Crvena ljubav

foto: Marija Radosavljević / Before After

foto: Marija Radosavljević / Before After

Predstava „Crvena ljubav“​ ​koju režira Olga Dimitrijević,​ ​nastala je po motivima ruske spisateljice i revolucionarke Aleksandre Kolontaj i govori o revolucionarnoj ideji ljubavi, odnosno dovodi u pitanje patrijarhalne i kapitalističke društvene mehanizme koji su oblikovali današnje ljubavne odnose i proizveli njihove, još uvek aktuelne, društvene forme.

Predstava je nastala uz izuzetno mali budžet za produkciju i predstavlja rezultat kolektivnih napora a​ ​utorskog tima koji čine: Olga Dimitrijević, Vladimir Aleksić, Jelena Ilić, Milica Stefanović,​ ​Ana Ćurčin,​ ​Dragana Jovović​​,​ ​Jovana Janjić, ​​Deana​ ​Petrović​ ​i​ ​Katarina Popović.​ ​Produkciju ove predstave su podržali: uz)bu))na))) i Bitef teatar.

Povodom večerašnje premijere u Bitef teatru u Beogradu, prenosimo intervju sa Olgom Dimitrijević koji je dala za portal Before After.

foto: Marija Radosavljević / Before After

foto: Marija Radosavljević / Before After

Predstava „Crvena ljubav“ nastala je po motivima romana Slobodna ljubav/Crvena ljubav ruske spisateljice i revolucionarke Aleksandre Kolontaj. Kako si se odlučila da baš ovaj roman bude tvoj rediteljski debi?

Sedela sam jedne večeri u Oktobru sa Anom Vilenicom i Jelenom Memet i u razgovoru smo spomenule Aleksandru Kolontaj. Igrom slučaja, tu je bio kompjuter sa internet konekcijom, pa smo spontano počele da čitamo početak romana. Kitnjasti i trivijalni stil kojim je opisivana glavna junakinja delovao je u suprotnosti sa političkim radom Kolontajeve, ali ja sam oduvek bila sklona trivijalnoj književnosti u službi plasiranja političkih ideja. Tako nam je zazvučalo da je melodramski ključ romana idealna prilika da se ideje Aleksandre Kolontaj prenesu na scenu.

Reci narodu ko je Aleksandra Kolontaj.

Revolucionarka, spisateljica, prva žena ministarka na svetu (i to ministarka za socijalna pitanja u post-revolucionarnoj vladi u SSSR). Rođena u buržoaskoj porodici, obrazovana, brzo se uključila u revolucionarni rad i progresivne ideje u kojima je bila beskompromisna. Direktno je uvela žensko pitanje u središte svoje politike. Takođe je jedna od prvih žena koje su bile na ambasadorskim pozicijama. Pisala je i teorijske knjige i ljubavne romane, a danas bi je takođe smatrali i onim što se zove ikona stila. Rečju, hteli bismo da se družimo sa njom.

Koje su to ideje Aleksandre Kolontaj koje su aktuelne i danas?

Mnoge, i to su one koje i ja privatno zastupam. Ona se zalagala za socijalnu i ekonomsku emancipaciju žena. Glasno je pričala o neophodnosti razvoja socijalne zaštite dece i modela kolektivne brige o deci, reformi braka i zakona o vlasništvu, oslobađanju žena iz izolacije u domaćinstvu, i artikulaciji teorije seksualnosti za novo društvo. Kolontaj je verovala u emancipatorski potencijal i snagu ljubavne solidarnosti zasnovane na drugarstvu i jednakosti. Ona i njena prijateljica, Inesa Arman, aktivno su pokušavale da utiču na Lenjina i vrh partije u revolucionarnoj Rusiji u vezi sa transformacijom patrijarhalnih obrazaca porodice i direktno su zaslužne za ustanovljavanje osmog marta kao zvaničnog praznika žena. Kao što mislim da osmi mart mora da se slavi, tako mislim i da nema revolucionarne promene dok god ima patrijarhata.

Aleksandra Kolontajn na mestu ambasadorke u Oslu, 1923; foto:

Aleksandra Kolontajn na mestu ambasadorke u Oslu, 1923; foto: Eivind Enger

Zanimljivo je da romanan kod nas preveden kao Crvena ljubav i Slobodna ljubav… Danas se puno govori o konceptima poput poliamorije. U kakvoj su vezi poliamorični odnosi sa konceptima poput slobodne, odnosno crvene ljubavi?

Slobodna ljubav zvuči sjajno, ali ona ne funkcioniše dok god su odnosi moći unutar ljubavne zajednice neravnopravni. Danas se puno govori o poliamoriji kao načinu prevazilaženja ograničenja patrijarhata i monogamije, ali ja verujem da je za ostvarenje toga potrebno mnogo više od dobre volje i insistiranja na ličnim slobodama. Patrijarhalni obrasci ponašanja preslikavaju se i na kvir zajednice, u poliamoričnim vezama često postoje različite hijerarhije, kao i asimetrije u odnosima. Kolontaj je upravo pokušala da na sistemski način reši pitanja ograničenja patrijarhata i buržoaske ljubavne zajednice koja podrazumeva trougao muž-žena-ljubavnica. S obzirom na nejednakost muškaraca i žena, slobodna ljubav kao takva vodila bi ka dodatnoj emocionalnoj opresiji žena. Stoga bi prvo morali da se obračunamo sa patrijarhalnim nejednakostima da bismo izgradili veze na solidarnosti i i jednakosti.

