Bor: između prirode i društva

foto: Marko Miletić

foto: Marko Miletić

Bor je jedan od mnogih gradova u Srbiji koji svoj razvoj pokušava da preusmeri u pravcu uslužnih delatnosti. Ipak, očuvanje rudarske i metalurške proizvodnje i dalje deluje kao neizbežno iako je decenijski negativni uticaj ove industrije stvorio „crnu ekološku tačku“ koja dovodi u pitanje opstanak „zelenog prstena Bora“.

U Bor se ulazi Zelenim bulevarom, čije ime asocira na čist vazduh, bogatstvo biljnog sveta i odmor u prirodi. Velike rudarske mašine i oprema izloženi duž bulevara poput muzejskih eksponata ostavljaju dojam da je teška industrija prošlost ovog grada te da grad nastavlja život, poput drugih „postindustrijskih gradova“, u pravcu pokušaja razvoja uslužnih delatnosti.

Međutim, statistika daje drugačiju sliku o stvarnosti Borana i Boranki. U gradu u kojem živi nešto manje od 35.000 ljudi, broj nezaposlenih je blizu 6.000. Među njima najviše ima mlađih od trideset godina, starijih od pedeset i osoba bez kvalifikacija. Vazduh se zagađuje sumpor-dioksidom,1 dok površinske i podzemne vode, kao i poljoprivredno zemljište, trpe od neadekvatne infrastrukture za upravljanje otpadom. Prosečna starost stanovništva je 42,3 godine.

Nakon Drugog svetskog rata, grad Bor se razvio u savremen urbani centar. Motor njegovog razvoja bio je Rudarsko-topioničarski basen Bor (RTB), jedan od najvećih industrijskih kompleksa u Jugoslaviji, čije je uspešno poslovanje zaslužno za mnoga ulaganja koja sežu od gradnje puteva i pruga, preko fabrika, do opremanja zdravstvenih ustanova širom nekadašnje SFRJ.2

Mašinama, buci i zagađenju ove teške industrije kontrast pruža zeleni prsten Bora, lep planinski krajolik s bogatom florom i lokalitetima pogodnim za turističke posete poput Brestovačke banje, Borskog jezera, Crnog vrha ili Zlotske pećine.

Napetost između prirode i industrije oduvek je bila svakodnevica ove opštine. Stanje industrije i mogućnost usklađenog suživota grada i njegove prirodne sredine nerazdvojivi su od pitanja uslova života u Boru. U procesu restauracije kapitalizma, ekološki i ekonomski problemi Borske opštine dodatno su se zakomplikovali. O tome, kao i o mogućem privrednom razvoju razgovarao sam sa stanovnicima Bora: politikologom Vladimirom Vasićem, Radmilom Ležajić iz udruženja „Grupa 55“ i Dušanom Ranđelovićem, predsednikom Društva mladih istraživača Bor.

foto: Marko Miletić

foto: Marko Miletić

Vladimir Vasić, ističe da je problem Bora u tome što je njemu ostao u „nasleđe“ gigantski rudarsko-metalurški kompleks s pratećom industrijom, koji je velikim delom uništen u godinama tranzicije.

Naime, u Boru se dešava proces raslojavanja na one slojeve stanovništva koji imaju sreću da im je neko zaposlen u RTB-u i na one koji moraju da se snalaze kako znaju i umeju u tranzicijskim uslovima koji vladaju u našoj zemlji. Ekološki problemi su stalni balast s kojim se Borani moraju suočavati, a za koje je u nekoliko navrata propuštena prilika da se efikasno reše ili barem ublaže.

Da li je rast cene bakra na svetskom tržištu dvehiljaditih uticao na životni standard u Boru?

Poslednjih desetak godina, otkad je cena bakra na svetskom tržištu eksplodirala, RTB je uspeo donekle da stane na noge. Ima onih kojima je položaj poboljšan, ali barem polovina živi u egzistencijalnoj nesigurnosti, pa i siromaštvu. RTB nije ono što je nekada bio, proizvodi se pet puta manje bakra nego 80-ih, kada je ovaj gigant bio najjači. Mnoge fabrike koje su se bazirale na ovom metalu su ugašene, dok druge oblasti privrede nisu mogle da se razviju.

