Neoliberalizam je politički projekat

foto: Robert Crc / Subversive festival

foto: Robert Crc / Subversive festival

Na početku avgustovskog letnjeg režima rada Mašine, donosimo prevod intervjua sa Dejvidom Harvijem (David Harvey), profesorom na Univerzitetu Njujork, jednim od najuticajnijih profesora antropologije, geografije i urbanih studija koji se, već više od četiri decenije bavi kritičkim studijama Marksovog Kapitala.

Bjarke Šerlund Risager

Pre jedanaest godina, Dejvid Harvi je objavio Kratku istoriju neoliberalizma, jednu od danas najcitiranijih knjiga na tu temu. Od tada smo se susreli s novim ekonomskim i finansijskim krizama, ali i novim talasima otpora koji i sami često targetiraju „neoliberalizam“ u svojoj kritici savremenog društva.

Kornel Vest govori o pokretu Black Lives Matter kao o „optužnici protiv neoliberalne moći“; pokojni Ugo Čavez nazivao je neoliberalizam „putem koji vodi u pakao“; vođe radničkih pokreta sve češće koriste ovaj termin da opišu širi kontekst radničkih borbi. Mejnstrim mediji takođe koriste izraz, iako uglavnom kako bi dokazali da neoliberalizam u stvari ne postoji.

O čemu zaista govorimo kada je reč o neoliberalizmu? Da li je to korisna meta za socijaliste? I kako se (neoliberalizam) promenio od svog postanka, krajem dvadesetog veka.

Bjarke Šerlund Risager (Bjarke Skærlund Risager), doktorant na odeljenju za filozofiju i istoriju ideja na Univerzitetu u Arhusu, razgovarao je s Dejvidom Harvijem o političkoj prirodi neoliberalizma, kako je transformisao oblike otpora i zašto bi levica i dalje trebalo da bude ozbiljna u pogledu prevazilaženja kapitalizma.

 

Termin neoliberalizam danas je u širokoj upotrebi. Međutim, često ostaje nejasno na šta se konkretno misli. U svojoj najsistematičnijoj upotrebi mogao bi da se odnosi na teoriju, na skup ideja, političku strategiju ili istorijski period. Za početak, možete li objasniti kako vi razumete neoliberalizam?

Oduvek sam neoliberalizam posmatrao kao politički projekat koji sprovodi korporativna kapitalistička klasa, jer se krajem 60-ih i početkom 70-ih osetila veoma ugroženom. Očajnički su želeli da stvore politički projekat koji bi zauzdao moć radništva.

Taj projekat je u mnogim aspektima bio kontrarevolucionaran. Sekao je u korenu revolucionarne pokrete tog vremena u većini zemalja u razvoju ‒ u Mozambiku, Angoli, Kini itd. ‒ ali i rastući talas uticaja komunizma u zemljama kao što su Italija i Francuska i, u manjoj meri, pretnju oživljavanja komunizma u Španiji.

Čak i u Sjedinjenim Državama, radnički sindikati stvorili su Demokratski kongres (Democratic Congress), koji je bio prilično radikalan u svojim namerama. Ranih 70-ih su zajedno s drugim društvenim pokretima izborili mnoštvo reformi i reformskih inicijativa koje su bile antikorporativne: Agencija za zaštitu životne sredine (Environmental Protection Agency), Zaštita na radu (Occupational Safety) i Sistem zdravstvene zaštite (Health Administration), Zaštita potrošača i još čitav niz stvari koje su osnaživale radništvo i više nego ranije.

U takvoj situaciji, postojala je realna globalna pretnja moći korporativne klase i pitanje je bilo šta uraditi. Vladajuća klasa nije bila sveznajuća, ali prepoznala je nekoliko frontova na kojima je morala da se bori: ideološki front, politički front, i iznad svega morala je na sve načine da zauzda moć radničke klase. Iz ovoga je nastao politički projekat koji bih nazvao neoliberalizmom.

Možete li još nešto da nam kažete o ideološkim i političkim frontovima i napadima na radništvo?

Ideološki front svodio se na praćenje saveta tipa po imenu Luis Pauel (Lewis Powell). On je zapisao da su stvari otišle predaleko, da kapitalu treba kolektivni projekat. Ta beleška je pomogla u mobilizaciji Privredne komore i Okruglog stola privrednika (Business Roundtable).

