Ekonomija kulture: Novi Sad – Evropska prestonica kulture

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

foto: Aleksandar Cocek

Kandidaturom za titulu “Evropske prestonice kulture” Novi Sad je postao još jedan od gradova u kojoj gradske vlasti koriste ovaj proces za brzu i efikasnu samopromociju. Projekat “Novi Sad 2020” se predstavlja kao mogućnost za promenu gradskog imidža, za poboljšanje funkcionisanja grada na ekonomskom, društvenom i kulturnom planu. Ipak, dosadašnja iskustva govore u prilog tome da se iza ovih projekata krije isključivo dugoročni privatni interes, dok poboljšanje uslova rada i života većine njegovih stanovnika uglavnom izostaje.

U martu 2012. godine, tadašnji novosadski gradonačelnik Igor Pavličić saopštio je da je skupština Novog Sada donela odluku o kandidaturi Novog Sada za Evropsku prestonicu kulture 2020. godine, koja će gradu doneti, osim prestiža, i oko sto miliona evra za izgradnju infrastrukture i oko trideset miliona za program iz evropskih fondova. Samo nekoliko meseci nakon ove izjave, i nakon smene gradske vlasti, Andrej Fajgelj, novi vršilac dužnosti direktora Kulturnog centra Novog Sada i predsednik Organizacionog odbora za prijavu Novog Sada za Evropsku prestonicu kulture 2020. godine, izrazio je neslaganje s ovim izjavama, dodajući da najveći deo budžeta Evropske prestonice kulture snose država i sam grad, a da su sredstva iz Evropske unije tek negde na petom mestu, naglašavajući pritom da je benefit koju kandidatura i eventualno proglašenje donose zapravo promena imidža. Ova promena, rebranding, predstavlja se kao javni interes, investicija koja će doneti razna poboljšanja u kulturnoj, ekonomskoj, ali i socijalnoj sferi. Međutim, iskustva jednogodišnjih projekata zapravo otkrivaju kratkotrajne boljitke za većinsko stanovništvo grada ispod kojih se krije dugoročni privatni interes.

Propala industrija: poziv na rebranding

Globalni prelazak s ekonomije proizvodnje na ekonomiju potrošnje postavio je polje kulture, ili tačnije kulturnog turizma, kao jedan od logičnih odgovora na rastuću nezaposlenost i siromaštvo. Ulaganje u kulturu tako je postalo skoro jedini preostali način da se privuku turisti, zatim investicije, pa radna mesta, a sa njima i (gotovo magična) rešenja za brojne socijalne probleme. I zaista, gradovi u procesu kandidature upravo i koriste retoriku javnog interesa. Međutim, šta zapravo znači „ulaganje u kulturu“, ulaženje u proces kandidature i dobijanje titule Evropske prestonice, i kakve to veze ima s pomenutom „promenom imidža“?

Kada je 1983. godine Melina Merkuri predložila dodeljivanje jednogodišnje titule tada „Evropskog grada kulture“, ideja je bila veličanje univerzalno poznatih prestonica. Tako su do 1990. godine ovu titulu poneli Atina, Firenca, Amsterdam, Berlin i Pariz. Međutim, 1990. to se menja s izborom Glazgova. Prekretnica je značila usmeravanje ka regeneraciji gradova, podizanju njihovog međunarodnog rejtinga, unapređenje imidža grada u očima sopstvenih stanovnika, oživljavanja kulture i razvijanje turizma. Regeneracija se predstavlja kao pozitivna prilika za kulturno-društveno-ekonomski razvoj, pogotovo gradova s propalom industrijom, u očajničkoj potrebi za rebrandingom. Iako se govori o brojnim koristima koje ova titula donosi, ne problematizuje se u kojoj meri su ovo zaista dugoročna rešenja za gradove pobednike.

Kreativna ekonomija umesto socijalne politike

Organizacioni odbor Novog Sada za Evropsku prestonicu kulture ističe kao pozitivne ishode, između ostalog, „vidjlivost na mapi Evrope i sveta, popravljanje međunarodnog imidža, turizma i drugih grana privrede, privlačenje investicija“, čije će ostvarivanje nužno dovesti do „brojnih poboljšanja u svakodnevnom životu“. Međutim, malobrojna istraživanja na ovom polju pokazuju upravo suprotno. Na primer kratkotrajni porast turističke posete, isključivo tokom godine u kojoj projekat traje, i nagli pad po njegovom završetku. Slično je i s otvaranjem novih radnih mesta. Navodi se da će brojne aktivnosti koje se realizuju tokom jedne godine, kao i pomenuta turistička poseta, zaposliti veliki broj ljudi, no rezultat je kratkotrajan. Oba slučaja vidljiva su u istraživanjima o Antverpenu (EPK 1993) i Glazovu (EPK 1990),[1] te i u Liverpulu (EPK 2008). Manje od godinu dana nakon završetka projekta, Liverpul je čak bio označen kao jedan od socijalno najugroženijih gradova ‒ s najnižom stopom zaposlenosti, najnižim platama, kratkim životnim vekom građana, visokom stopom kriminala i ljudi na socijalnoj pomoći ‒ te samim tim i kao jedan od tri grada najranjivija na recesiju.