Zlatno doba RTB-a su 60-te, 70-te i 80-te godine. Tada se strahovito mnogo ulagalo u rudarstvo, metalurgiju i industriju, ali i u širu prateću infrastrukturu (navedimo samo da je veštačko jezero na koji smo mi koji ovde živimo veoma ponosni nastalo 1959. godine). Bor je bio regionalni centar i pomagao je razvoj drugih opština u Istočnoj Srbiji. Problema je bilo i tada: ozbiljno narušena životna sredina s katastrofalnim ishodom po Borsku reku, aero zagađenje, zagađenje zemljišta, urbanistički promašaji.

Kada je došlo do pogoršanja uslova u RTB-u?

Posle raspada Jugoslavije i uvođenja sankcija Ujedinjenih nacija, u ovom mestu stvari počinju da idu strmoglavo nadole. S obzirom da rudarstvo, metalurgija i industrija zahtevaju velika ulaganja u kapitalnu opremu i tehnološki razvoj, što je nemoguće izvesti bez privredne povezanosti sa svetom, čitav kompleks je počeo da se urušava. Ali i u najgorim uslovima 90-ih, RTB je uspevao da održi rudničku proizvodnju i čak da izvozi desetine hiljada tona katodnog bakra. Međutim, s petooktobarskim promenama stvari su se drastično pogoršale, što je u jednom momentu zapretilo čak i gašenjem ovog privrednog giganta.

Po vašem mišljenju u kojem pravcu bi grad trebalo da se razvija?

U okolini Bora ima bogatih nalazišta bakra, što znači da ovo mesto može imati dobru perspektivu, pitanje je samo da li taj razvoj ide u korist većine njegovih stanovnika, ili pak malobrojne elite, kako je to danas. Iako razvoj rudarstva, metalurgije i prateće industrije može imati prioritet, nikako ne smemo zapostaviti druge grane privrednog života. Bor oko sebe ima tzv. Zeleni prsten, oličen u predivnim krajevima kao što su Dubašnica, područje Južnog Kučaja, gde se nalaze retke vrste leptira i biljaka, zatim su tu planine Crni Vrh, Stol, Deli Jovan, a tu možemo dodati i Rtanj. Zanimljiva je i vlaška kultura koja se baštini vekovima u borskim selima, koja privlači pažnju svojim antropološkim osobenostima. Veštačko Borsko jezero svojim položajem i veličinom s pratećim hotelom postalo je definitivno primamljivo mesto za odmor, a treba dodati da sam rudnik, mehanizacija i industrijske građevine pričaju neku svoju priču. Naravno, ni poljoprivreda ne sme da se zapostavi. Ovaj kraj je veoma pogodan za stočarstvo, voćarstvo, povrtarstvo, pčelarstvo i gajenje lekovitog bilja. Dakle, potreban nam je integrativan pristup lokalnom ekonomskom razvoju od čega će koristi imati cela zajednica. Nadalje, treba ozbiljno raditi na oživljavanju borskog Instituta za bakar i na svaki način pomoći Tehnički fakultet. To bi bio uvod u mnogo ambiciozniji plan da se razviju inovacijska preduzeća, čime bi privredna struktura ovog kraja mogla dramatično da se promeni.

foto: Marko Miletić

foto: Marko Miletić

Naša sledeća sagovornica je Radmila Ležajić, koja je bila radnica RTB-a, predsednica Turističkog saveza, zatim Turističke organizacije Bor, i koja je uspešno vodila preduzeće Brestovačku banju sve do 2001. godine, kada je smenjena sa položaja direktorke. Ona je i članica Grupe 55, udruženja s višedecenijskom aktivnošću u društveno-političkom životu Bora.

Možete li nam za početak reći šta je Grupa 55?

Grupa 55 je udruženje građana čiji su osnivači bili radnici iz oblasti turizma. Cilj nam je bio da pokrenemo turističke potencijale naše opštine. Pošto je s vremenom počela i prodaja javne imovine, pokušavali smo da sprečimo tu rasprodaju.