Ideje su takođe bile važne za ideološki front. U to vreme mišljenje je bilo da je na univerzitetima nemoguće organizovati se, jer su studentski pokreti bili prejaki, a nastavno osoblje previše liberalnih stavova, pa su osnovali razne „tinktankove“ kao što su Manhattan Institute, the Heritage Foundation, the Ohlin Foundation. Ovi tinktankovi uveli su ideje Fridriha Hajeka (Freidrich Hayek) i Miltona Fridmana (Milton Friedman) i ekonomiju ponude (supply-side economy).

Ideja je bila da tinktankovi sprovode ozbiljna istraživanja, a neki od njih i jesu, na primer National Bureau of Economic Research, privatno finansirana institucija koja je radila izuzetno dobra i temeljna istraživanja. Ova istraživanja potom bi bila nezavisno objavljivana i uticala bi na novinare, i malo-pomalo se infiltrirala i na univerzitete.

Proces je dugo trajao. Mislim da smo sad došli do tačke gde nam nešto kao Heritage Foundation više i ne treba. Univerzitete su u velikoj meri preuzeli neoliberalni projekti koji ih okružuju.

U pogledu rada, izazov je bio troškove domaćeg rada učiniti konkurentim globalnom radu. Jedan način bio je otvaranje procesa imigracije. Šezdesetih, na primer, Nemci su uvozili turske radnike, Francuzi radnike iz Severne Afrike, Britanci radništvo iz svojih kolonija. Ovo je, međutim, stvaralo veliko nezadovoljstvo i nemir.

Umesto toga, izabrali su drugi put ‒ da premeste kapital tamo gde se jeftina radna snaga već nalazila. Ali da bi globalizacija radila, trebalo je smanjiti takse na transakcije i osnažiti finansijski kapital, zato što je finansijski kapital najmobilnija forma kapitala. Tako su finansijski kapital i stvari kao što su plivajući devizni kursevi postali ključni u zauzdavanju sveta rada.

Istovremeno, ideološki projekti privatizacija i deregulacija stvarali su nezaposlenost. Dakle, nezaposlenost kod kuće i ofšoring, prebacivanje poslova u inostranstvo, i treća komponenta: tehnološka promena, deindustrijalzacija kroz automatizaciju i robotizaciju. Bila je to strategija da se uništi radnički pokret.

Bio je to ideološki napad, ali i ekonomski. Za mene neoliberalizam je politički projekat, i mislim da ga je buržoazija ili korporativna klasa primenila korak po korak.

Ne verujem da su počeli čitajući Hajeka ili nešto slično, mislim da su intuitivno odlučili: „Moramo da uništimo radnički pokret, kako to da uradimo?“; i onda otkrili da već postoji legitimna teorija koja bi to podržala.

Od objavljivanja Kratke istorije neoliberalizma, 2005, dosta je pisano o konceptu. Izgleda da postoje dva glavna tabora: naučnici koji su najviše zainteresovani za intelektualnu istoriju neoliberalizma i ljudi koji se bave „postojećim neoliberalizmom“. Gde vi spadate?

U društvenim naukama postoji tendencija, kojoj se opirem, da se traže jednodimenzionalna teorijska rešenja. Postoji grupa ljudi koji kažu da je neoliberalizam, recimo, ideologija i onda konstruišu njegovu idealističku istoriju.

Varijanta ovoga je Fukoov argument centralizovanog upravljanja (governmentality), koji prepoznaje tendencije neoliberalizacije još u osamnaestom veku. Ako tretirate neoliberalizam samo kao ideju ili set ograničenih praksi (centralizovanog) upravljanja, naći ćete mnoštvo prethodnika.

Ono što tu nedostaje jeste način na koji je kapitalistička klasa usmerava svoj trud tokom 70-ih i ranih 80-ih. Mislim da bi bilo pošteno reći da se u to vreme ‒ makar na engleskom govornom području ‒ korporativna kapitalistička klasa vrlo ujedinila.

