Lepe banke lepo deru

foto: European People's Party / Wikimedia Commons

foto: European People’s Party / Wikimedia Commons

Potpuno urušen domaći bankarski sistem je jedan od učinaka „tranzicije“ u Srbiji. Različitim strategijama ekstrakcije javnog novca, privatizacijom i otvaranjem prostora za ulazak stranih finansijskih koncerna, bankaraski sistem u Srbiji se, od nekada institucionalne podrške razvoju lokalne industrije i infrastrukture, transformisao u pogonsku silu kapitala.

Tek što je na hiljade korisnika „švajcarskih“ kredita za stanove obradovala nedavna vest da je prvi put u Srbiji jedan apelacioni sud doneo odluku o raskidu ugovora u korist klijenta, stigao je hladan tuš nedoumice i zebnje u vidu izjave člana Ustavnog suda Dragiše Slijepčevića da ova grana vlasti ništa zasigurno ne prihvata, „a još manje da će stati u zaštitu korisnika“, potvrđujući po ko zna koji put da tranziciona „pravna“ država ne štiti građanina, kao što bi trebalo po slovu ustava, već kapital i njegov poredak. Ostaje da se vidi kakvo će rešenje doneti Viši kasacioni sud, čije se izjašnjavanje očekuje ovih dana, a od koga zavisi da li će sudska praksa biti ujednačena i time potvrditi sigurnost za mnogobrojne dužnike, ili će pravda morati da se traži sve do Strazbura, kako to uostalom i ne krije navedeni ustavni sudija. Međutim, istorija državne zaštite bankarskih nepočinstava pod okriljem pravne „jednakosti“ ima svoj poseban eksploatatorski ekonomski karakter i društveni beleg u prezaduženim porodicama i firmama, siromaštvu, nezaposlenosti, tehnološkoj zaostalosti i privrednoj stagnaciji bez kraja.

No, krenimo redom.

Kao da je naziv muzičkog sastava „Monetarni udar“ nosio zlu kob za slušaoce petooktobarskih koncerata, kada je njegov glavni pevač i gitarista Mlađan Dinkić oružjem zauzeo Narodnu banku Jugoslavije (NBJ) i započeo sagu o polaganju temelja naprednog srpskog kapitalizma čiji bi cement bile banke, privatizacija, strana ulaganja i slobodno tržište. Već 5. jula 2001. godine pokrenut je postupak za sanaciju četiri finansijska giganta iz doba socijalizma (Beogradska banka, Jugobanka, Investbanka i Beobanka obuhvatale su 90% poslova preduzeća i građana) usled njihove teške nesolventnosti. Sve pod izgovorom da su navedene banke beznadežan slučaj zbog svoje uloge u malverzacijama Miloševićevog režima radi političkih avantura i kriminalnih operacija devedesetih,1 prekršen je jednogodišnji zakonski rok za sanaciju i odluka o stečaju doneta je 3. januara 2002. godine. Tako je NBJ, kao vrhovna monetarna vlast u zemlji, pod Dinkićevom dirigentskom palicom otvorila prazan prostor za upad stranim moćnim bankama i finansijskim koncernima. Od stečajne imovine nekadašnjih banaka ostalo je da se klijentima isplati devizna štednja, i tako prikrije činjenica da nijedna država2 ne urušava brzopleto svoj finansijski sistem predajući ga u ruke stranim uticajima ne pokušavši da oporavi domaće nosioce kapitala, od čije kreditne politike vitalno zavisi privredni razvoj jedne zemlje.

Posebno pada u oči da su kriterijumi za osnivanje novih banaka bili drastično sniženi, pa je cenzus za osnivački kapital postavljen na svega pet miliona dolara, dok je u to vreme započela velika konverzija nemačke marke u evro, što im je olakšalo da se menjačkim poslovima sa stanovništvom ukotve bez konkurencije u monetarnom sistemu zemlje. Ubrzo je, 2003. godine, ukinut i Zavod za obračune i plaćanja (naslednik nekadašnje Službe društvenog knjigovodstva, SDK), čime je kreditno-emisiona moć banaka naglo pojačana jer je celokupna privreda morala da vodi transakcije kod njih na osnovu položenih depozita. Tako je 75% bankarskog sektora palo u ruke stranog kapitala, čime je on stekao stratešku poziciju u ekonomskoj reprodukciji društva u Srbiji i određujuću ulogu u budućim privrednim kretanjima.