Trougao muž-žena-ljubavnica centar je i dramskog zapleta predstave. Kako se razrešava ovaj trougao u „crvenom“ ključu?

Svakako ne kroz ostajanje u intimnoj sferi, već kroz upliv politike. Ovaj trougao i kompleksni odnosi ljubavi, ljubomore, finansijske zavisnosti, društvenog pritiska, pitanja starateljstva i drugih ne mogu da se razreše bez sistemske pomoći spolja, odnosno izgradnje društvenog okvira u kome je moguće prevazići izgrađene i utvrđene modele. Intimni odnosi treba da odražavaju naše političke stavove, i obrnuto, politički stavovi bi trebalo da oblikuju i našu intimu. Jedan od osnovnih sukoba Vasilise i Vladimira u predstavi tiče se upravo toga što mu ona zamera nedoslednost sprovođenja sopstvene politike u odnosu prema ženama. Vasilisin zahtev za odgovornošću, prijateljstvom i doslednosti u privatnoj sferi oslikava i stavove Kolontajeve po tom pitanju. Razbijanje ovog trougla je neophodno za emancipaciju, i demontiranje buržoasko patrijarhalnih koncepata ljubavne veze. Odnosno, nema revolucije bez promene u privatnoj sferi, transformacije koncepta porodice i modela ljubavnih odnosa.

Poseban kuriozitet ove predstave je učešće Ane Ćurčin. Ne mogu, a da se ne oduševim što će Ana Ćurčin dva dana posle svog velikog koncerta (10. februar, Monsun) na sceni Bitefa pevati narodnjake. Ispričaj mi kako je došlo do toga?

Čitajući roman i radeći na dramatizaciji, kao i obično, slušala sam savremenu novu narodnu muziku. Tekstovi pesama savršeno su korespondirali sa, popularno rečeno, raspoloženjima junaka, i emocionalni i dramaturški polako počeli da čine integralni deo priče. Ana Ćurčin peva u svom stilu i aranžmanu stihove tvoje i moje omiljene autorke Marine Tucaković koji predivno oslikavaju krizu buržoaskog braka. Ana je autorka muzike u predstavi, kao i novih aranžmana popularnih hitova i ruskih revolucionarnih pesama, koje uživo izvodi. I to, verujte mi, treba čuti.

Crvena ljubav nastaje uz nestvarno mali budžet za produkciju, koji kao što je to najčešće slučaj, podrazumeva veliki rad i zalaganje svih uključenih u rad na predstavi, od glumaca Vladimira Aleksića, Jelene Ilić, Milice Stefanović, do producentkinje Dragane Jovović, Ane Ćurčin i prijatelja i saradnika. S obzirom na to da je Crvena ljubav i tvoj rediteljski debi, ali igraš i jednu manju ulogu, kakva su tvoja iskustva rada na Crvenoj ljubavi?

Koliko god se ponekad osećam da upadamo u onu najgoru kapitalističku zamku zvanu “radi ono što voliš”, istovremeno postoji odgovornost koju naša pozicija javnih kulturnih delatnika nosi sa sobom, odgovornost da kroz svoj javni rad pokušamo da utičemo na promenu patrijarhalnih i kapitalističkih odnosa. Ove predstave ne bi bilo bez prijateljstva i ljubavi, a istovremeno sam svesna da je to mač sa dve oštrice i da to isto tako znači određeni nivo (samo)eksploatacije i neplaćenog rada “u ime ljubavi”. Ovo je ujedno i razmišljanje o osnovnom pitanju koje postavlja i Aleksandra Kolontaj – (ne)mogućnost odvajanja ljubavi od ekonomskih odnosa i odnosa moći. Iako danas ljubav ne možemo da odvojimo od kapitalističkih odnosa u kojima živimo, mi moramo da napravimo prostor da razmišljamo i radimo na društvu i društvenim odnosima u kojima će to biti moguće, o društvu posle kapitalizma i patrijarhata. Ceo rad na Crvenoj ljubavi odlikovao je kolektivni duh, posvećenost celog tima, i naša sposobnost da propitujemo, isprobavamo, slušamo jedni druge i angažujemo se, na jedan solidaran i plemenit način. Puno smo se smejali, radili i nalazili rešenja zajedno, pričali o ljubavi, politici i tricama, a povremeno i pevali.

Tvoja omiljena replika iz predstave?

„Mili moj, razumem ja tvoju bol. Proleteru nije lako igrati ulogu direktora.“

 

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us