29. jul i njegova „Evropska“ pozadina

Aleksandar_Vucic_in_Pentagon

foto: Leon E. Panetta

Skupština Srbije je 17. jula usvojila izmene Zakona o radu i Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Tog dana dva najveća sindikata u Srbiji su stajala ispred Skupštine u „tišini povodom smrti socijalnog dijaloga“. Danas, 29. jula, na dan kada pomenuti zakoni stupaju na snagu, postavlja se pitanje da li za tim dijalogom treba žaliti ili ne. Jer, dok tripartitni dijalog navodno podrazumeva mogućnost alternativnog ishoda, postojeće liberalne ekonomske politike koje se donose to upravo isključuju – mogućnost ekonomske alternative.

Izostanak mogućnosti za ekonomskim alternativama očituje se u činjenici da se „reforme“ nastavljaju sa ili bez socijalnog dijaloga, sa ili bez partijske promene vlasti. U te politike spadaju i usvojeni zakoni o radu i penzijskom i invalidskom osiguranju. Oni nisu izolovane pojave nego deo liberalnih odgovora na razvoj ekonomske krize iz 2008, koji se šest godina nakon njenog izbijanja sprovode programski i nezavisno od toga da li se društveno prihvataju ili ne. Ako se zapitamo u ime čega se one sprovode – shvatićemo da je to ideja popravljanja ekonomskog stanja uvođenjem „još“ tržišta, dovođenjem „pravog kapitalizma“ i usklađivanjem sa ekonomskim zahtevima „Evrope“. Trebalo bi postaviti pitanje „čije Evrope?“ i time prekinuti nekritičko prihvatanje evrointegracija i dovesti u pitanje ideju da će „spas“ doći tek u evropskom ruhu, onda kada se nad perifernim Balkanom u potpunosti uspostavi slobodno tržište, a rad bude bio fleksibilan. Jer, ono što se dešava sa pomenutim zakonima je samo vidljivi vrh složenog i protivrečnog procesa intregacija. Sasvim suprotno ovim liberalnim predstavama, mora se pokazati da taj proces samo zaoštrava razlike u prostoru evropske politike i ekonomije – prostoru u koji upravo stupa Srbija.

Integracija u periferiju

Iako većina uobičajenih pristupa srž političko-ekonomskih problema Srbije vidi u višku „divljeg“ i manjku „pravog kapitalizma“, njihove uzroke moramo potražiti izvan tih odrednica. Te probleme je moguće analizirati tek ako se shvati da pojave poput budžetskih deficita, javnog i spoljnog duga nisu izolovani fenomeni niti se tako mogu tretirati. U tom smislu, kontrirati zvaničnoj ideologiji znači napustiti problem „neoliberalizma u jednoj državi“ i postaviti ga sa obe strane granice, odnosno, promisliti ga iz odnosa centra i periferije. Potrebno je pokazati kako je liberalizacija Srbije tekla uporedo sa njenom periferizacijom, a novi talasi mera štednje je na tom položaju samo održavaju.

Zato kada je reč o daljim ekonomsko-političkim okvirima u kojima se borba protiv ZOR-a kreće, s obzirom da se on sprovodi i kao deo aspekta evrointegracija, valjalo bi javno napasti i ekonomsku idealizaciju EU i liberalnu predstavu o Srbiji kao „divljem kapitalizmu“. Reforma ZOR-a se, prema vladajućoj ideologiji, pravda liberalnom predstavom srpske tranzicije kao puta čiji se kraj nalazi u nesumnjivoj sigurnosti evropskog ekonomskog prostora. Suprotstavljajući se takvoj političkoj retorici, jedno od rešenja je da se javno govori o odnosu centra i periferije. Govoriti o tom odnosu znači govoriti o položaju koji jedna zemlja zauzima u međunarodnoj podeli rada i pratiti načine na koji se razvija eksploatacija u odnosu na taj položaj. Nasuprot ideji da periferija izdržava centar od kojeg je sama zavisna – te govora o „Europe of two speeds“, ili tzv. „catch-up“ industrijalizaciji periferije, analiza mora uzeti u obzir i zaoštravanje klasnih razlika u tom odnosu. U tom kontekstu treba analizirati i pomenute reforme. Naime, iako je pozivanje na mit o „evropskom putu“ Srbije postalo izraženije od izbijanja finansijske krize 2008, dugoročni sporazumi i ugovori koje domaće političke stranke grade sa Unijom uticaće i na buduće domaće ekonomske prilike, pa će samim tim i stvarati nužni ideološki aparat koji ih podržava. Tako će jeftina radna snaga, za razliku od automatskog privlačenja toliko priželjkivanih investitora kako se to inače prikazuje, samo smanjiti već malu potražnju usled i ovako niskih plata. Čak će i oni koji prihvataju argument da će „fleksibilizacija“ tržišta rada i smanjivanje cene rada biti nešto dobro samo po sebi imati problema da objasne na koji način to vodi do poboljšanja domaće ekonomije, budući da se slični zakoni uvode i u drugim zemljama regiona. Struktura kredita i sporazuma sa EU vlastima u Srbiji ostavlja malo prostora da učine privredu „konkurentnijom“, te se pod izgovorom konkurentnosti kroz ZOR zapravo smanjuje cena rada. Međutim, upravo zbog tih problema srpski proizvodi ne mogu bitno pojeftiniti čak ni da se drastično smanji cena radne snage.

