Kome šteti porez u kapitalizmu?

foto: Marko Rupena / Kamerades

foto: Marko Rupena / Kamerades

Panama pejpers su svetskoj javnosti još jednom ilustrovali načine na koje se bogatstvo preliva od siromašnih ka bogatima. Ipak, strogo kontrolisani dokumenti obrađivani i komentarisani na način da zaštite poslovanje ne malog broja kompanija iz zapadnih zemalja, neće ugroziti sistem koji je i stvorio mogućnosti za takvo prikrivanje poreza. Upravo ovako selektivan pogled na „aferu“ otvara prostor onim glasovima koji ovakve kriminalne radnje svode na poželjnu „poresku konkurenciju“.

Poslednjih nedelja pažnja medija usmerena je na projekat Panama papers, kojim rukovodi Zidojče Cajtung (Süddeutsche Zeitung), nemačka medijska kuća, u saradnji sa organizacijom ICIJ (Međunarodni konzorcijum istraživačkih novinara). Za reformski nastrojene optimiste ovaj leak, veći od Wiki, Luxembourg i Snowden leakova skupa, je katalizator radosti, obećavajući udarac u stomak svetskoj korupciji i korak ka kapitalizmu sa ljudskim licem – iako će javnosti od 11 miliona dokumenata biti dostupan samo onaj deo koji prođe obradu stručnog novinarskog tima (i cenzuru institucija moći, dodali bi sumnjičavci). Taj optimizam ne deli deo prokapitalističke stručne javnosti koji ističe upravo ono što je po njima pozitivna strana offshore kompanija i poreskih rajeva. Takvo stanovište je izneseno i u tekstu Poreski raj i(li) pakao, objavljenom na portalu Peščanik, u kojem se argumentuje da su biznisu potrebni otoci mekih poreskih sistema (dodajmo tu i prefinjenu računovodstvenu diskreciju), i to ni zbog čega drugog, već zbog “slobode za svoj novac” koja je, avaj, ugrožena u matičnim državama tih biznisa. Uz to, korist od tih poreskih skrovišta nadilazi njihovu mrežu klijenata, jer oni:

[p]rvo, predstavljaju zdravu poresku konkurenciju poreskim sistemima evropskih i (Sjedinjenih) američkih, tj. bogatijih država, koje su pokazale jaku sklonost da visokim porezima prosto deru svoje građane. I drugo, omogućavaju lakši protok kapitala od čega korist pre svega imaju nerazvijeni i kapitalom siromašniji narodi.

Osvrnemo li se, međutim, na istoriju poreza i na logiku i učinke konkurencije, pokazuje se
da je takvo stanovište srodno onom anegdotskom zahvatu nemačkog idealiste Georga Vilhelma Fridriha Hegela, koji je, navodno, na prigovor da se njegova teorija ne poklapa sa činjenicama odgovorio: tim gore po činjenice.

Poresko prelivanje

U globalnom poreskom takmičarstvu učestvuju i siromašni i bogati. Primera radi, upravo je Velika Britanija najavila smanjenje poreza na dobit na 17%, a ta je zemlja još u bliskoj prošlosti imala radikalno progresivan sistem oporezivanja sa veoma visokim stopama na visoke dohodke i kapitalne dobiti. Tradicionalno (u ekonomskom smislu) liberalna Britanija smatrala je da je progresivno oporezivanje na “štetu” najbogatih adekvatno oruđe u procesu izgradnje pravednije društveno-ekonomske klime nakon Drugog svetskog rata, budući da je omogućavalo preraspodelu značajnog bogatstva bez ugrožavanja privatnog vlasništva. Poreska stopa na najviše dohotke 1950. godine postiže u toj zemlji danas nezamislivih 98%. U istorijskom periodu takvog oporezivanja, Velika Britanija je imala ne samo jaku ekonomiju nego i socijalnu državu. Državno finansirani zdravstveni sistem – NHS – je utemeljen tada kao jedan od ključnih elemenata politike celoživotne socijalne zaštite najvećeg broja stanovnika te države.

Fiskalna istorija mnogih država Zapada takođe pokazuje da su primenjivale poreske sisteme slične onim u Velikoj Britaniji upravo u periodu tzv. države blagostanja, koji karakteriše državno finansirano školovanje, zdravstvo, socijalno stanovanje i sl.

U SAD-u je tokom mandata Ronalda Regana porez na dohodak postepeno smanjen sa dotadašnjih 70% na 28%. To je po trickle-down ekonomiji – koju je zastupao tadašnji predsednik – trebalo da oslobodi poslovnu kreativnost time što rastereti bremena poreza velika bogatstva, te omogući i da se tako podstaknuta korist bogatih takoreći prelije na ekonomski niže slojeve stanovništva. Do prelivanja je zaista došlo, samo ne do takvog kakvo se predviđalo. U roku od tri decenije udeo dohotka najbogatijih 10% stanovnika u raspodeli dohodaka se više nego duplirao.1 Danas se preko 90% nacionalnog dohotka preliva na račune najbogatijih, na šta ukazuje, uostalom, i Berni Sanders, u svojoj socijaldemokratskoj kampanji.