Kako ste uspeli ponovo da pokrenete Brestovačku banju?

Brestovačka banja je bila propalo javno preduzeće. Mi smo ga preuzeli kao turistička organizacija 1993. godine, i napravili smo od njega društveno preduzeće. Radnici su sve uradili sopstvenim radom. Bile su sankcije, mi smo sami krečili, lakirali, stavljali lamperije, rezali etisone, šili zavese. Sanirali smo objekte. Radili smo na uređenju korita reke, na još jednoj bušotini za toplu vodu. Napravili smo uzgajalište pečuraka. Sanirali smo nekoliko vila koje su bile u raspadanju. Malo‒pomalo smo aktivirali banju i zapošljavali ljude.

Imali smo pedeset zaposlenih 2000. godine, od kojih je dvadeset pet bilo zaposleno za stalno. Držali smo objekte u Brestovačkoj banji, koja je kompleks, kulturno-ambijentalna celina, na Borskom jezeru i na Crnom vrhu. Radnici su redovno dobijali plate. Nismo negativno poslovali. Uspešno smo radili do 2000. godine.

Šta se dogodilo nakon 2000. godine?

Nakon 2000. godine propali su mnogi projekti koje smo radili. Npr. projekat punionice vode, mali ribnjak koji je trebalo da se izgradi, i drugi. U opštoj kampanji smene direktora, smenjena sam i ja 2001. godine, zato što sam socijalista. I danas sam, toga se ne odričem, ali to ne znači da ne mogu da kažem šta je valjalo a šta nije.

Doveden je VD direktor koji nije iz struke, koji je za kratko vreme napravio dug od petnaest miliona, pa drugi direktor, koji je odveo Brestovačku banju u stečaj. Dolazi stečajni upravnik, nakon čega se prodaje četrdeset i nešto hektara zemlje za smešnu cenu od 1,5 do 3,5 dinara, a radi se o kulturno-ambijentalnoj celini koja ima infrastrukturu, vodu, kanalizaciju, struju, istorijske spomenike. Prodato je sve zajedno za dvadeset i nešto miliona dinara.

Dakle, zemljište koje su prodali bilo je u vlasništvu preduzeća Brestovačka banja?

Znam da zemljište nije smelo biti prodato, jer je pripadalo državi. Vile koje smo adaptirali preuzeli smo ugovorom na upravljanje. Ni one nisu bile u vlasništvu našeg preduzeća. A u katastru su sad uknjižene kao prodate.

Skupljali smo potpise, prosledili smo dokumentaciju javnom pravobraniocu, Agenciji za borbu protiv korupcije, tražili smo da se sva ta imovina zaštiti, ali osim pokojne Verice Barać, koja je tražila dodatnu dokumentaciju, nije bilo nikakve reakcije.

A šta je s Borskim jezerom?

Kada je isplanirano Borsko jezero, pedesetih godina, morala je da se uradi eksproprijacija zemljišta. Država je isplatila ljude kojima je zemljište oduzeto. Nedavno sam videla dokumentaciju koja dokazuje da su svi oni bili obeštećeni. Došli smo do saznanja da ima onih koji su bili obeštećeni a sada traže zemljište nazad, i dobijaju ga.

Zemljište oko jezera bilo je dato na upravljanje zemljoradničkim zadrugama, budući da zbog namene tog zemljišta njime nije mogao da upravlja RTB, koji je inicijator izgradnje Borskog jezera i turističkog kompleksa na tom mestu. Zemljoradničke zadruge su otišle u stečaj posle 2000. godine, a zemljište je i u tom slučaju nezakonito rasprodato. Tako su na Borskom jezeru i plaže rasprodate.

RTB je za potrebe poslovanja imao svoje objekte u Londonu, Cirihu, Moskvi. Pitam se kome danas pripadaju ta predstavništva.

Dakle, sve je rasprodato?