Srbija je 2006-te potpisala CEFTA sporazum, kojim su ukinute carine na uvoz određenih roba, posebno industrijskih proizvoda. Potom je 2008-me potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju kojim se obavezala na ukidanje carina do 2014, uključujući i to da će osloboditi tržište nepokretnosti za strance (čime je Srbija postala jedina zemlja koja je to uradila pre stupanja u EU). Zato bi valjalo ove ugovore proučiti, te kritički i javno ispitati. Potonji sporazum je bitan dokument kojim se ujedno garantuje usklađivanje domaćeg zakonodavstva sa onim iz EU. Dakle, to je dokument „prelaznog“ perioda koji država uvažava dok se u potpunosti ne priključi Uniji. Isti sporazum je važio, odnosno važi i u drugim zemljama evropske periferije koje pri tome nisu u samoj Evropskoj Uniji: Crnoj Gori, Makedoniji, Albaniji, dok je Kosovo tek započelo pregovore za taj sporazum. Zbog bescarinske trgovine koja se garantuju ovim dokumentom, strani proizvođači mogu uvoziti svoje proizvode u Srbiju i biti konkurentniji od domaćih proizvoda. Time se obara potražnja za proizvodima ono malo domaćih proizvođača koji postoje u već deinudistrijalizovanom okruženju. Tu nastupa obaranje cene rada kao „nužna“ kontra-mera radi povećavanja konkurentnosti. Jer, u takvoj situaciji vladajuća ideologija pravda obaranje cene rada izgovorom da je ona nužna kako bi se povratila konkurentnost proizvoda ili privukli investitori.

Krediti i dužništvo su takođe bitan faktor, jer opravdavaju uvođenje mera štednje u čijem se okviru razvija sadržaj ZOR-a. Otuda valja analizirati razloge zbog kojih se uvode mere štednje i ispratiti njihovu vezu sa ovim zakonom, te pogledati da li ikakav pozitivan efekat uopšte može nastati iz izmene ZOR-a u ovom kontekstu. Najpre, struktura srpskih kredita je takva da je 3/4 denominovano ili indeksirano u stranim valutama od čega je 48% u evrima (24,65% je u dolarima, dok je 21,1% u domaćim dinarima[1]). To znači da je faktički nemoguće izvršiti devaluaciju. Zbog velike evroizacije kredita, srpski krediti su zavisni od fluktuacije evra. Ovo dakako ima velike posledice po domaću ekonomiju, te monetarnu i fiskalnu politiku: zbog nemogućnosti devaluacije vrši se tzv. unutrašnja devaluacija koja se ogleda u obaranju cene i uslova rada, što se i legalizuje pomenutim zakonima.

Na istom tragu, zavisnost od kredita pojačana je periferizacijom Srbije nakon raspada Jugoslavije. Deo tog procesa periferizacije predstavljalo je istovremeno oslanjanje na različite modele privatizacija nekadašnjih društvenih preduzeća (prebacivanje najpre na državno vlasništvo, te potom “insajderske” privatizacije) uz sve veću zavisnost privrede od inostranih kreditora, pre svega aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom, Lajons klubom itd. Specifičnost uloge MMF-ovih kredita ogleda se u tome što su oni uvek praćeni ekonomsko-političkim zahtevima – to je važilo i u vreme socijalističke Jugoslavije[2] i danas za Srbiju. Prema rečima Mišel Kamdesua, jednog od direktora tadašnjeg fonda, posle pada Bretonvudsa MMF je „sprovodio svoju tihu revoluciju“ i postepenu ekspanziju na socijalistički Balkan. Nekoliko decenija kasnije, ekonomski i politički programi vlasti u Srbiji za 2014. godinu bili su opet predmet sastanka sa MMF-om. Tada je objavljen izveštaj[3] u kojem se navode problemi Srbije: budžetski deficit od 7,5%, visok nivo nezaposlenosti od 25% i brz rast učešća javnog duga u BDP-u[4]. Rešenja izveštaja prate poznate „zapovesti“ neoliberalizma: ambiciozna fiskalna konsolidacija, uvođenje mera štednje pod izgovorom stvaranja poslovne klime, te obuzdavanje fonda zarada u javnom sektoru, ukidanje državnih subvencija, uvođenje drastičnih mera za naplate prihoda i, najviše od svega, rasformiranje društvenih preduzeća. Pored ukidanja onoga što je ostalo od socijalističkog nasleđa Srbije, MMF takođe insistira i na reformi radnog zakonodavstva.