O (poreskoj) konkurenciji

Kao podvrsta konkurencije uopšte, i poreska konkurencija spada u imperative kapitalizma. Istorija pokazuje da od pritisaka koji konkurencija vrši na proizvodnju zapravo stradaju neposredni proizvođači, tj. radnici, dok se akumulacija kapitala nastavlja. Pod pritiskom konkurencije kapitalista je primoran da poveća produktivnost i(li) da smanji troškove proizvodnje, a to postiže povećavanjem automatizacije u proizvodnji (što ujedno znači i ukidanje radnih mesta), zahtevanjem veće učinkovitosti od radnika (na primer ubrzavanjem “trake”, što je poznato industrijskim radnicima u Srbiji), povećavanjem broja radnih sati, i sl. Ili, pak, gasi proizvodnju koja nije (dovoljno) profitabilna. U svakom slučaju, kriterijum ponašanja u konkurentskoj borbi nije dobronameran odnos prema kvalitetu života neposrednih proizvođača – radnika, već prema stvaranju uslova za dalju neometanu akumulaciju kapitala.2

Kada je u pitanju poreska konkurentnost postupak je veoma sličan: u osmišljavanju poreske politike država se ne vodi brigom za kvalitet života svojih građanki i građana već zahtevima kapitala. Naravno, predstavnici vlasti će reći da na taj način omogućavaju nove investicije, koje će zauzvrat zaposliti najveći mogući broj ljudi (koji, u međuvremenu, ukoliko nisu sposobni da pokrenu svoj biznis, treba da stegnu kaiš i da sa bogobojažljivom marljivošću rade, rade i rade).

Srbija, shodno svojoj perifernoj poziciji nije samo primorana da prilagodi svoj poreski sistem interesima kapitala, već i da primeni logiku koju je jedan autor dosetljivo nazvao Superhikovom, po junaku iz sveta stripa koji pljačka siromašne da bi plen dao bogatima.

Prateći doktrinu neoliberalnih ekonomista srpska poreska politika se usmerava na sferu potrošnje. Budući da svi moraju da kupuju razna dobra i usluge, bez obzira na to da li su siromašni ili bogati, ispravan način da se puni budžet – smatra se – jeste da se on osloni na potrošnju, tj. na PDV. Međutim, svima je očigledno da standardna stopa od 20%, koliko PDV iznosi u Srbiji, ne utiče podjednako na kvalitet života čoveka koji jedva obezbeđuje uslove da preživi i čoveka koji raspolaže milionima. Uostalom, denuncijacija te ideje je stigla čak i iz ekipe milionera. U svom TED govoru biznismen Nik Hanauer (Nick Hanauer) je istakao da bogati ne troše značajno više od građana prosečnih ekonomskih mogućnosti, te da oporezivanje potrošnje ne može da bude niti pravedna, niti čak stimulativna za ekonomski razvoj i za otvaranje radnih mesta. Ipak, poreska konkurencija nameće upravo takvo oporezivanje, primoravajući državu da oslobađa poreskih stega kretanje kapitala (odnosno bogate). A na osnovu superhikovske logike Srbija dodatni stimulans kapitalistima daje u vidu subvencionisanja radnih mesta, prodajom zemljišta i objekata ispod cene i slobodnim ekonomskim zonama (kojima obezbeđuje određen stepen autonomije privatnog preduzeća u odnosu na zakonodavstvo države).

Ukratko, ukoliko je cilj da se obezbedi koliko toliko pristojan prosečni standard života za većinu građana jedne države, a da pritom ta država zadrži kapitalistički ekonomski sistem, neophodno je da se slobodno kretanje kapitala oteža. U prilog tome svedoče kako istorijska građa i logika konkurencije, tako i aktuelna ekonomska situacija (i lokalna i globalna). Dakle, i bez toga da dovedemo u pitanje mogućnost kapitalizma sa ljudskim licem, tvrdnja da će ofšor poslovanje i poreski rajevi preko poreske konkurencije otežati bogatim državama da “deru svoje građane”, odnosno da podstaknu ekonomski razvoj “kapitalom siromašnijih država” vodi beznadežnu bitku sa stvarnošću.

  1. Detaljnije o istoriji i ulozi oporezivanja sa mnoštvom podataka u: Toma Piketi, Kapital u dvadesetprvom veku.
  2. O imperativima kapitalizma videti npr: Ellen Meiksins Wood, The Origin of Capitalism: A Longer View.
Print

Preporučujemo