Sufinansiranje: korak dalje od dostupnosti visokog obrazovanja

foto: Nemanja Jovanović / Kamerades

foto: Nemanja Jovanović / Kamerades

​Najavljeni novi zakon o visokom obrazovanju, koji predviđa uvođenje kategorije sufinansiranja pod izgovorom obezbeđivanja jednakih šansi za sve, zapravo predstavlja nastavak preduzetničke ofanzive na univerzitet. Time se​ ​obrazovanje​ ​stavlja​ ​u službu dužničke ekonomije u kojoj univerzitet postaje mesto na kome se​ ​socijalne razlike i nejednakosti direktno proizvode. Ovakvo stanje stvari ​​mogu sprečiti jedino masovni pokreti.

Uvođenje sufinansiranja visokog obrazovanja, odnosno povećanje broja studenata koji plaćaju procentualno veliki deo školarine, što je suštinski i konačni cilj donošenja novog zakona o visokom obrazovanju, predstavlja vrhunac kontinuiranog, praktično dvadesetpetogodišnjeg udara na dostupnost visokog obrazovanja1 u Srbiji. Cilj obrazovnih reformi, koje vlast iz godine u godinu nastoji da implementira u sve agresivnijem obliku, jeste da koncept univerziteta, kao mesta na kome se artikulišu demokratski principi, te javni interes, pod izgovorom efikasnosti i profitabilnosti zameni konceptom koji promoviše i pospešuje privatnu inicijativu i kompetitivne tržišne vrednosti.

Povlačenje države iz finansiranja visokog školstva može se pratiti od uvođenja kategorije samofinansirajućih studenata 1992, preko utvrđivanja školarine na osnovu procenjene tržišne vrednosti, prakse uspostavljene 2003,2 do stvaranja Strategije razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020., te propratnog akcionog plana za sprovođenje ove strategije, u kome su jačanje preduzetničke komponente visokog obrazovanja i osnivanje fonda rizičkog kapitala zbog „neophodne podrške preduzetničkim inicijativama“ izloženi kao programski ciljevi. Ukoliko zakon koji se piše na osnovu ovih dokumenata bude usvojen, biće to nesumnjivo konačni raskid s institucijom javnog interesa i javno finansiranog obrazovanja.

Univerzitet za dužničku ekonomiju

Obrazovne politike koje elite (bez)uspešno pokušavaju da nametnu poslednjih desetak godina, tj. od uvođenja bolonjskog sistema studiranja, zasnivaju se na nizu prividno kontradiktornih vrednosti i principa. Njihova retorika i ideologija neodoljivo podsećaju na demagogiju čitavog spektra parlamentarnih stranaka, od demokrata do naprednjaka. Ta demagogija bazira se na nekoliko naizgled zdravorazumskih i samorazumljivih temelja: nacionalni identitet, evropske vrednosti i „usklađivanje s potrebama tržišta“. S jedne strane, namera je očuvati nacionalni identitet, a istovremeno se „usklađivanjem s potrebama tržišta“, domoći „evropskih vrednosti“ koje će nas navodno spasti tavorenja u limbu evropske periferije. No činjenica je da su „evropske vrednosti“ apstraktna floskula pod kojom se liberalizacija tržišta rada, ukidanje javnih servisa i afirmisanje privatne svojine predstavljaju kao civilizacijska stremljenja naspram negativno preoznačenih socijalističkih tekovina, poput javnog finansiranog zdravstva i školstva. San o prevazilaženju perifernog položaja ostaće neostvaren sve dok elitama iz centra periferija bude služila, između ostalog, i kao izvor jeftine visokokvalifikovane radne snage.

Slične protivrečne poruke mogu se iščitati i iz već pomenute Strategije. Kao što „očuvanje nacionalnog identiteta“ predstavlja paravan za neposredno promovisanje konzervativizma, te kao što evrointegracije služe kao izgovor za antidemokratsko zaobilaženje volje građana, na sličan način je i diskurs jednakosti zloupotrebljen u dokumentima na kojima država bazira preduzetničku ofanzivu na univerzitet. U tom maniru govori se o ravnopravnosti kao zacrtanom cilju na dva načina: apstraktno i šturo, kada je reč o socijalnom položaju studenata, koji se navodno želi razmatrati prilikom popunjavanja budžetskih kvota, i gotovo cinično, kada se pod egalitarnost podvodi i ravnopravno učešće poslodavaca u pravljenju studijskih programa.