Međutim, periferna pozicija Srbije podrazumeva da ona nema pristup mehanizmima relaksacije dugova koje imaju zemlje unutar EU, uprkos svojim sporazumima sa Unijom. Za razliku od onih zemalja koje jesu deo same EU, one koje nisu u Uniji ne podupire nijedan od bail-out fondova poput Evropskog mehanizma za stabilnost (European stability mechanism, ESM) ili programa kupovine obveznica Evropske centralne banke. Ovde je poenta da dalje zaduživanje nema pokriće u domaćoj ekonomiji u kojoj je krajem 2013. spoljni dug bio 59,1%. Pritom u okviru postojeće političke konstelacije ove dugove ne čeka ni otplata ni otpis, nego su ih različite vladajuće partije u prošlosti (kao i danas) pokrivale daljim zaduživanjem i obaranjem cena rada, zamrzavanjem plata, te smanjivanjem javnog sektora[5]. Pored pomenutog smanjivanja potrošnje, ovakvo stanje je, u spoju sa zabranom zapošljavanja u javnom sektoru, stvaralo sve veći pritisak na radnike koji su već zaposleni, dok su se u različita javna preduzeća dovodili partijski kadrovi pre nego što je zabrana izglasana. Zato iz ovog ugla svaka izmena ZOR-a ne samo da nije nužna niti će doprineti poboljšanju privrede, nego naprotiv, može samo smanjiti agregatnu potražnju putem smanjivanja plata pa simim tim i kupovne moći građana

Uzevši u obzir navedeno, kritika ZOR-a mora biti ujedno kritika ekonomskih politika koje srpski politički i ekonomski prostor drže u pat poziciji. Potreba za tim postaje jasna kada se ima u vidu kako se ta kritika razvijala u zadnjih godinu dana: dosadašnji rad različitih levih organizacija povodom ovog zakona predstavljao je pre svega konkretan rad na njegovoj analizi i raspravama o njegovim efektima, a sledeći korak je morao da se suoči sa novom izmenom predloga koji je usvojen mimo tripartitne strukture dijaloga. Trenutno, protiv ovoga „Nezavisnost“ i SSSS najavljuju pokretanje referenduma. Međutim, za razliku od zahteva da se menjaju pojedinačni članovi ili borbe da se socijalni dijalog vrati, trebalo bi istaći da je reforma zakonodavstva – radnog, penzionog i drugih – neodvojiva od spoljnopolitičkih procesa koje sprovodi država koja ih uvodi. Bez političke vidljivosti te veze i njenih efekata, procesi koji ih uvode ostaće onako kako se i sprovode – bez alternative.

 

Tekst je prvobitno objavljen u trećem broju časopisa Nepokoreni grad. Ovom prilikom ga objavljujemo u redigovanom obliku.

1 http://www.javnidug.gov.rs/upload/Stanje%20i%20struktura/Stanje%20i%20struktura%20-%20SRB%20LATINICA.pdf, str. 6, 05.01.2014.
2 Ovo je deo promene politike MMF-a. On je stvoren početkom XX veka kao deo Svetske banke i bretonvudskog sistema deviznih kurseva. Nakon njihovog raspada sedamdesetih on prestaje da bude nemi regulator opstanka sistema svetskih valuta i poprima jaču ulogu. Ukratko, pošto se bretonvudski sistem fiksnih deviznih kurseva raspao, svetske valute višenisu bile fiksirane prema dolaru, nego jedne prema drugima. Pošto je MMF nadživeo sistem u okviru koga je nastao, onje promenio vlastitu politiku prema različitim zemljama. U slučaju jugoslovenskog socijalizma, MMF je tek prestankomameričke bespovratne pomoći Jugoslaviji tokom pedesetih mogao zauzeo aktivniju ulogu i uslovljavao centralizacijuprivrede Srbije unutar Jugoslavije putem kreditiranja.
3 http://www.imf.org/external/lang/serbian/np/sec/pr/2013/pr13395s.pdf
4 Prema podacima Ministarstva finansija, krajem septembra 2013. taj procenat je bio 58,1% http://www.mfin.gov.rs/UserFiles/File/bilten%20javne%20finansije/bilten-109-web.pdf, str. 25
5 Deo te politike je bila zabrana zapošljavanja u javnom sektoru do 2016. koja je trenutno na snazi
Print

Preporučujemo