Turistički savez je imao kod Zlotskih pećina motel na upravljanje. Na primer, to smo uspeli da izvučemo iz stečajne mase, pa je ostalo neprodato, ali evo, lokalna samouprava još ga nije stavila u funkciju. Tamo smo od para iz samodoprinosa gradili ribnjake, radili adaptaciju. Napominjem da je Bor sve objekte za društvene potrebe grada i sela izgrađivao najvećim delom iz četiri samodoprinosa građana. Tako su nastali: dom zdravlja, seoske ambulante, seoski domovi kulture, sportski centar, školske zgrade u gradu i selima i oprema za njih. Izgrađena je velika industrijska pekara, koja je prodata u bescenje.

Spomenuli ste da ste imali objekat i na Crnom vrhu.

Na Crnom vrhu smo dobili jedan objekat, adaptirali smo ga u prostor za mlade, sa centralnim grejanjem, s dvadeset postelja. Tu se pojavio Energoprojekt 1993/94. godine sa idejom da gradi kompleks udruženim sredstvima Jugopetrola, Opštine Bor, Srbijašume, itd. Započeta je gradnja kompleksa „Jelen“, koji i dan-danas stoji nedovršen.

Ali u Boru se nikada nije radilo na razvijanju nekih drugih delatnosti, koje bi bile pogodne, recimo, za mlade, za žene, za ljude koji ne mogu da rade u rudniku. Od RTB-a se samo tražilo, tražilo i tražilo, ali se taj novac nije ulagao u Bor, a nije se ni razmišljalo da je bakar berzanska roba, čija cena nekad ide visoko, nekad pada nisko. Iz nekog razloga rukovodstvu nakon 2000. godine nije odgovaralo da se taj kompleks dovrši, iako je bio 80% izgrađen.

RTB ima velike dugove, što ide naruku političarima na vlasti, koji tvrde da su državna preduzeća tradicionalni gubitaši6 i da ih se treba rešiti. Šta će, po vašem mišljenju, biti sa RTB-om?

Meni strašno smeta kada neko danas kaže „Šta ćemo s RTB-om?“. To je nešto što ne mogu da podnesem. Jer je taj RTB za sve godine svoga postojanja radio ne samo za Bor nego za celu Jugoslaviju. U vreme kada sam bila mlada radnica, RTB je izdvajao za mnoge fabrike, puteve, bolnice, za gradnju pruge. Ja sam radila u odeljku za investicije RTB-a, i tada se na svaku investiciju izdvajalo 2,5% za Smederevo, 2% za izgradnju elektro-energetskih objekata Srbije. RTB Bor je ulagao u izgradnju H.E. Đerdap, dalekovoda Đerdap-Kostolac, i drugih objekata. Sada je potrebna pomoć RTB-u. Traži se od Borske Jugobanke i od lokalne samouprave da se odreknu svojih potraživanja od RTB-a kako bi se smanjio gubitak RTB-a nastao lošim poslovanjem u vreme sankcija i opšteg haosa posle 2000. godine.

foto: Marko Miletić

foto: Marko Miletić

Dragan Ranđelović, predsednik Društva mladih istraživača Bor, objašnjava da se ekološki izazov u Borskoj opštini ne svodi na probleme koji proističu iz delatnosti RTB-a, već da su prisutni i oni prouzrokovani urbanizacijom i geografskim položajem grada. Dodaje da su glavni ekološki problemi Bora zagađenje vazduha, vodosnabdevanja i otpadne vode, zagađenje zemljišta, otpad, buka, očuvanje prirodnih resursa ‒ geo i biodiverziteta u okruženju Bora, razvoj ekološke svesti. Oni su obuhvaćeni Lokalnim ekološkim akcionim planom iz 2003. godine i revidiranim LEAP iz 2013. godine – napominje naš sagovornik.

Mogu li da se pomire funkcionisanje RTB-a i ekološka održivost Bora i njegove okoline?

Funkcionisanje RTB Bor može da se pomiri sa ekološkom održivošću samo unapređenjem proizvodnih procesa uz primenu najboljih dostupnih tehnologija i striktnom primenom sada zakonskih obaveza da se po okončanju rudarskih aktivnosti obave neophodne rekultivacije i remedijacije. U tome je, pored obaveza samog RTB Bor, neophodna i uloga države (formulisanje nacionalne ekološke politike kroz zakonsku regulativu i nacionalne strateške dokumente, izrada odgovarajućeg prostornog plana područja posebne namene rudarskog Basena Bor, poreske olakšice koje će stimulisati ulaganja u ekologiju, državni monitoring zagađenja, podrška naučno-istraživačkom radu u rešavanju ekoloških problema, podrška i pomoć u remedijaciji i rekultivaciji i dr.).