Obrazovni sistem podređen zahtevima tržišta u slučaju zemlje na periferiji Evropske unije, kakva je Srbija, znači stavljanje obrazovanja u službu dužničke ekonomije, čime se čak i principijelno ukida mogućnost za građenje alternative takvom poretku. Pozivanje na evrointegracije, neuptini politički kurs koji uspostavlja kontinuitet između različitih vladajućih garnitura u proteklih petnaestak godina, kao na krajnji argument kojim se može opravdati svaki udar na životni standard zapravo je način da se diktat tržišta tj. interesa krupnog kapitala zaodene u retoriku civilizacijskih vrednosti. U diskursu o obrazovanju, u ovakvoj ekonomskoj i ideološkoj konstelaciji, „nacionalni interesi“ poklapaju se sa uslovima za postizanje članstva u EU.

Argument da će se privlačenjem investitora, koje treba da usledi nakon „donošenja programa sa utvrđenim mehanizom praćenja potreba tržišta“,3 zaustaviti odliv mozgova razotkriva nam uzajamnu komplementarnost „nacionalnih“ i „evropskih“ vrednosti.

No, prilagođavanje obrazovne politike tržištu, koje svoj najinvazivniji oblik poprima sa uvođenjem bolonjskog sistema studiranja, što je zapravo način da se unificiranim bodovanjem uspostavi jedinstven kriterijum za procenjivanje visokokvalifikovane radne snage na evropskom tržištu, očigledno nije uspelo da zaustavi visokoobrazove mlade ljude da napuštaju zemlju. Uzrok tome leži u činjenici da umrtvljena privreda, zasnovana na kreditima evropskih finansijskih institucija, ne može da stvara nova radna mesta. Jedino što bi uistinu moglo da spreči odliv mozgova jesu velike investicije iz inostranstva, što naprosto nije u interesu krupnog kapitala (tzv. investitora), kome savršeno odgovara potplaćena visokokvalifikovana radna snaga, čije je školovanje finansirano javnim novcem. Druga opcija, koja bi podrazumevala ne samo kvantitativni ekonomski rast već i pravedniju preraspodelu i demokratičnost, jeste drugačiji privredni model, ali je to u suprotnosti sa klasnim interesima političke elite, bespogovorno odane demonizaciji kolektivne svojine i „socijalističke samoupravne svesti“.

Tako će sufinansiranje omogućiti državi da uz minimalne troškove svoje građane uspešno „prodaje“ na evropskom tržištu. To vidimo i iz načina finansiranja razvoja obrazovanja koji se predlažu u Akcionom planu.

Naime, iako se u ovom dokumentu veće budžetsko izdvajanje za obrazovanje najpre ističe kao Strategijom definisan cilj, odmah sledi i obrazloženje da će se porast izdvajanja za obrazovanje sameravati „realnim budžetskim mogućnostima“, te spisak institucija, među kojima su Evropska komisija, Evropska investiciona banka, Evropska unija, Svetska banka, iz čijih će se fondova takođe finansirati obrazovne reforme. Budući da ove institucije koriste svoj uticaj kako bi u različitim privrednim i političkim aktivnostima favorizovale i branile interese određenih društvenih aktera, pre svega „investitora“, sasvim je verovatno da je njihovo učešće u finansiranju novih obrazovnih strategija motivisano na sličan način.

(Re)produkcija nejednakosti

Izgovor kojim predstavnici Ministarstva prosvete u javnosti opravdavaju principe Strategije oslanja se na proklamovano rešavanje problema (ne)ravnopravnosti i (ne)dostupnosti obrazovanja, ali konkretni predlozi izostaju ili teže da prodube zatečenu neegalitarnost obrazovnog sistema u Srbiji. Naime, socijalni status studenata uvažavaće se samo prilikom upisa u prvu godinu studija, dok će već od sledeće godine studenti biti rangirani isključivo prema postignutom uspehu. To je efikasan način da država, umesto da se uhvati u koštac sa strukturnim nejednakostima poput klasnih razlika i etničke diskriminacije, stvori iluziju kako je svakom pojedincu obezbeđena jednaka šansa.

Korelacija između socijalnog položaja i akademskog uspeha može se tretirati kao sociološka činjenica, a o strukturnim uslovima koji onemogućavaju obrazovnu, a time i socijalnu mobilnost dece siromašnih ili slabije obrazovanih roditelja, etničkih manjina, osoba bez određenog tipa srednjeg obrazovanja, te osoba sa invaliditetom postoji statistički dokumentovana i iscrpna argumentacija.4 Pošto se već duže vreme govori o uvođenju dualnog obrazovanja u srednje škole, te da je formulacija „ne može svakako da se školuje“ postala reformatorski poklič Ministarstva prosvete, jasno je da država nastoji da stvori rigidan obrazovni sistem koji umesto da ublažava nejednakosti, što je relikt socijalne države blagostanja, počiva na njima.

