Blok koji će se suprostaviti merama štednje

Francisco J. Verdes-Montenegro

Francisco J. Verdes-Montenegro

Francisko J. Verdes-Montenegro je politikolog. Radi kao istraživač na Institutu za međunarodne studije Univeziteta Complutense u Madridu. Bavi se latinoameričkim studijama, kao i vezama između Evrope, posebno Evropske Unije i Latinske Amerike. Objavljuje članke iz oblasti teorije međunarodnih odnosa, regionalizma i međuregionalne saradnje, bezbednosti i odbrane. Aktivan je u Sekretarijatu Podemosa za međunarodne odnose, a poltičku karijeru započeo je u vanparlamentarnim levim pokretima.

Intervju je urađen za vreme manifestacije „No Pasaran!“ povodom 80. obljetnice osnivanja Internacionalnih Brigada kroz koje je u borbi protiv fašizma u Španiji učestvovalo i 1775 dobrovoljki i dobrovoljaca iz Jugoslavije. Tema razgovara bio je odnos prema prošlosti, zvanične politike istorije, trenutna situacija u Španiji i izazovi koji stoje pred političkim opcijama koje pretendiraju na ulogu relevantnih parlamentarnih aktera istovremeno računajući na podršku društvenih pokreta iz kojih su izrasli.

 

Kakvu vrstu političkog značaja za vas ima sudjelovanje u ovom događanju?

Drago mi je što mi je omogućeno da sudjelujem u ovome. To je naša odgovornost prema ljudima diljem svijeta koji su prije osamdeset godina branili demokratiju i Republiku u mojoj zemlji, dokazujući tako svoju solidarnost sa Španijom. Za mene je veoma bitno biti ovde i bitu u mogućnosti da im kažem „hvala“, ne samo brigadistima, nego i njihovim porodicama kako bi se njihovo borbeno nasljeđe i dalje sačuvalo. Brigadisti su nam dali važan primer i ponosimo se onime što su činili, želimo pratiti njihovu praksu i u isto vrijeme prilagoditi je novom dobu.

Još itekako živa Frankova politika istorije bazirala se na ideji nacionalne pomirbe i jedinstva. Tome svjedočimo i na post-jugoslovenskom prostoru. U Španiji je ova politika simbolično potvrđena podizanjuem spoemnika kao što je Valle de los Caidos1 (Dolina palih). Koliko je za nas na levici bitna kritika ove ideje kao i drugih aspekta trećeputaškog narativa?

Moramo imati odgovor na ove politike. To je bez dvojbe jedna od glavnih dužnosti progresivne leve opcije. Jedna od stvari koje smo naučili u Španiji poslednjih nekoliko godina jeste to da uvek trebamo imati pažljivo razrađenu strategiju, kada je potrebno baviti se određenom problematikom i važnost okvira koji koristimo. Španska levica godinama je koristila iste narative, simbole i okvire, dok mi u Podemosu nastojimo imati „kreativniji“ pristup simboličkim pitanjima. Ne moramo celo vreme koristiti iste reference u reafirmaciji političkog identiteta, možemo biti i inovativni (npr. s izrazima kao što je „kasta“ kod govorenja o političkoj i ekonomskoj eliti) i boriti se za određene izraze koje je, do uspona Podemosa, desnica monopolizirala.

Dakle vi nastojite koristiti nove političke simbole?

Da, nove simbole i reči koje desnica prisvaja. Na primer, od Građanskog rata imamo problema s modelom teritorijalnog ustroja i pitanjem autonomije regija kao što su Baskija, Katalonija ili Galicija. Neke ljude iznenađuje to što koristimo termin „domovina“ (špan. Patria). Tu reč je u potpunosti prisvojila desnica. Dodatni problem nam je stvaralo i to što su španski državni simboli s monarhističkim obilježljima neprihvatljivi za ljevičare. Terminima kao što su „domovina“ i „patriotizam“ nastojimo oduzeti ekskluzivistički desničarski prizvuk. „Patriotom“ označavamo onoga tko plaće poreze u sopstvenoj zemlji, a ne negde drugde, gde može pronaći poreske olakšice. Pravim patriotama bitnije je braniti socijalna prava nego mahati zastavom za državne praznike ili nositi narukvice u njenim bojama, kakve su popularne među španskim nacionalistima.

Naša prošlost nam je takođe veoma bitna. Važno je znati tko se borio za koji ideal i koja strana je dio našeg političkog nasljeđa, ali takođe se moramo prilagođavati novom dobu. Živimo u svetu u kojem desnica ima hegemoniju nad medijskim poljem, kroz koje nameću svoje strategije i okvire. Naš zadatak oduvek je bio težak, ali naša dužnost je pronaći prostor za artikulaciju društvenih problema, privući većinu ljudi našim rešenjima i ne upadati u zamke. Naš zadatak nije podići se na oružje nego znati kada govoriti o kojoj temi, koristiti pogodne okvire i ukazati na neprijateljeve kontradikcije kako bi u konačnici pobedili u ideološkom sukobu.

Da li je jedan od vaših zadataka ujedinjenje simbola suvremene španske države i revolucionarnih simbola Republike?