Kakvo vi rešenje vidite, predlažete?

Rešavanje ekoloških problema Bora predstavljali bi kombinovani napori da se „crna ekološka tačka“ drži pod kontrolom, odnosno da se primenom novih tehnologija radikalno smanjuje negativni ekološki uticaj rudarstva i metalurgije, i istovremeno razvijaju ekološki održive privredne grane zasnovane na zaštiti i očuvanju „zelenog prstena Bora“. Ključno pitanje je i veće angažovanje ljudskih resursa u rešavanju ekološke problematike, posebno stručnjaka u RTB Bor, u Institutu za rudarstvo i metalurgiju, na Tehničkom fakultetu i drugim obrazovnim institucijama, u nevladinom sektoru i lokalnoj samoupravi.

foto: Marko Miletić

foto: Marko Miletić

Početkom februara je direktor RTB-a Blagoje Spaskovski najavio intenziviranje mera štednje unutar tog preduzeća. Planira se smanjenje broja zaposlenih za 800, na osnovu socijalnog programa i tehnološkog viška, oko stotinu radnika odlazi u penziju, a 250 radnika na prinudni odmor. Sadašnji broj radnika, koji je oko 3.500, već predstavlja drastično smanjenje u odnosu na zlatno doba RTB-a, kada je to preduzeće zapošljavalo oko 20.000 ljudi.

Nasuprot tome, u establišmentu preduzeća vlada ushićenje. Naime, prema vestima s početka marta meseca, Rudarsko-topioničarski basen Bor dobio je najsavremenije sertifikate za kvalitet rada, zaštitu sredine i bezbednost na radu na osnovu procene firme „Lloyd’s Register LRQA“. „Ovo je veliki dan za RTB“ – izjavljuje tom prilikom zamenica generalnog direktora RTB, Mirjana Antić – „jer smo, posle novih tehničkih rešenja u metalurgiji i u rudarstvu, uveli i standarde integrisanih sistema menadžmenta. Time smo stvorili uslove da se poboljšaju ukupne performanse RTB-a, koji u svojoj dvanaestoj deceniji rada dobija još jedan znak da je dugovečna kompanija koja u narednom periodu treba da posluje još uspešnije.“

U međuvremenu, konsultantska kuća Makinsi sprema tri strateška scenarija za RTB Bor. Iako su radnici RTB-a ukazivali na propuste, na korupciju i na mogućnosti da se proizvodnja poboljša, njihov glas ne utiče na odluke rukovodstva.3 Malo mesta ostaje sumnji da će se RTB privatizovati poput drugih preduzeća na kojima se nekada temeljila ekonomija SFRJ, i da će ta privatizacija doneti korist isključivo budućim vlasnicima i onima koji su doprineli da se posao „uspešno ugovori“.

It was nice doing business with you – reći će nam. Svejedno na kom jeziku. A stanovnicima opštine Bor ostaće nezaposlenost, težak rudarski rad, depresija, zagađenje i iseljavanje, dok su ispod i oko grada bakar, zlato i bajkovita priroda.

  1. Zagađenje se može pratiti preko sajta „Objedinjeni prikaz automatskog monitoringa kvaliteta vazduha u Republici Srbiji”
  2. Neka od ulaganja u kojima je RTB učestvovao jesu izgradnja auto-puta Beograd‒Niš, pruge Beograd‒Bar, fabrike Novkabel, valjaonice bakra Sevojno, topionice cinka u Trepči, fabrike kablova u Zagrebu, hidroelektrane „Đerdap“, Sava centra, infrastrukture i žičare na Kopaoniku, odmarališta na hrvatskom i crnogorskom primorju, u opremanju Instituta za majku i dete, itd.
  3. Na problem je ukazivano na jednom blogu
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us