Sporni Pravilnici o rangiranju naučnih časopisa i načinu vrednovanja istraživačkih rezultata, posmatrani u okviru širih društveno-eknomskih procesa, zapravo su samo nastavak „mera štednji“, pritisaka ka „racionalizaciji“ javnog sektora i uvođenja „principa preduzetništva“ u naučno polje. Takvo tretiranje humanističkih disciplina za cilj ima ukidanje njihovog značaja i doprinosa koji se ogleda u mogućnosti stvaranja kritičkog mišljenja, refleksivnosti i alternativa postojećem poretku.
Nedavno smo bili svedoci relativno burne polemike koju su u javnosti izazvali „Pravilnik o kategorizaciji i rangiranju naučnih časopisa“ i „Pravilnik o postupku i načinu vrednovanja i kvantitativnom iskazivanju naučno-istraživačkih rezultata istraživača“ Ministarstva nauke, prosvete i tehnološkog razvoja. U raspravi koja se vodila u nekoliko medija mogli su se čuti različiti stavovi: od kritike predviđenog načina rangiranja humanističkih časopisa, preko straha od „amerikanizacije“ domaće nam humanistike, sve do vulgarnih optužbi na račun naučnika koji su se pobunili da se ne ponašaju ništa bolje od palanačkih larmadžija.
Iako se dosadašnja rasprava dotakla vrlo konkretnih problema iz oblasti naučnog rada, čini nam se da cela debata zaslužuje da bude sagledana i iz jedne šire perspektive kojom bi se odnos nadležnih prema naučnoj delatnosti sagledao u sklopu društveno-ekonomskih procesa koji su već duže vreme na delu u ovom društvu. Naime, nauka u Srbiji teško će moći da bude, odnosno da ostane, ,,svetska“ ukoliko nam država postane ,,palanačka“, tj. ukoliko se potpuno pretvori u lokalnu perifernu filijalu svetskog kapitalističkog sistema, čiji je zadatak u globalnoj podeli rada reprodukcija malo plaćene radne snage za potrebe globalnog kapitala, a ne bavljenje fundamentalnim naučnim radom u bilo kojoj oblasti.
Glavna implikacija oba pomenuta Pravilnika, a koja nije bila u fokusu dosadašnje polemike, jeste da nauka – kao i sve ostale sfere rada – mora da sledi imperativ „racionalizacije“ javnog sektora, na koji je ova vlada toliko ponosna. S obzirom na to da Pravilnici predviđaju ukidanje referentnosti ERIH liste, koja je značajna za domaću produkciju iz oblasti humanistike, kao i selektivnu evaluaciju rezultata istraživača prilikom njihovog izbora u više zvanje,1 sve manji broj istraživača moći će da napreduje u viša (bolje plaćena) zvanja, pa će shodno tome ostajati i manje mesta za zapošljavanje mladih istraživača. Ukoliko imamo u vidu da su Pravilnici samo produžetak mera štednje, cela retorika o korumpiranosti domaće akademske zajednice deluje ne više kao istinsko nastojanje da se ostvare nužne promene u ovoj sferi već kao poznat, standardizovan oblik diskreditacije onih koji su ovoga puta na redu da „stegnu kaiš“. Da je Ministarstvu zaista stalo do veće međunarodne vidljivosti i relevantnosti domaće nauke, ono bi, umesto arbitrarnih odluka o referentnim listama, povećalo potrošnju i organizovalo čitav niz stimulacija i obrazaca institucionalne podrške za naučnike i naučne ustanove i izdavače.
Ako su naučnici i naučnice lenji i korumpirani, ključno pitanje je: ko su oni koji su vredni, odnosno koji zaslužuju stratešku državnu podršku? Nedavno pokrenuta akcija Ministarstva privrede pod nazivom „Godina preduzetništva“ daje nam određeni uvid u to šta će biti „kriterijum izvrsnosti“ u dogledno vreme. Tvorci ove inicijative tako nam saopštavaju:
Zbog toga je 2016. godina, sa stanovišta države, proglašena Godinom preduzetništva. Tokom ove godine biće paralelno sprovedeni vrlo konkretni paketi pomoći privatnom sektoru zasnovanom na preduzetničkom pristupu, ali i vođena strateška akcija pokretanja talasa najšireg društvenog napora za inaugurisanje principa preduzetništva kao načina mišljenja u ekonomiji, obrazovanju, kulturi, državnim politikama i svim najznačajnijim društvenim procesima. (kurziv dodat)
Sagledano u ovom kontekstu, oba Pravilnika zapravo su deo pomenutih napora da se i u nauku uvede „princip preduzetništva“, koji nalaže instant primenjivost i profitabilnost svake vrste delatnosti, pa i akademske. Pri tome se implicitno podrazumeva da u novom, tržišno uređenom poretku za neprimenjive i neprofitabilne discipline poput humanističkih neće ni biti mesta – one, u stvari, treba u dogledno vreme da odumru. Ministarstvo je u Pravilniku naučne časopise podelilo na četiri kategorije (međunarodni časopis izuzetnih vrednosti, vrhunski međunarodni časopis, istaknuti međunarodni časopis i međunarodni časopis). Časopisi u humanistici, prema Pravilniku, ne mogu se uopšte naći u prve tri kategorije, već se najbolje rangirani časopisi u ovoj oblasti klasifikuju kao četvrta kategorija, ,,međunarodni časopis“. Iz toga, kako primećuje Aleksandar Stević u tekstu ,,Nekoliko crtica o amaterskom pravilniku“, proizlazi neobjašnjiva i nepravedna činjenica da:
kad jedan fizičar objavi rad u najboljem svetskom časopisu iz oblasti fizike, taj rad se boduje kao da je objavljen u međunarodnom časopisu izuzetnih vrednosti. Kada istoričar književnosti objavi svoj rad u najboljem svetskom časopisu iz oblasti istorije književnosti, taj rad se boduje kao da je objavljen u ,običnom’ međunarodnom časopisu.