Pokušavamo balansirati između različitih pozicija i inicirati naše sopstvene simbole. Moramo razumjeti da većina ljudi u Španiji nije politizirana i prvi korak u transformaciji naše zemlje podrazumevao bi uveravanje ljudi da su njihovi indivudualni problemi ustvari kolektivni i da se mogu razrešiti samo kroz politiku. Nimalo lak zadatak. Ako bismo bili isuviše rigorozni kroz korištenje tradicionalnih lijevih simbola, demoniziranih od mejnstrim medija u poslednjim decenijama, izgledali bismo „strano“ i bili margilizirani. Ipak, celo vreme moramo znati da je to simboličko nasljeđe dio prošlih borbi za slobodu i prava koja danas uživamo.

Pre Podemosa bili ste član pokreta „Omladina bez budućnosti“ (špan. Juventud Sin Futuro). Možete li nam objasniti koje političke probleme je ovaj pokret nastojao adresirati?

Većina nas se pridružila Podemosu ali iskustvo prijašnjeg pokreta bilo je veoma bitno. Adresirali smo problem raširene nezaposlenosti i prekarnih radnih uslova među omladinom. Španija se nalazi u vrhu članstva EU kada govorimo o fenomenu nezaposlenosti mladih koja iznosi oko 50 odsto. Velik broj mladih ljudi napušta zemlju. Na ovo smo pokušali odgovoriti kampanjom naziva „Mi ne odlazimo, oni nas izbacuju“ (špan. No nos vamos, nos echan). To je bila naša strategija artikulisanja problema španske omladine. Svatko od nas pati zbog istih problema ili ima prijatelje i članove porodice bez posla. Iako predstavljamo generaciju kojoj je dostupno bolje obrazovanje od onog naših dedova i očeva, imamo manje mogućnosti. Pratimo šablone na koje nas navode. odlazimo na fakultete i želimo posao, ali prilika nam se ne ukazuje. Ovo predstavlja kolektivni politički problem na koji smo odgovarali kampanjama i protestima diljem Španije i pred španskim ambasadama diljem sveta, u Engleskoj, Nemačkoj, SAD-u, Argentini itd.

Također, pokušali smo umrežavati naše mlade emigrante kako bi se okupljali i delili iskustva. Naši mladi ljudi u inostranstvu ponekad su usamljeni ali dele iste probleme, kao što je dostupnost socijalne pomoći, informacija ili generalno problem političke participacije. Okupljeni u grupe pokušavaju pronaći rešenja. Naravno, prate i špansku političku situaciju. Sada kada Podemos ima određenog utecaja na neke institucije pokušavamo promeniti razne stvari. Na primer, izborni zakoni veoma su strogi prema emigrantima, voleli bismo proces njihovog glasanja učinit manje komplikovanim. Starije partije nastoje im otežati ovaj proces jer znaju da je glas omladine u inostranstvu zapravo glas za Podemos.

foto: Juan Plaza / flickr

foto: Juan Plaza / flickr

Kolika je brojna bila „Omladinabez budućnosti“?

Teško je reći, imali smo nedeljne skupštine na kojima nas je ponekad bilo dvadeset, ponekad trideset, a ponekad petnaest. Bio je to kolektivni prostor edukacije i jedan od Podemosovih izvornih „laboratorijuma“.

Jeste li bili prisutni izvan Madrida?

Bili smo bazirani u Madridu ali imali smo ćelije i u drugim španskim mestima. Taj rad predstavlja neverovatno iskustvo koje sada primenjujemo u partiji, društvenim mrežama, političkim debatama i drugim oblicima javne reprezentacije. Sada mogu doživeti da na TV-u ugledam svoje političke predstavnike koji su se nekada nalazili u prekarnoj situaciji kao i ja, koji znaju kako je učestvovati u demonstracijama, kako je biti upucan gumenim metkom itd. Za mene je veoma bitno da političari znaju s kojim problemima se susreću ljudi na ulici. Osećam da me takvi političari zaista predstavljaju, a kao njihov saborac upućen sam i u istoriju njihovog političkog rada.

Kada ste se pridružili Podemosu?

„Omladina bez budućnosti“ utemeljena je mesec dana pre Indignadosa kojem smo se pridružili i promovisali ga. Kada je pre dve godine osnovan Podemos većina nas se učlanila. Mislil smo da je političkom pokretu u Španiji potreban i institucionalizovani predstavnik. Sada je „Omladina bez budućnosti“ pomalo paralizirana, ali to iskustvo i dalje je prisutno u svima nama.

Čest problem u gotovo svim strankama nove levice koje su postale značajna parlamentarna snaga ili sudjelovale u formiranju vlade jest otuđenje partijskog vodstva od ostatka članstva i udaljavanje od baze. Koliko je ovo velik izazov za Podemos? Mislite li da će partija uspešno nastaviti borbu organizacija kao što je „Omladina bez budućnosti“ i drugih delova Indignadosa iz kojih je nastala?