Za razliku od „rasipničkog“ samoupravnog socijalizma, u kome je smisao delovanja banaka i monetarne politike bio finansiranje industrijalizacije i infrastukturne izgradnje zemlje, nova logika kreditiranja ukotvljena je u slobodnom izboru banaka kako će uložiti i usmeriti novac, povodeći se jednim jedinim kriterijumom ‒ što većim profitom. Država je odustala od vođenja razvojne ekonomske politike, opredelivši se za besomučnu privatizaciju i krutu monetarnu politiku odbrane kursa dinara.3 Banke u takvoj situaciji imaju odrešene ruke da podrže delatnosti i delove privrede koje one smatraju niskorizičnim i rentabilnim, ne obazirajući se na društvene potrebe i proporcionalni raspored između proizvodnje i potrošnje. To je imalo za posledicu da je Srbija u proteklih deceniju i po trošila više od svog bruto društvenog proizvoda,4 što se ogleda u stalno rastućem spoljnotrgovinskom deficitu, inflatornim pritiscima, postepenom padu dinara, slomu domaće proizvodnje i prekomernom zaduživanju države, privrede i građana.

Stanovništvo, iznureno teškim bremenom ekonomskih sankcija i ratova iz devedesetih, u potrazi za rešenjem mnogobrojnih egzistencijalnih problema prihvatalo je u iznudici raznolike varijante gotovinskih i stambenih kredita, čije ugovorne obaveze kriju „sitna slova“ pod maskom povoljnosti. Njihovo ispunjenje garantuje niko drugi do država, vođena logikom pravne sigurnosti za sve. Ispostaviće se, međutim, pravne sigurnosti samo za kapital.

S obzirom na to da su se političke elite slepo pokoravale Vašingtonskom konsenzusu,5 privatizacijom je uništeno na hiljade preduzeća, čiji su nekadašnji zaposleni prinuđeni da budu jeftina radna snaga ako uopšte imaju sreće da pronađu nov posao. Na nakovnju niskih plata i surove eksploatacije ubrzo ih je udario čekić zateznih kamata zbog neispunjenih rokova vraćanja, a saletele su ih i razne revalorizacione ispravke vrednosti kredita. Tako se dešava apsurd da banke dobijaju u konačnom obračunu mnogo više nego što je iznos odobrenog kredita uvećanog za kamatu, što se kosi s elementarnom ekonomskom logikom i temeljnim ustavnim načelima očuvanja svojine. Prirodna reakcija je da su građani tražili zaštitu pred sudovima, ali tu ih je čekala neprijatnost teško dostupne pravde zbog skupih sudskih troškova i vešto skrojenih ugovora koji se koriste slabim mestima postojećeg Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) i protivurečnostima drugih pravnih propisa.

Tako je, na primer, učesnicima u privrednom životu zabranjena upotreba komfortne metode (obračun kamate na kamatu), samo se bankama to dopušta famoznim stavom 3. člana 400 ZOO-a. Mnogi su se uzdali u odredbe o zastarelosti dospelih dugovanja, ali apelacioni sudovi u Srbiji obaraju odluke prvostepenih sudova u parnicama s bankama uz obrazloženje da krediti spadaju u dugovanja po ugovoru za koje je propisan rok od deset godina. Praksa pokazuje da su banke često same dolazile u poverilačku docnju, ne ispunjavajući svoje obaveze u obračunu i naplati kredita, čime bi po slovu zakona izgubile pravo na zateznu kamatu, ali se to u stručnim finansijskim veštačenjima zanemaruje. Na raznovrsne načine protivno ZOO-u, tumačenjem ugovornih odredbi u svoju korist banke otežavaju položaj dužnika u otplati kredita, što bi trebalo da podstakne sudove da donose odluke u korist klijenata. Međutim, sve je to vrlo teško razumljivo prosečnoj osobi, koja mora da čeka na poprilično duge parnice uz velike troškove za advokata, pa su mnogi prepušteni hirovima moćnih banaka i njihovih pravnih službi.

Da ni preduzeća ne stoje mnogo bolje govore i stalne žalopojke privatnika da su kamatne stope mnogo veće nego u zemljama razvijenog kapitalističkog centra, gde se krediti izdaju mnogo lakše i pod povoljnijim uslovima. S obzirom na to da se na taj način strani krupni kapital finansira u mnogo većem obimu, on tako stiče konkuretnsku prednost i gura mala i srednja preduzeća u propadanje, a radnike ostavlja bez posla. Time inostrani takmaci osiguravaju monopolski položaj na domaćem tržištu otvorenom za nesputan uvoz, a zemlju uvode u položaj zavisnosti od kapitalističkih metropola s perspektivom dugoročne nerazvijenosti. Česte blokade računa na osnovu dospelih obaveza, čak i kod mnogih javnih preduzeća koje obavljaju komunalne delatnosti, jedan su od glavnih uzroka za uvođenje stečaja u državnim firmama i njihovoj likvidaciji kroz privatizaciju. Ne treba zaboraviti da su banke, pod uticajem i dopuštenjem političkih moćnika, izdavale kredite sumnjivim kriminalnim grupama i fantomskim investitorima za otkup vlasničkih akcija na berzi i licitacijama državne imovine, čime su odigrale svojevrsnu ulogu katalizatora prvobitne akumulacije kapitala.