Slagali su se oko mnogih stvari, kao što je bila potreba za političkom snagom koja bi ih zaista predstavljala. Tako dolazimo do prisvajanja Republikanske partije, a sa druge strane pokušaja neutralisanja Demokratske partije, u nekoj meri.

Vrhovni sud je od 70-ih doneo dosta odluka koje su omogućile korporativnoj klasi da kupuje izbore mnogo lakše nego što je to mogla u prošlosti.

Na primer, možemo videti reforme (načina) finasiranja kampanja koje tretiraju priloge kampanjama kao formu slobode govora. Kupovina izbora od strane korporativnih kapitalista stara je tradicija u Sjedinjenim Državama, ali sada je legalizovana, umesto da se događa ispod tezge kao korupcija.

Sve u svemu, mislim da je ovaj period obeležen velikim pomeranjima na mnogim frontovima, kako ideološkim tako i političkim. Jedini način na koji ta velika pomeranja mogu da se objasne jeste prepoznavanjem relativno visokog nivoa solidarnosti u korporativnoj kapitalističkoj klasi. Kapital je reorganizovao svoju moć u očajničkom pokušaju da povrati svoje ekonomsko bogatstvo i uticaj, koji su bili ozbiljno narušeni krajem 60-ih i 70-ih.

Od 2007. godine dogodile su se brojne krize. Kako nam istorija i koncept neoliberalizma pomažu da ih razumemo?

Krize su bile retke između 1945. i 1973; bilo je par ozbiljnih trenutaka, ali nijedna ozbiljna kriza. Zaokret ka neoliberalnoj politici dogodio se usred krize 70-ih godina, a ceo sistem je od tada u seriji kriza. I naravno, te krize stvaraju uslove za buduće krize.

Od 1982 do 1985. dogodile su se dužničke krize u Meksiku, Brazilu, Ekvadoru, i manje-više u svim zemljama u razvoju uključujući Poljsku. U periodu 1987‒88. desila se velika kriza u američkim kreditnim i institucijama štednje. U Švedskoj je 1990. bila ozbiljna kriza, i sve banke su morale biti nacionalizovane.

Naravno, tu su i Indonezija i Jugoistočna Azija 1997‒98, posle se kriza premešta u Rusiju, potom u Brazil, a Argentinu pogađa 2001‒02.

U Sjedinjenim Državama je 2001. bilo problema, koji su prevaziđeni tako što su prebacivali novac s tržišta deonica u tržište (stambenih) nekretnina. Godine 2007-08, tržište nekretnina se urušilo, pa smo dobili i tu krizu.

Možete posmatrati mapu sveta i videti kako se tendencija ka krizama seli okolo. Promišljanje neoliberalizma korisno je za razumevanje ovih tendencija.

Jedan od značajnih poteza neoliberalizacije bilo je izbacivanje svih kejnzijanaca iz Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda 1982 ‒ kompletna čistka svih ekonomskih savetnika koji su imali kejnzijanske stavove.

Zamenjeni su neoklasičnim teoretičarima ekonomije ponude, i prvo što su uradili jeste da su odlučili kako bi MMF trebalo da primeni politiku strukturalnih prilagođavanja kad god se kriza negde pojavi.

Očekivano, 1982. pojavila se dužnička kriza u Meksiku. MMF je rekao: „Spasićemo vas“. Zapravo, spasavali su njujorške investicione banke i implementirali politiku štednje.

Kao rezultat MMF-ove politike strukturnog prilagođavanja, stanovništvo Meksika je u periodu od četiri godine nakon 1982. imalo pad životnog standarda za oko 25 posto.

Od tada je u Meksiku bilo bar četiri strukturalna prilagođavanja. Mnoge zemlje su imale više od jednog. Ovo je postala standardna praksa.

Šta sada rade Grčkoj? To je skoro kopija onoga što se desilo u Meksiku 1982, samo još lukavije. Isto to se desilo u Sjedinjenim Državama 2007-08. Spasili su banke, a primorali ljude da plate kroz mere štednje.

Da li vas je nešto u vezi sa skorašnjim krizama i načinima na koji su vladajuće klase njima upravljale primoralo da ponovo preispitate svoju teoriju neoliberalizma?

Mislim da kapitalistička klasna solidarnost nije danas ono što je nekad bila. Geopolitički, Sjedinjene Države nisu u poziciji da globalno diktiraju kao što su bile 70-ih.