Sufinansiranje, odnosno ukidanje podele na budžetske i samofinansirajuće studente, čime se broj onih koji plaćaju određen iznos školarine, budući da je predviđeno da se samo najbolje rangirani u potpunosti finansiraju iz budžeta, drastično uvećava, savršeno se uklapa u konzervativnu obrazovnu agendu vladajuće elite. To se posebno vidi u nameri vlasti da studentima „izađe u susret“ tako što će uvesti kreditiranje i studiranje uz rad5 kao načine na koji se pooštreni uslovi studiranja mogu ispuniti. Time se kreditiranje kao (ne)funkcionalni model finansiranja s ravni vertikalne društvene organizacije prenosi i na horizontalnu.

Sadašnji sistem visokog obrazovanja počiva na reprodukciji postojećih socijalnih nejednakosti, budući da, uprkos većem udelu budžetskog finansiranja, zbog ukupnih troškova studiranja, ogroman broj ljudi nema pristup univerzitetskom obrazovanju. Međutim, u reformama koje predviđa novi zakon o visokom obrazovanju postiže se to da država zloupotrebljava kontrolu koju ima nad ciljevima obrazovanja, dakle nad javnim interesom, modelujući obrazovni sistema prema tržišnim mehanizmima. Tako univerzitet više nije mesto na kome se socijalne razlike i nejednakosti posredno reprodukuju, već mesto na kome se one direktno proizvode.

Potreban je masovni otpor

Udar na studentski standrad odavno nas ne iznenađuje, ali kardinalna novina predviđena Akcionim planom za sprovođenje Strategije razvoja obrazovanja odnosi se na položaj univerzitetskih radnika. „Razvijanje modela uključivanja nastavnika s nepunim radnim vremenom“6 neposredno ugrožava autonomiju i prava koja su univerzitetski nastavnici do sada uživali. Cilj ove reforme jeste da se, po ugledu na dugogodišnju praksu u mnogim evropskim zemljama, doktoranti pretvore u izvor prekarne, međusobno konkuretne radne snage, dok će samo ograničen broj nastavnog osoblja imati stalno zaposlenje. To će, zajedno s kreditiranjem kao modelom finansiranja studija, dovesti do zatiranja akademske solidarnosti i intelektualne slobode, zahvaljujući kojima je univerzitet često bio uporište otpora konzervativnim i neoliberalnim politikama.

Da bi se ove invazivne reforme zaustavile, potreban je masovan otpor – pre svega, zaposlenih na univerzitetu, učenika, studenta, njihovih roditelja, ali i svih onih koji smatraju da pravo na obrazovanje ne sme postati privilegija. Strukturna promena koju bi implementacija sufinansiranja izazvala studentima pruža legitimitet da ovoga puta zahteve formulišu ne kao broj potrebnih bodova ili rokova za održavanje budžetskog statusa, već kao odbranu javnog dobra od njegove zloupotrebe u rukama privatnog kapitala. Dalje, ukoliko akademski radnici, ovoga puta i sami na udaru, umesto poslovičnog citiranja elitističke floskule da se „dobri studenti ne bune“, odluče da podrže studente, zajednički otpor, kako to pokazuju hrvatski i makedonski primer, može da se transformiše u zahtev za socijalnom pravdom, koji vlast neće moći da ignoriše.

  1. Detaljan pregled legislativnih promena kojima se univerzitet prilagođavao tržišnoj logici i konkretnim zahtevima tržišta dala je Jelena Veljić u tekstu „Od javnog ka privatnom: neki aspekti finansiranja visokog obrazovanja u periodu konsolidacije kapitalizma“, Bilans stanja – doprinos analizi restauracije kapitalizma u Srbiji u izdanju Centra za politike emancipacije.
  2.  Isto, str. 74.
  3. Akcioni plan za sprovođenje strategije razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020, str. 23.
  4. Jelena Veljić, „Od javnog ka privatnom: neki aspekti finansiranja visokog obrazovanja u periodu konsolidacije kapitalizma“, str. 396 – 408.
  5. Akcioni plan za sprovođenje strategije razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020, str. 23.
  6. Isto, str. 27.
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us