Kada govorimo o kulturnom razvoju u kontekstu Evropske prestonice kulture, cilj je promocija bogatstva i različitosti kultura u Evropi i osećanja pripadanja zajedničkom kulturnom prostoru i sl. (ono što se najčešće sažima u sintagmu „evropske vrednosti“, koje se podrazumevaju, ali nikad ne problematizuju). Zato se i posebno ističu decentralizacija i demokratizacija kulture, kao i participacija građana. Međutim, u pomenutom Liverpulu je učešće marginalizovanih delova grada bilo svedeno na retoričku participaciju, dok je projekat podržavao „zvaničnu“ kulturu. Umesto da se bavi otkrivanjem, projekat se vezao za izgrađivanje kulturnog identiteta. Tako nisu podržane postojeće grassroot kulturne četvrti, već je kreativni centar preusmeren u neposrednu blizinu komercijalnog centra.

Za potrebe projekata „Evropska prestonica kulture“ izgrađuju se turistički centri, ali i prostori za kulturu. Međutim, možemo se zapitati koliko ovakva ulaganja zapravo pomažu (lokalnu) kulturu (i lokalno stanovništvo) ukoliko ne postoji sistemska podrška za produkciju sadržaja. Građani se pozivaju da učestvuju u oblikovanju ideje projekta, da doprinesu predlozima, aktivnostima, podrškom ili drugačije, uz obećanje da će im se taj trud višestruko vratiti. Koliko, međutim, kulturna politika može zameniti socijalnu politiku, pogotovo danas, kada je dominantna prizma kroz koju kulturu posmatramo ekonomska, a ne socijalna?

Ko kreira javni interes?

Organizacioni odbor za „Novi Sad Evropsku prestonicu kulture 2020“ (slično Beogradu) odabrao je imidž „multikulturalne sredine“, u kojoj „naša različitost neće biti prepreka već zajedničko dobro“. Na osnovu izveštaja Organizacionog odbora za 2013. godinu, može se zaključiti da je prva godina inicijative protekla u naporima da se uključi što veći broj ljudi, organizacija, kompanija, uz ciljanje na pomenute vrednosti: demokratizaciju i decentralizaciju kulture, te participaciju građana. Međutim, zadržimo li se duže na ovim aktivnostima, vidi se da je uključivanje samo nominalno. Tako je, na primer, Organizacioni odbor Novog Sada za Evropsku prestonicu kulture 2020. organizovao projekat „Moj kraj“ u kojem su stanovnici/ce sedam novosadskih kvartova ispisivali svoje predloge, želje, sugestije, probleme u okviru svoje zajednice. Taj projekat su proglasili „najvažnijim participativnim projektom u Srbiji i regionu“, iako se nigde ne navodi na koji način će se ovi predlozi obrađivati i kako će to građani moći da se uključe u sprovođenje sopstvenih ideja. Svi su pozvani da doprinesu projektu, putem imejla, ali ni ovde nema reči o tome na koji način će se to građanima vratiti.

Više od svih aktivnosti, odbor se pohvalio brojnim promocijama projekata, kao što su „osmišljavanje slogana, lobiranje kod brojnih evropskih kulturnih i političkih pojedinaca, promovisanje tokom biciklističke ture u četiri evropske države, predstavljanje na više folklornih manifestacija, te vijorenje zastave EPK na najvišem vrhu Severne Afrike i afričkim pustinjama“. Iako se na osnovu ovih brojki može steći utisak da je projekat imao veoma uspešnu godinu, očigledno je da su dosadašnje aktivnosti organizacionog odbora, kao i one najavljene za prvu polovinu 2014 (ne postoji najava aktivnosti za naredni period), sve usmerene na promociju, umrežavanje i lobiranje, ali gotovo nijedna na javne diskusije na kojima bi se javni interes mogao zajednički artikulisati.