Svedoci smo regionalizacije globalnih struktura moći u okviru sistema država ‒ nastanka regionalnih hegemona poput Nemačke u Evropi, Brazila u Južnoj Americi, Kine u Istočnoj Aziji.

Očigledno, Sjedinjene Države i dalje imaju globalnu poziciju, ali vremena su se promenila. Obama može da ode na G20 samit i da kaže: „Trebalo bi da uradimo to i to“, a Angela Merkel može da odgovori „Nećemo to uraditi.“. To nije moglo da se dogodi 70-ih.

Dakle, geopolitička situacija je regionalizovana, ima više autonomije. Mislim da je to delom rezultat okončanja hladnog rata. Zemlje kao što je Nemačka više se ne oslanjaju na zaštitu Sjedinjenih Država.

Dodatno, ono što nazivamo „novom kapitalističkom klasom“, Bila Gejtsa, Amazona i Silicijumske doline, ima politiku različitu od one tradicionalne kapitalističke klase ‒ nafte i energije.

Posledično, svako se kreće nekim svojim specifičnim putem, pa tako ima dosta suparništva između, recimo, energetskog i finansijkog sektora, ili energetskog sektora i ekipe iz Silicijumske doline itd. Postoje ozbiljne podele koje su vidljive npr. kada je u pitanju tema klimatskih promena.

Još jedna bitna stvar je da neoliberalna ofanziva 70-ih nije prošla bez jakog otpora. Radnička klasa, komunističke partije u Evropi i drugi pružili su jak otpor.

Ali rekao bih da je do kraja 80-ih bitka bila izgubljena. S obzirom na to da je otpor prestao, radništvo više nema moć kao nekad, ni solidarnost među vladajućom klasom više nije potrebna da bi ona bila uspešna.

Nije neophodno da se sastanu i preduzimaju nešto na temu borbe odozdo, jer više ne postoji pretnja. Vladajućoj klasi ide odlično, pa zapravo ne moraju ništa ni da menjaju.

Iako je kapitalistička klasa uspešna, kapitalizmu i nije baš tako dobro. Profitne stope su se oporavile, ali stopa reinvestiranja zastrašujuće je niska, pa se velika količina novca ne vraća u proizvodnju, već se ulaže u otimanje zemljišta i sticanje imovine (asset-procurement).

Vratimo se na pitanje otpora. U svom radu ukazujete na očigledan paradoks u kome je neoliberalni napad praćen slabljenjem klasnih borbi išao u korist „novih društvenih pokreta“ za individualne slobode, makar na globalnom severu.

Možete li razjasniti kako neoliberalizam podstiče određene forme otpora?

Uzmite u obzir sledeću mogućnost. Šta ukoliko svaki dominantan način proizvodnje, sa svojom specifičnom političkom konfiguracijom, kreira formu opozicije kao sopstveni odraz u ogledalu?

U vreme ere fordističke organizacije prozvodnih procesa, odraz u ogledalu bili su veliki centralizovani sindikalni pokret, i političke partije demokratskog centra.

Reorganizacija proizvodnog procesa i okretanje fleksibilnoj akumulaciji tokom neoliberalnih vremena proizveli su Levicu koja je u mnogo čemu njihov odraz: umrežavanje, decentralizacija, nehijerarhija. Mislim da je to vrlo zanimljivo.

U nekoj meri, odraz potvrđuje ono što želi da uništi. Mislim da je, na kraju, sindikalni pokret u stvari podupirao fordizam.

Verujem da i veliki deo levice danas, svojom autonomijom i anarhizmom zapravo podržava završnu fazu neoliberalizma. Mnogi akteri na levici ne vole ovo da čuje.

Ali, naravno, postavlja se pitanje: postoji li mogućnost organizacije koja neće biti ovakav odraz? Možemo li da razbijemo to ogledalo i da pronađemo nešto što ne ide u prilog neoliberalizmu?

Otpor neoliberalizmu moguć je na više različitih načina. U svom radu naglašavam da je trenutak u kojoj je vrednost realizovana takođe trenutak tenzije.

