Neizlečiva bolest farmaceutske industrije

foto: Junta de Andalucia / flick

foto: Junta de Andalucia / flick

Iako je danas sasvim jasno da je farmaceutska industrija samo jedna u nizu profitabilnih proizvodnih delatnosti, ona bi, pre svega, trebalo da predstavlja neizostavni segment u očuvanju i pospešivanju zdravlja stanovništva. Bez obzira na njen strateški značaj, ova proizvodna grana je delila sudbinu ostatka lokalne industrije – nekadašnji farmaceutski giganti su uništeni ili pretvoreni u distributere proizvoda velikih stranih kompanija.

Početkom 2010. godine bili smo suočeni s aferom vezanom za nabavku i distribuciju vakcina protiv virusa H1N1 dok se prošle godine dosta govorilo o ispravnosti vakcina za decu. Obe afere su posledice jedne od paradigmi urušavanja naše farmaceutske industrije – propasti Instituta za virusologiju, vakcine i serume „Torlak“.

Propadanjem ovog Instituta stvoreni su brojni problemi na polju imunizacije stanovništva, međutim, konkretnih mera za rešenje ovog problema nema. S obzirom da je više od dve decenije suočen s problemima u funkcionisanju i razvoju, „Torlak“ je ispao iz savremenih tokova u ovoj oblasti usled zastarele tehnologije i izostanka naučnih istraživanja. Ako se uzme u obzir da je sfera u okviru koje posluje ovaj Institut, deo lukrativnog globalizovanog tržišta farmaceutskih proizvoda, postavlja se pitanje da li uopšte postoji šansa za ponovno oživljavanje proizvodnje u ovom institutu. Ono što je sigurno jeste da, po svemu sudeći, vlast ili ne prepoznaje važnost „Torlaka“ ili prosto tu ne vidi svoje interese.

Jedan od ključnih problema koji sa sobom nosi propadanje farmaceutske industrije jeste i činjenica da sve veći broj stručnjaka iz ove oblasti odlazi u inostranstvo. S obzirom da su mnoge fabrike danas zatvorene dok one postojeće, pod patronatom stranih kompanija samo otpuštaju radnike, (mladim) ljudima koji se bave ovom delatnošću nije ostalo ništa drugo nego da posao u svojoj struci potraže u inostranstvu. Farmaceuti i specijalisti farmaceutskih nauka, hamičari, biohemičari ali i radnici i radnice medicinskih struka poslednjih godina masovno odlaze na rad u zemlje poput Nemačke, Austrije ili Norveške od kojih velika većina ne planira povratak.

Od razvoja do propasti

Razvoj farmaceutske industrije na našim prostorima počeo je još početkom prošlog veka. Bez obzira na lošu materijalnu situaciju i slabo obrazovano stonovništvo u narodu je postojala svest o važnosti proizvodnje domaćih vakcina i lekova. Tako je još davne 1900-te godine u Nišu osnovan Pasterov zavod za proizvodnju vakcina i seruma što je, u to vreme bila jedna od svega desetak takvih institucija u svetu.

Nešto kasnije sledi osnivanje pomenutog instituta „Torlak“ koji je prve BCG vakcine proizveo 1927. godine. U njemu su se, ne tako davno, proizvodile vakcine, suve bakteriološke podloge, alergeni, laktopreparati i serumi protiv zmijskog otrova. Šezdesetih godina prošlog veka ovaj institut doživljava veliki uspon. Postaje jedan od najznačajnijih instituta ove struke u Evropi i veoma značajn svetski prepoznatljiv istraživački centar. Nažalost, devedesetih godina opšta politička i ekonomska situacija, sankcije, kao i nedemokratsko upravljanje, potpuno su uništili ovu instituciju.

Nakon političkih promena 2000-te i ova institucija, poput mnogih drugih, biva potpuno zanemarena od strane države i prepuštena uticajima tržišta. Postavljanjem partijskih poslušnika na vodeće pozicije ove ustanove, finansijsko i strateško zanemarivanje doveli su do potpunog prekida proizvodnje ove strateški veoma važne institucije. Danas, nekada čuveni institut „Torlak“, ne proizvodi čak ni vakcinu protiv sezonskog gripa. Ovaj Institut sada preživljava zahvaljujući činjenici da kupuje strane vakcine i iste preprodaje državi po većoj ceni.

Osnivanje novih fabrika u sklopu farmaceutske industrije nastavljeno je i tokom socijalizma a svoj procvat ova industrija doživljava šezdesetih i sedamsedetih godina. Preduzeća u javnom vlasništvu poput „Galenike”, „Hemofarma” leskovačkog „Zdravlja” i instituti poput „Torlaka“, poslovala su izuzetno uspešno. Na primer, „Galenika”, koja je osnovana davne 1945. godine važila je za giganta i uspešno je proizvodila do poslednje decenija dvadesetog veka. Ne samo da su zadovoljavane potrebe domaćeg zdravstvenog sistema, već su lekovi i vakcine proizvedeni u ovim fabrikama plasirani na tržišta širom sveta na kojima su važili za izuzetno kvalitetne.

Zlatno doba industrije naših prostora odavno je završeno. Tragovi ove prošlosti danas se mogu videti u ruševinama oronulih industrijskih kompleksa ili čuti u pričama sada opljačkanih i otpuštenih radnika i radnica. Svega nekoliko ovih firmi uspele su da prežive isključivo zahvaljujući naporima radnika, koji se bore da ih održe u životu. Tako je na primer zahvaljujući radnicima u zrenjaninskoj Jugoremediji obnovljena proizvodnja lekova 2006. godine, ali je zbog složenih dužničkih i vlasničkih odnosa ova radnička inicijitiva uz delovanje vlasti ugušena. Nažalost, ako je suditi po dosadašnjim postupcima neoliberalnih vlasti, radnici će biti sistematski sprečavani da preuzmu proizvodnju i upravljanje nad svojim fabrikama.