Ovo će definitivno predstavljati veliki izazov. Prije nekoliko dana to je izjavio i Pablo Iglesias. Cilj nam je produbiti kontakte s zajednicama na lokalnoj razini. Unutar partije skovali smo termin circulos (krugovi) kojim nazivamo manje partijske jedinice koje nastoje artikulisati inicijative odozdo. Uvek smo bili zabrinuti oko izbora ali u konačnici su se ispostavili kao dobro iskustvo. Dobili smo pet miliona glasova i postali treća partija Španije. Bili smo tek nešto manje uspešni od Socijalističke partije (PSOE) čija pozicija više nije ni socijaldemokratska i u skladu s time opada. Ovo je neverovatan rezultat u tako kratkom roku, ali problem je što nismo imali dovoljno vremena da stvorimo čvrstu organizaciju. To je ono ćemu se sada želimo posvetiti. Biti će potrebno konstantno održavati intenzivan kontak s društvenim pokretima. Oni vam postavljaju zahteve i ispravlju vas kada grešite. To je vrsta odnosa koji želimo konstruisati. Neke konekcije već postoje, dobar dio zastupnika nekoć su bili dio ovih pokreta. Najbolji primeri su Ada Kolau, Irene Montero i Rafa Majoral2 iz anti-deložacijskog pokreta. Ovakvo iskustvo ključno je za partijske aktiviste.

Kada smo već spomenili Adu Kolau, kakav je odnos Podemosa i Barselone Komu?

Na zadnjim katalonskim izborima imali smo sopstvenu listu, ali sada otvorenije podržavamo Barselonu Komu i pokušavamo ih promovisati kao lice Podemosa u Kataloniji. Ponekad je teško iskordinisati se s njima i drugim levim strujama u našoj zemlji (kao što je En Marea u Galiciji ili Compromís u Valensiji) ali to je naša dužnost u plurinacionalnoj državi kao što je Španija.

Kakve su prirode problemi u radu s Barselonom Komu?

Katalonija je regija s mnoštvom političkih partikularnosti i moramo poštovati njihovu autonomiju i senzibilitet. Mislim da radimo odličan posao. Kao što sam vam kazao na početku, moramo biti inovativni. Što se tiče katalonjskog pitanja, idemo u tom pravcu. Pre se smatralo da u ovom pitanju možete biti samo separatistički (za referendum o nezavisnosti) ili prounitaristički stav (protiv referenduma u skaldu sa španskim Ustavom koji garantuje nedeljivost teritorije). Podemos zastupa treću opciju: nismo protiv nezavisnosti ali želimo da Katalonija i druge teritorije ostanu u Španiji, ne zbog legalističkog argumenta, već kao deo demokratskog okvira.

Pokušavate pronaći sredinu?

Ne baš sredinu. Ne želimo nezavisnost Katalonije, ali podupiremo ideju o referendumu, jer smo demokratska država. Ne želimo da Katalonija ostaje deo Španije jer tako garantuje Ustav. Takvo što mora biti potvrđeno voljom većine na referendumu. Konzervativna pozicija je najrelevantnija fabrika separatizma, otkako je Rahoj na vlasti broj pristaša nezavisne Katalonije narastao je s 20 na 45 odsto.

Prošle godine svedočili smo kapitulaciji leve vlade u Grčkoj i poništenju volje naroda kroz prihvatanje Troikinih uslova. Janis Varufakis, jedan od ključnih članova Sirizine pred-referendumske vlade, sada je deo Diema 25 koji nastoji demokratizirati EU. Mnoge pozicije na levici kritične su spram Varufakisa, izražavajući nepoverenje u mogućnost promena koje nije uspio ostvariti nit s polugama izvršne vlasti u rukama. Mislite li da levica ima budućnost u parlamentarnoj areni ili su vanparlamentarni pokreti jedini način borbe za promene?

Potrebno nam je oboje. Grčka vlada osporavala je mere štednje ali bili su sami. Evropi je potrebno više političkih opcija kao što je ondašnja Siriza. Želim verovati da ako Podemos dođe na vlast u Španiji možemo promeniti neke stvari zajedno sa zemljama kao što je npr. Italija. Potreban nam je blok koji će se suprostaviti merama štednje. One su glavni problem čitavog kontinenta i proizvode plodno tlo desnici. Moramo biti na oprezu. Moramo promeniti EU kao takvu. Formiranje vlade nije dovoljno. Imamo Brisel, Frankfurt i Strazbur koji upravljaju strukturalnim pitanjima (kao što su limiti deficita u državnim budžetima). To je ono što moramo promeniti u idućim godinama, moramo oživjeti Evropu kao prostor slobode, socijalne pravde i jednakosti.

 

  1. Valle de los Caidos (Dolina palih) je golem memorijalni kompleks podignut u vreme Frankove fašističke diktature. Kao zajedničko počivalište vojnika falangi i boraca Republike namera mu je da predstavlja pomirenje svih Španaca u okviru konsolidirajuće nacije. Na ovom mestu kasnije je pokopan i sam Franko, a da bi stvar bili bizarnija, podigli su ga republikanski ratni zarobljenici.
  2. Ada Kolau je gradonačelnica Barselone i članica platforme Barselona Komu, a Montero i Majoral su zastupnici Podemosa
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us