Da budemo iskreni, Organizacioni odbor jeste pokušao s organizacijom jedne panel-diskusije, na koju su pozvani umetnici/ce, kulturni radnici/ce, nevladine organizacije i kompanije. Međutim, nekoliko organizacija i pojedinaca, koji su bojkotovali rad Kulturnog centra Novog Sada (nosilac projekta Evropska prestonica kulture) zbog dosadašnje nacionalističke politike aktuelnog rukovodstva ove institucije, odbili su da se uključe u program. Time je odbor dobio argument da je svako imao priliku da učestvuje i doprinese projektu, te da je svako ko to nije učinio to radio iz sopstvenih razloga. Međutim, i da su se pomenute organizacije i pojedinci uključili, njihov uticaj bi ostao u najboljem slučaju neprimetan, jer ne predstavljaju proklamovanu sliku Novog Sada kao tolerantne i multikulturalne prestonice. Tako je Andrej Fajgelj, nakon cenzure jedne od slika s diplomske izložbe studenata Akademije umetnosti, izjavio da je povodom pomenute odluke konsultovao pet konfesija u Novom Sadu, i da su se svi složili da je slika uvredljiva za većinsko (religiozno) stanovništvo, koje reprezentuje institucija Kulturni centar Novog Sada. Time je data jasna poruka svim umetnicima da u vodećoj gradskoj instituciji kulture i nosiocu projekta Evropska prestonica kulture nema prostora za društvenu kritiku. Još jedan događaj koji govori u prilog tome da prethodni slučaj nije nasumični ispad pojedinca, već politika grada, jeste raspodela sredstava na gradskom konkursu, povodom koje je nezavisna scena oštro kritikovala Gradsku upravu. Milanka Brkić, članica gradskog veća zadužena za kulturu, iako svesna teškog stanja u kojem umetnici/ce, kulturni radnici/ce rade, izjavila je: „Ja zaista pozivam umetnike, znači ne društvene aktiviste, odnosno ne umetnike koji se bave društvenim aktivizmom, nego umetnike koji se bave umetnošću, da dođu i da pronađemo način da im pomognemo.“ Ovo je samo jedan u nizu primera kojim je lokalna vlast odlučila da oduzme podršku alternativnoj, kritičkoj i savremenoj sceni Novog Sada.

Mogući scenariji

Gradska vlast tvrdi da katastrofalno stanje u kulturi možemo pripisati „srljanju u neoliberalni sistem“, ali je nesposobna da prepozna da su i same deo tog procesa koji je odavno počeo. Namera inicijative za Evropsku prestonicu kulture jeste, kao što smo videli, revitalizacija gradova kroz kulturu, u kojoj je kultura samo sredstvo za promociju i generisanje profita.

Dva su moguća ishoda situacije u vezi s Novim Sadom. U prvom slučaju bi se mogla ponoviti dešavanja iz gradova koji su već bili nosioci titule prestonice kulture. Revitalizovanim gradovima, kojima je obećan razvoj čitave javne sfere, izostala je podrška upravo u onim segmenitma kulture i delovima grada kojima je ona najviše trebala. Novac namenjen siromašnim naseljima preusmeren je u projekte u centru grada, kao što je bio slučaj u Liverpulu. Gradovi su konkurisali sa svojim jedinstvenim, neponovljivim, autentičnim kulturama i kulturnim sadržajima, da bi se na kraju pretvorili u još jednu „najpoželjniju lokaciju za šoping“.[2] Uz kulturu kao izgovor za privlačenje najšire publike u što većem broju, isključeni su alternativni, edukativni i kritički sadržaji, a podržani programi međunarodnih zvezdi iz sveta šoubiznisa, te izgradnja tržnih centara.

Drugi, i možda verovatniji scenario kad je u pitanju kandidatura Novog Sada jeste onaj beogradski. Nakon nešto više od dve godine aktivnosti, koje su se, kao i u slučaju Novog Sada, vezivale za samopromociju, putovanja i slično, gradska kasa je ispražnjena, a projekat je iznenadno stao (sajt beogradskog projekta nije ažuriran od oktobra 2012). S nedavnom (jun 2014) izmenom čelnih ljudi na pozicijama kulture u Novom Sadu, te promenom godine za mogućnost konkurisanja gradova zemalja koje nisu članice Evropske unije (sada je to tek 2021), može se naslutiti da će ova priča imati sličan epilog.

 

1 Navedeno prema Greg Richardson, European Capital Culture Event, www.labforculture.org
2 Jim McGuigan, Cultural Analysis, Sage Publications, London, 2010, str. 125.
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us