoru“, ističe Jovanović. Nela Dimitrijević navodi da je budžet za kulturu pod pritiskom baš zbog radova na pozorištu, dok Jovanović smatra da je budžet i pre požara bio mali. Najveća izdvajanja grada su za kratkotrajne manifestacije, dok institucije kulture ostaju u finansijskim poteškoćama.

I zaista, blatnjavom uličicom put nas vodi ka „Muzej-kući Bore Stankovića“. Mala kuća u urednom dvorištu. Na kapiji stoji da je ulaz sto dinara. Jedna devojka dolazi iz pomoćne kućice da bi nam upalila svetlo, ali nam ne naplaćuje ulaz. Unutra je veoma hladno. Izložba deluje kao da nije dirana od dana otvaranja. Fotografije očigledno nemaju dovoljnu muzeološku zaštitu, a starinsko svetlo u autentičnoj sobi kvari neonka. Narodni muzej nije u ništa boljem stanju. Krov na njemu se srušio prošlog leta i postavljen je novi, ali loše stanje zgrade ograničava broj posetilaca, pogotovo na spratu. Subota oko podneva, muzej ne radi. Saznajemo od članice gradskog veća da je tu bila postavljena izložba NOB-a, da bi se 1999. to promenilo u vranjsku sobu, a uskoro će to postati etno muzej.

foto: Mirjana Dragosavljević

foto: Mirjana Dragosavljević

Retradicionalizacija društva i istorijski revizionizam prate nacionalne politike. U parku ispred Učiteljskog fakulteta nailazimo na spomenik bez obeležja, na kojem je porodica na konjima. Stoji samo datum 1941‒1945. Na drugoj strani ulice naletećemo na spomen-tablu Draži Mihajloviću, a nešto kasnije i na skulpturu u pomen žrtvama NATO bombardovanja. Uglavnom niko ne zna da nam kaže ništa više ni o jednom. S druge strane, Nela Dimitrijević ističe da je cela godina ispunjena događajima, kao što su Svetosavska nedelje, Borina nedelje, Justinove blagovesti i sl., kojima dominira tradicionalistički pristup. Podrška savremenoj umetnosti izostaje, ali ne samo zbog lokalnih kulturnih politika. Sve je manje sredstava koja dolaze iz Ministarstva, a grad većinu programa može samo da sufinansira. Tako je dobar deo događaja okrenut sponzorima, pa se i Vranjsko kulturno leto i Vranjski dani (manifestacije dužeg formata) često usmeravaju na komercijalni program, koji se pretvara u poligon za sponzorske reprezentacije i reklame.

foto: Wlodzimierz / Wikimedia Commons

foto: Wlodzimierz / Wikimedia Commons

Pozorište, kako tvrdi Jovanović, ipak nije bilo primorano da ide niz dlaku političkim strukturama. Sem čestih promena uprava, čijim su radom zaposleni uglavnom bili zadovoljni, nije bilo znatnijeg uticaja na repertoar. On smatra da bi, kao javna ustanova, morali da odolevaju estradizaciji i da ne smeju podilaziti publici, što je u trenutnim uslovima veliki izazov. Ipak, primoran je da dodatne angažmane traži i van Vranja, pre svega u Beogradu, jer tu je („bolja“) produkcija. Stojković, koji takođe radi u pozorištu, potvrđuje nam: „Kada sam došao u pozorište, bio sam sedmi zaposleni. Pravili smo šest premijera godišnje i dve dečje premijere, a igrali smo između trideset i pedeset gostovanja godišnje. Sada radimo dve premijere godišnje i četiri gostovanja.“

I naravno, sve više mladih odlazi iz Vranja. Sagovornici nam potvrđuju da Simpo i Yumco preživljavaju, ali je pitanje trenutka kada će se i to okončati. Jovanović zaključuje sa i dalje prisutnim entuzijazmom: „Kad pogledam šta je alternativa, moram da nastavim dalje.“ Međutim, ostaje pitanje, koliko dugo možemo raditi na entuzijazam i šta ostaje kada se i poslednja zavesa spusti.

  1. Prema Zakonu o privatizaciji (član 3, stav 3), ovaj zakon se ne primenjuje prilikom privatizacije sportskih organizacija, izdavača medija i preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba s invaliditetom, već se u, u slučaju medija, primenjuje lex specialis Zakona o javnom informisanju i medijima.
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us