Stvaranje novih veza među ljudima na ulici

foto: Solidarnost

foto: Solidarnost

Povodom predstojeće konferencije „Povratak utopije: socijalističke strategije danas“ u organizaciji Centra za politike emancipacije koja se održava u Beogradu od 15. do 17. novembra na Kolarcu i u Muzeju istorije Jugoslavije, objavljujemo intervju sa Artanom Sadikuom, aktivistom levog pokreta Solidarnost i predavačem na Institutu društvenih i humanističkih nauka u Skoplju.

Na konferenciji „Povratak utopije“ imaćemo priliku da čujemo neke od trenutno najznačajnijih teoretičara i teoretičarki i aktivista i aktivistkinja sa međunarodne i regionalne scene, od Baskar Sunkare američkog političkog novinara i urednika uticajnog časopisa Jacobin, Leo Paniča urednika časopisa Socialist Register i autora nagrađivane knjige „The Making of Global Capitalism: The Political Economy of American Empire“, Margit Majer, profesorke na Slobodnom univerzitetu u Berlinu i jedne od najuticajnijih teoretičarki urbanih studija, urbanih politika i društvenih pokreta, i mnogih drugih, koji će razmatrati pitanje izgradnje socijalističke ideje kao realne utopije, mogućnosti artikulisanja otpora kapitalističkoj moći i potencijala za izgradnju novih socijalističkih pokreta.

 

Pre nego što počnemo razgovor o aktuelnoj političkoj situaciji u Makedoniji, možda bi bilo korisno da se vratimo kratko unazad i da pokušamo da odgovorimo na pitanje kako je došlo do toga da, nakon raspada SFRJ, Makedonija postane sinonim za najbrutalnije urušavanje radnih i socijalnih prava u regionu?

To je verovatno najzagonetnije pitanje, na koje mnogi ljudi u Makedoniji još uvek nemaju odgovor. Ono što se ranih devedesetih desilo u Makedoniji bilo je usvajanje brzog modela privatizacije, koji se razlikovao od onog u Srbiji, Hrvatskoj ili Sloveniji. Na osnovu nekoliko istraživanja i svedočanstava političkih procesa tog vremena ne može se izvući definitivni zaključak, ali se dve argumentacije pojavljuju kao održive.

Prva je povezana sa etničkim dinamikama koje su pratile raspad Jugoslavije. Za razliku od republika gde su završile u tragičnom krvoproliću, u Makedoniji su one igrale ulogu u procesu izgradnje nacionalne države. Prvi argument se prema tome odnosi na aspekte kapitala u relaciji s etničkom kompozicijom zemlje. S obzirom na činjenicu da su Albanci iz Makedonije imali veliku dijasporu u Zapadnoj Evropi koja je akumulirala kapital kojim bi mogla investirati i privatizovati preduzeća, makedonske elite su se odlučile za iznenadan i netransparentan model privatizacije kako bi osigurali da ekonomija bude pod kontrolom makedosnke elite – nove poslovne oligarhije u nastajanju.

Prema drugoj argumentaciji, nedostatak političke osetljivosti makedonskih političkih elita, koje su svedočile raspadu državnog sistema upravljanja, vodio je ka nasilnom prisvajanju društvenih proizvodnih kapaciteta. Ovo su uradili pošto nisu bili sigurani da će biti u poziciji da utiču na proces privatizacije ukoliko bi ovaj bio postavljen kao postepen.

Koja god od ove dve tvrdnje da je tačna, rezultat je sveobuhvatna deindustrijalizacija. Novi vlasnici, blisko vezani uz političke elite, nisu imali dovoljno kapitala da investiraju u fabrike koje su kupili pa su u većini slučajeva fabrike rasturene i prodate po ceni zemljišta ili kao staro gvožđe. Ovaj proces je vodio masovnom otpuštanju radnika i skoku nezaposlenosti do 30% u 1994. godini. Taj nivo od tad nije opao.

Makedonija je u poslednje vreme postala i sinonim za masovne proteste, koji su se posebno intenzivirali poslednjih par godina. Koliko su na ulici adresirani socio-ekonomski problemi, a koliko su usmereni protiv arogancije i drskosti vladajuće partije?