Proces deidustrijalizacije, praćen je veoma surovom politikom redukovanja radničkih prava, liberalizacijom tržišta rada i privlačenjem investitora. Potpuno uništenje domaće industrije sprovodi se svesno i sa ciljem da se (stranim) investitorima omogući gotovo besplatno poslovanje, a sve u korist privatnog kapitala. Deo ovih procesa su masovna otpuštanja radnika čime se stvara jeftina radna snaga koja je sudeći po izjavama naših političara postala naš brend. Problem je, takođe, i činjenica da strane kompanije koje otkupljuju javna preduzeća posluju po principu autsorsinga. Izmeštanjem svog poslovanja u države na periferiji, gde se i Srbija nalazi, oni višestruko umanjuju troškove svoje proizvodnje upravo koristeći jeftinu radnu snagu i gotovo džabe dobijenu infrastrukturu. Problem je u tome što ove kompanije nemaju tendencije kontinuiranog poslovanja u fabrikama koje kupuju, već će pojavom boljih uslova u nekoj drugoj državi njihova uprava težiti ponovnom preseljenju tamo gde je poslovanje jeftinije.

Jačanjem neoliberalnih politika, naglo, dolazi do propadanja gotovo celokupne farmaceutske industrije. Od nekadašnjih giganata danas su ostali samo obrisi imena fabrika, vredne licence za proizvodnju lekova, i hiljade otpuštenih radnika. Uzimajući u obzir pomenute činjenice, pitanje koje se nužno nameće je: kako je i zašto jedna veoma uspešna i dobro organizovana industrija dovedena do ivice propasti?

Giganti kao partijski plen

„Galenika” koja je još uvek u javnom vlasništvu danas je još samo primer lošeg upravljanja i partijskog izvlačenja sredstva iz strateški važnih industrija.

Početkom devedesetih godina, ova kompanija prodata je američkoj kompaniji ICN, na čijem čelu je tada bio Milan Panić, američki biznismen srpskog porekla, kasnije i premijer vlade SR Jugoslavije. Kada su 1999. godine čelnici ove kompanije, na čelu s Panićem, krenuli da potražuju dugovanja koje je država prema njima imala na račun neplaćenih lekova, dekretom, tadašnjih socijalističko-radikalskih vlasti, kompanija biva vraćena u državno vlasništvo. Ipak, tadašnja ali i sve naredne vlasti ovu firmu isključivo koriste kao partijski plen, polako uništavajići njeno poslovanje na račun ličnog bogaćenja. Opšte je poznato da ova fabrika predstavlja uporište SPS-ovih kadrova, jer su u prošlosti mnogi direktori ali i članovi upravnog odbora bili članovi ove stranke.

Iako je „Galenika” zvanično državno preduzeće, jasno je da u ovakvom, neoliberalnom uređenju ovo ne znači i opštu korist za celo društvo. Političke partije ova javna dobra, zapravo koriste kao privatne posede. S obzirom na to, „Galenika”, ili bilo koja druga fabrika u sličnoj situaciji, ne doprinosi stanovništvu već isključivo služi bogaćenju bahatih političara.

Ovakvim poslovanjem „Galenikin” dug je sve više rastao, pa je zatim usledilo nekoliko pokušaja prodaje ove fabrike. Na poslednjem tenderu Vlada je konstatovala da samo jedna kompanija ispunjava tražene uslove. Konzorcijum „Frontier farma limited” iz Velike Britanije i LLC NPA „Petrovaks farm” iz Rusije, spreman je da kupi „Galeniku”, a jedan od zahteva koji imaju je da se broj zaposlenih smanji za 50%. Da li će, po svemu sudeći, i radnike ove firme zadesiti ista sudbina hiljade drugih čije su firme privatizovane, saznaće se krajem godine jer su u toku pregovori sa ponuđačem.

Privatizacija leskovačkog „Zdravlja” je jednako loša. Ova kompanija, odlukom vlade, 2003. godine, prodata je kompaniji „Farmako”, koja 2004. godine ime menja u „Aktavis”. Upravni odbor Društva manjinskih akcionara „Zdravlja”, zahtevao je od premijera, Aleksandra Vučića, da i ovu privatizaciju stavi na listu spornih, jer smatraju da je u procesu privatizacije bilo kriminalnih radnji u kojima su učestvovali ljudi iz tadašnjih vlasti. Evidentno je da i ova privatizacija nije prošla bez žrtvi, jer je nakon privatizacije više od 1700 radnika ostalo bez posla, iako je, po proceni Agencije za privatizaciju ona je okarakterisana kao uspešna.

Ako u obzir uzmemo predhodno pomenute činjenice, jasno je da se nalazimo na pragu izumiranja jedne, za stanovništvo, esencijalne industrije. Smanjenje A liste lekova (lekovi koji su besplatni i padaju na teret Fonda za zdravstveno osiguranje), česte nestašice pojedinih medikamenata u apotekama i pri bolničkom lečenju, kao i nemogućnost stanovništva da sebi priušti propisanu terapiju, direktno su povezani sa propašću lokalne farmaceutske industrije. Procesom komodifikacije gotovo da je nestala briga i svest o važnosti postojanja ove industrije u pogledu zdravlja i profilakse stanovništva. Iako važna, farmaceutska industrija nije bila pošteđena posledica kapitalističkog upravljanja, pa danas deli sudbinu mnogih drugih industrijskih sfera. Političari su, čini se, previše zauzeti brigom o investitorima da bi brinuli o zdravlju stanovništva.

Print

Preporučujemo