Stambeno siromaštvo i (nedostajuće) politike u oblasti stanovanja u Mađarskoj: ono što nam je potrebno je radikalna re-imaginacija stanovanja (drugi deo)

2497328741_a8e707e4b2_o

foto: G Y Gabor

Marian Doša; Prevod: Andraš Juhas

Prvi deo teksta (na engleskom) možete pročitati na ovom linku.

Bilo koja politika u oblasti stanovanja koja daje prioritet pravičnosti mora da se temelji na široko pristupačnom socijalnom stanovanju, jer je to jedini put napretka ka prevazilaženju strukture neoliberalnog kapitalizma, čime se pruža radikalna promena u našem razmišljanju o stanovanju i o aktualnom načinu na koji ljudi žive.

U savremnoj Mađarskoj svega 3% od celokupnog stambenog fonda je u javnom vlasništvu. Poređenja radi, u Holandiji je 32%, u Austriji 23%, u Češkoj 17%. Ali ni ti brojevi nisu previsoki. Pod takvim okolnostima stanovanje predstavlja neprestanu borbu za široke društvene slojeve sa svim svojim posledicama – beskućništvo, ozbiljni zdravstveni problemi, nemanje pristupa bitnim javnim uslugama – uključujući školovanje, raspad porodice, pa čak i zatvorsko pritvaranje.

Strategija koja je neizbežna za radikalno uvećanje stambenog fonda u javnom vlasništvu i zakonskog obezbeđivanja odgovarajućeg stanovanja za svakoga jeste grassroot organizovanje. To jest, treba mobilizovati ljude koji su trenutno lišeni adekvatnih stambenih prilika, neprestano se boriti za sve više stanova u javnom vlasništvu (gradnjom, renoviranjem, re-okupacijom), i nikada ne gubiti iz vida da je zajedničko vlasništvo lokalne zajednice način da se obezbedi pravičnost, radeći pritom na postepenim promenama koje će obezbediti dugoročni porast kolektivnog stanovanja koje je organizovano unutar lokalne zajednice (na primer lokalni programi obezbeđivanja stanova beskućnicima, ili projekti renoviranja koje sprovodi lokalna zajednica).

Ali takođe tvrdim da je potrebno preduzeti nešto još radikalnije, a to je fundamentalna re-imaginacija ideje o stanovanju. Na samom početku želim da naglasim da ne govorim o spuštanju naših standarda o tome šta je adekvatno stanovanje, posebno ne o spuštanju tih standarda kada su u pitanju marginalizovani ljudi. U nastavku ću pokazati kako je samo naše poimanje stanovanja u zamci neoliberalne logike te kompromitovano njome i da zapravo veoma uspešno služi toj logici, i izložiću nekoliko misli o tome kako da se taj pojam promeni.

U trenutku promene režima u laissez-faire tržišni kapitalizam u Mađarskoj je 19% stambenog fonda bilo u društvenom vlasništvu. Tada je upotrebljen širok arsenal društvenog pritiska koji je naveo ljude da se što brže prilagode promenjenim okolnostima i da „požele“ ono što novi režim želi da oni žele. Koncept pristojnog doma postao je ključni element formiranja identiteta kako na individualnom nivou, tako i na nivou zajednica. Kao što su evropeizacija i modernizacija igrale krucijalnu ulogu u opravdavanju takozvane urbane obnove i projekata elitnih ograđenih naselja i na taj način legitimisale prinudna iseljenja i marginalizaciju, diskursi o privatnom vlasništvu nad stanom i o konzumerističkom uređivanju doma ubrzano su normalizovali sistemske transformacije u javnoj svesti.

Reklame (vidi sliku ispod) su navodile ljude da podignu potrošačke kredite za renoviranje stana i hipotekarne kredite. Magazini o uređenju stanova pisali su o „zapadnom“ kao o modernijem i kvalitetnijem kućnom dizajnu i davali posebne savete za stanovnike blokovskih naselja koji su bili paradigmatični za masovnu gradnju socijalnih stanova za vreme prethodnog režima.

mariann_piece_pic

Tekst na slici: Zamrzivač nam je švedski, aparat za kafu nemački. Zašto ne bismo imali američku kuhinju?

Na taj način, uslovi stanovanja u okviru prethodnog sistema su bili sistematski odbacivani kao ružni, uniformni, otuđujući i nepogodni, dok su funkcionalna estetika Bauhausa ili uniformnost IKEA-e veoma retko dovođene u pitanje. Ovakvo postupanje je išlo ruku pod ruku sa slavljenjem tržišnog kapitalizma koji se uspostavljao. Isti mediji su podsticali akumulaciju privatnog kapitala kroz vlasništvo nad stanovima što su predstavljali kao sticanje sigurnosti, iako su mnogi ljudi zapravo postali zaduženi zbog hipotekarnih kredita koje su podizali. Ujedno su se ti isti mediji zalagali i za dostizanje standrada zapadnog konzumerističkog kapitalizma u unapređivanju i dizajnu doma.

Kako je to jedan stariji lik u popularnoj seriji Komšije (The Neighbours) paradigmatski primetio pri preuređivanju svog doma u blokovima: „Ovo je promena režima u našem stanu“.

Ovo znači da su ideje o stanovanju koje su nastajale u post-tranzicijskoj Mađarskoj konstruisale nove identitete na individualnom nivou i novu društvenu klasifikaciju koja je bila u funkciji uspostavljanja i održavanja novog režima. Jedan primer ovakve klasifikacije je kada ljudi odbacuju blokovska naselja jer predstavljaju „masovno stanovanje“ ali se zalažu za smeštanje beskućnika u masovna skloništa.

Danas nam je potrebna još jedna re-konceptualizacija stanovanja kako bismo ga uspešno oslobodili od interesa profita i stavili pod kontrolu zajednice. Da ponovim još jednom, ovo ne sme da znači spuštanje kriterijuma, već jednu diskurzivnu promenu u vezi sa samom suštinom stanovanja: promišljati ga kao fundamentalnu ljudsku potrebu, kao ključni aspekt za pravičnost i održivost životne sredine, i prema tome kao pravo, a ne još jedan od oblika kapitala i oblast potrošnje. I da se vratim na tezu koju sam iznela ranije, grassroot pokreti mogli bi i trebalo bi da igraju vodeću ulogu u ovoj re-imaginaciji tako što bi pokretali javno razmatranje ove teme, pružali vlastitu stručnost, i isticali progresivni, emancipatorni diskurs kako bi dopreo do javne svesti.

Na samom kraju izložiću ono što ja vidim kao osnovne elemente ove re-konceptualizacije. Po mom mišljenju apslutno neophodni konstitutivni elementi pravednog i humanog koncepta stanovanja su:

  • sigurnost stanarskog prava – garantovana od strane države
  • zdravi uslovi – obezbeđeni održavanjem koje ima državnu potporu
  • ispunjavanje prostornih potreba ali u skladu sa održivošću životne sredine – što isključuje neumereno korišćenje prostora, i daje prednost višespratnicama
  • nameštaj i oprema treba da zadovoljavaju osnovne ljudske potrebe u datom društvenom kontekstu – uključujući učenje i rekreaciju
  • integrisanost (duž svih društvenih protivrečnosti) – obezbeđena anitisegregacijskim politikama
  • održivo korišćenje resursa

Izvor: LeftEast

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us