Spisak nepočinstava koje su banke počinile u poslednjih petnaest godina ne bi bio potpun da se ne spomene ironija da ove finansijske institucije duguju svoju kreditnu delatnost zapravo velikom obimu depozita građana, preduzeća i same države i njenih ustanova. Procene su da je u bankama u Srbiji položeno blizu četrnaest milijardi evra u dinarskoj protivvrednosti.6 Postavlja se pitanje da li je dopustivo da građani i njihova preduzeća, praktično vlastitim novcem, budu eksploatisani pozamašnim kamatama? Ako se uzmu u obzir i savremene studije o pravljenju bankarskog novca praktično „iz vazduha“,7 nasuprot udžbeničkim lekcijama o kreditnoj multiplikaciji, postaje jasno da je bankarskim krugovima menadžera i vlasnika kapitala data prevelika moć uticaja na procese ekonomske reprodukcije jednog društva, i da je potrebno, čak nužno, da se bankarski sistem nacionalizuje i ustroji monetarnom politikom pod kontrolom i za interes radnika i radnica, koji bi bili okupljeni u međusobno povezane proizvodne jedinice, a čiji bi osnovni motiv bio dugoročni održivi razvoj, nasuprot slepom mehanizmu profita. U tom smeru idu pokušaji osnivanja tzv. etičkih banaka, zatim okupljanje preduzeća u barter poslove,8 osnivanje lokalnih valuta i sve rasprostranjeniji eksperimenti sa internet novcem i elektronskim kreditima za razmenu poslova i usluga.9

Da se maćehinski odnos prema domaćim bankama nastavlja pokazuje i sudbina Razvojne banke Vojvodine, Agro banke, Privredne banke Srbije i Univerzal banke, koje su sve skupa ušle u stečaj tokom 2013. godine zahvaljujući plasiranju nenaplativih kredita partijskim moćnicima i njihovoj klijenteli. Dolazimo tako do zatvorenog oligarhijskog kruga sastavljenog od neoliberalne političke elite i novokomponovanih kapitalista, koji je sve učinio da se celokupna privreda stavi u zavisnost od kreditnog zaduženja, preko bankovnog kapitala koji već sada drži 60% vlasništva državnih hartija od vrednosti u svojim rukama, cedeći iz nas i kamatu i porez, a koji će se slivati na račune tih modernih lihvara. Treba li se onda uzdati u pravnu zaštitu države koja je postala privatni izvršitelj finansijskog kapitala?

  1. Njihov oporavak iznosio bi najmanje 8,3 milijarde tadašnjih nemačkih maraka, što je predstavljeno javnosti kao neisplativ poduhvat i korišćeno kao opravdanje za stečaj ove četiri banke uprkos njihovoj žalbi Višem privrednom sudu.
  2. Poučan je pimer Slovenije i Norveške, koje ni po koju cenu nisu dozvolile da se domaće banke zatvore, uloživši u njih novac tokom 90-ih. Najskoriji slučaj predstavlja upumpavanje više od 10.000 milijardi dolara u bankarski sektor posle pada hipotekarnog tržišta 2008. godine u Sjedinjenim Državama.
  3. Što je imalo za posledicu održavanje visoke referente kamatne stope NBS, koja je sa svoje strane doprinela visokim komercijalnim kamatama.
  4. U 2006. godini potrošnja je dostigla famoznih 35 % iznad ostvarenog BDP-a.
  5. Termin je skovao engleski ekonomista Džon Vilijemson 1989. godine da bi imenovao ekonomsku politiku zasnovanu na principima neoliberalizma, koju su sprovodili Međunarodni monetarni fond, Svetska banka i Ministarstvo finansija Sjedinjenih Država prema ostatku sveta u eri posle hladnog rata.
  6. Za detaljniji pregled bankarskog poslovanja u Srbiji videti: Doprinos bankarskog sektora u Srbiji, Udruženje banaka Srbije, Beograd, 2013.
  7. Michael McLeay, Amar Radia and Ryland Thomas, Money creation in the modern Economy, Bank of England, London, 2014.
  8. Preduzeća međusobno posluju slično po principu naturalne razmene.
  9. U Srbiji je pre nekoliko godina pokrenut je sličan projekat.
Print

Preporučujemo