U ovom detalju Pravilnika u potpunosti se razotkriva implicitna agenda države: humanističke discipline treba kao neprofitabilne potpuno marginalizovati, a prvi korak je da se one formalno definišu kao manje vredne.
Samo naizgled paradoksalno, upravo neoliberalni poredak, koji sadašnja vlast utemeljuje u Srbiji, nastoji da humanističke discipline predstavi kao neproduktivnu i društveno beskorisnu ,,zabavu“ za privilegovane. Dakle, kao discipline za koje u jednom pristojnom perifernom kapitalističkom društvu ,,stegnutog kaiša“ i nema mesta. Ovakav stav države ne predstavlja nikakvu srpsku specifičnost, već se savršeno uklapa u logiku globalnog kapitalizma. Kao što u svetskom ekonomskom sistemu postoji ,,podela rada“ između razvijenih i nerazvijenih (gde, na primer, prvi proizvode visoku tehnologiju a drugi primarne sirovine), tako i u nečemu što bismo mogli nazvati ,,svetski akademski kapitalistički sistem“, koji se sve više konsoliduje, treba da postoji podela rada između centra (bogatih) i periferije (siromašnih), gde, u perspektivi, samo ovi prvi treba da se bave fundamentalnim istraživanjem u svim naučnim oblastima.
Pravilnik o rangiranju naučnih časopisa i slični potezi Ministarstva treba domaću naučnu zajednicu da upodobe ovakvoj globalnoj podeli akademskog rada, što se najjasnije vidi u diskriminatorskom tretiranju humanističkih disciplina. U toj podeli rada, humanistika bi, kao ,,zabava za bogate“ trebalo da predstavlja isključivo pravo centra (tačnije imućnih ljudi u centru), i u doglednoj budućnosti trebalo bi samo tamo i da opstane (mada i tamo u smanjenom obimu u odnosu na period pre „stezanja kaiša“).
Ne samo da humanistika treba da predstavlja privilegiju (i stratešku nadmoć) zemalja kapitalističkog centra, već humanističke discipline, usled toga što u društvu otelovljuju realnu alternativu tržišnoj logici, predstavljaju i veću opasnost po društveno-ekonomski poredak u zemljama kapitalističke periferije. Naime, u perifernim društvima kakvo je srpsko, poredak buržoaske kulturne hegemonije2 nije u potpunosti učvršćen, i stoga u njima postoji i veći prostor za političko delanje u pravcu temeljnijih društvenih promena nego u zemljama centra. Humanističke discipline su u tom smislu subverzivne upravo zbog svojih temeljnih karakteristika neisplativosti i neprimenjivosti, dakle nezavisno od toga da li su na bilo koji način ,,angažovane“ u javnoj sferi. Njihov ,,doprinos” društvu ne meri se nikakvim linearnim (materijalnim ili simboličkim) ,,poboljšavanjem“ postojećeg poretka, već ga čini pre svega podizanje (i održavanje na visini) nivoa refleksivnosti aktera u jednom društvu i time, manje ili više direktno, stvaranje prostora i za artikulaciju mogućih alternativa postojećem poretku.
- Primera radi, u potpunosti se negira vrednost monografijama od nacionalnog značaja, tematskim zbornicima od nacionalnog značaja i časopisima nacionalnog značaja.
- Poredak ,,kulturne hegemonije“ buržoazije podrazumeva, grubo govoreći, uspešno ukorenjivanje ideologije vladajuće klase (političkog liberalizma, odnosno neoliberalizma u ekonomiji) u svim oblastima svakodnevnog života i komunikacije kao jedinog legitimnog svetonazora, odnosno pretvaranje tog svetonazora u sam ,,zdrav razum“, na kom počiva svakodnevna komunikacija u jednom društvu.