Vrednost se proizvodi u procesu rada, i to je vrlo bitan aspekt klasne borbe. Ali vrednost se realizuje na tržištu kroz prodaju, a tu ima dosta politike.

Mnogo otpora kapitalističkoj akumulaciji javlja se ne samo u momentu proizvodnje već i kroz potrošnju i realizaciju vrednosti.

Uzmite primer fabrike automobila: velike fabrike nekada su zapošljavale oko 25.000 radnika; danas zapošljavaju oko 5.000 jer je razvoj tehnologije smanjio potrebu za radnicima. Tako je rad sve više izmešten iz sfere proizvodnje i sve više potisnut u život u urbanim sredinama.

Glavni izvor nezadovoljstva u okviru kapitalističke dinamike sve više se prebacuje na borbe oko realizacije vrednosti ‒ preko politika svakodnevice u gradovima.

Radnička klasa je očigledno bitna, i ima mnogo pitamnja među radnicima koja su od ključne važnosti. Ukoliko smo u Šenzenu u Kini, borba oko procesa rada je dominantna. Dok je, na primer, u Sjedinjenim Državama trebalo podržati štrajk u Verizonu.

Ali u mnogim delovima sveta danas su dominantne borbe oko kvaliteta svakodnevnog života. Pogledajte velike borbe u poslednjih deset do petnaest godina: nešto poput Gezi parka u Istanbulu nije bilo radnička borba, bilo je to nezadovoljstvo politikom svakodnevice, nedostatkom demokratije i procesima odlučivanja; u pobunama u brazilskim gradovima 2013. ponovo se radilo o nezadovoljstvu zbog politike svakodnevice: prevoz, mogućnosti, i naravno trošenje silnog novca na velike stadione kada se nimalo novca ne troši na izgradnju škola, bolnica i dostupnog stanovanja. Pobune koje viđamo u Londonu, Parizu i Stokholmu ne dešavaju se zbog procesa rada već zbog politike svakodnevice.

Pomenuta politika razlikuje se od politike u momentu proizvodnje. Na mestu proizvodnje borba je između kapitala i rada. Borbe za kvalitet urbanog života manje su jasne kada je reč o njihovoj klasnoj konfiguraciji.

Jasna klasna politika, obično izvedena iz razumevanja proizvodnje, što je realističnija ‒ postaje teorijski mutnija. To jeste klasno pitanje, ali ne klasno pitanje u klasičnom smislu.

Mislite li da previše pričamo o neoliberalizmu, a premalo o kapitalizmu? Kada je odgovarajuće koristiti jedan, a kada drugi termin, i koji su mogući rizici njihovog spajanja?

Mnogi liberali kažu da je neoliberalizam otišao predaleko kada je reč o nejednakosti prihoda, da je sva ova privatizacija otišla predaleko, da postoji mnogo zajedničkih dobara, kao što je životna sredina, o kojima moramo voditi računa.

Postoje takođe i različiti načini na koje možemo da govorimo o kapitalizmu, poput „ekonomije deljenja“, koja se ispostavila kao visokokapitalizovana i laka za zloupotrebu.

Postoji i nagoveštaj etičkog kapitalizma, koji se ispostavlja da je o tome da se bude razumno pošten umesto da se krade. Dakle, neki misle da postoji mogućnost nekakve reforme neoliberalnog poretka u neki drugi oblik kapitalizma.

Verujem da je moguće napraviti bolji kapitalizam od ovog koji trenutno postoji. Ali ne mnogo bolji.

Međutim, suštinski problemi su sada toliko duboki da ne postoji način da bilo kuda odemo napred bez jakog antikapitalističkog pokreta. Tako da bih postavio stvari u antikapitalističke formulacije, radije nego u antineoliberalne.

I mislim da je opasno to što, kad slušate ljude koji pričaju o antineoliberalizmu, ne postoji razumevanje da je sâm kapitalizam u bilo kojoj formi problem.

Većina antineoliberalizma ne uspeva da se nosi s makroproblemima beskonačnog sveukupnog rasta ‒ ekološkim, političkim i ekonomskim problemima. Dakle, radije bih da govorim o antikapitalizmu nego o antineoliberalizmu.

S engleskog preveo: Andreja Mirić

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Jacobin.

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us