Talas protesta u Makedoniji postoji od 2011. godine uglavnom sa dve-tri grupe levo orijentisanih aktivista i organizatora koji pokušavaju da generišu širi društveni pokret koji bi se suprotstavio socio-ekonomskom statusu quo. Široki spektar pitanja koji je ponovo uveden u javne debate doveo je do političkog odgovora. Pod ovim se misli na pravnu zaštitu radnika iz fabrika u stečaju, rastuće cene energenata, državne fondove za javne bolnice, zdravstvenu zaštitu nezaposlenih i asimetričnost oporezivanja na dohodak u korist najbogatijih u zemlji. Kasnije se pojavio i studentski pokret, kao daleko najveći oblik društvene mobilizacije od sticanja nezavisnosti. Pokret je za cilj imao zaštitu autonomije univerziteta koja je bila ugrožena novopredloženim reformama u obrazovanju. Pokret je u velikoj meri ostvario svoj cilj. Izvršen je pritisak na vladu da povuče problematične članove iz sveže usvojenog zakona. Sve do tada, socijal-demokratska opozicija je bila uglavnom neaktivna, ostavljajući vladu da bez ograničenja zloupotrebljava sve institucionalne i društvene demokratske procese.

Tek 2015. godine, kada je lider opozicije počeo da objavljuje prisluškivane razgovore članova vlade, razotkrivajući tako njihove kriminalne i koruptivne aktivnosti, došlo je do talasa protesta koji su se koncentrisali na pitanja korupcije i demokratije. Ovo je omogućilo opoziciji da se pridruži demonstrantima na ulici i da svojom brojnošću uspe da kooptira pitanja socijalne pravde u jedan sveobuhvatni problem: problem korupcije i nedostatka demokratije. Savez između opozicije, velikog dela civilnog sektora i grupa intelektualaca i novinara, uspeo je da uguši bilo kakve druge mogućnosti formulisanja pitanja ekonomske nejednakosti i socijalne pravde, prikazujući njihovu borbu kao problem od istorijske nužnosti, često izjednačavajući makedonski kontekst sa borbom protiv fašističke vladavine. Tvrdili su da je nužno da se prvo rešimo fašizma, a tek posle možemo govoriti o ekonomiji, obrazovanju, oporezivanju itd.

foto: Solidarnost

foto: Solidarnost

Da li se učešće u protestima reflektovalo na političku retoriku opozicije danas? Da li se ona i dalje iscrpljuje u antikorupcijskom narativu ili se, makar nominalno, postavlja pitanje neoliberalnih reformi i njihovog uticaja na život građana?

Opozicija se u svojoj retorici zadržala na priči o demokratiji, slobodi izražavanja i borbi protiv korupcije, dok je u isto vreme pokušala da uključi neka od pitanja sa kojima se pokret Solidarnost hvata u koštac već godinama. Na ovaj način opozicija pokušava da se predstavi kao partija levice u kontekstu u kome su leve politike već „izreklamirane“ od strane nepartijskih levih političkih organizacija. Međutim, uzimajući u obzir da oni nisu stvarno zainteresovani za suprotstavljanje kapitalističkim elitama u zemlji, jer im i sami pripadaju, ove male ekonomske promene ostaju skrivene iza glavnog zahteva, onog koji adresira kriminalne strukture na vlasti. Njihovi predizborni govori ostaju koncentrisani na taj aspekt, a pozivajući se na korupciju kao glavni uzrok socio-ekonomskih poteškoća jedino pokušavaju izbeći bilo kakvu smislenu raspravu o neoliberalnom modelu, koji će svakako podržati ukoliko im se pruži prilika da vode zemlju.

Da li je nužan korak za korenite političke promene u Makedoniji jačanje institucija pravne države?

Tokom prethodne decenije u Makedoniji je vladavina prava travestirana na mnogo načina. Nije da smo prethodno živeli u oazi pravde, ali aktuelna vlada je uvela praksu koja krši najosnovnija, fundamentalna prava i demokratske principe, do one tačke u kojoj se vladavina zakona najčešće izjednačava sa nepravdom. Ono sa čim se suočavamo danas je lista zakona putem kojih je vlada legalizovala mehanizme kontrole države, socijalne represije i ekonomske kontrole. Dakle, pre govora o vladavini prava, u Makedoniji nam je hitno potrebna obimna i široka reforma svih problematičnih zakona, naročito onih usvojenih u poslednjih šest godina. Ovaj proces se mora odvijati paralelno sa procesom institucionalnih reformi koji bi vratio legitimitet institucijama koje su potpuno podređene željama vladajuće partije.

Trenutno su protesti utišani u iščekivanju decembarskih izbora, da li je, gledano unazad, u njima bilo potencijala za izgradnju nove političke snage?

Priča o novim političkim snagama je prisutna u Makedoniji, naročito nakon što je nova generacija političkih aktivista postala vidljivija na sceni. Međutim, da bi se interno organizovali na način koji odudara od onoga kako društvo doživljava političke partije, moramo provesti godine istrajnog rada na strukturiranju, umrežavanju, povezivanju sa radnicima i obezbeđivanju jake društvene baze. U uslovima ekstremne političke krize poslednjih godina u Makedoniji, gde su svi aktivni društveni pokreti imali samo jednu stvar u središtu, uklanjanje VMRO-DPMNE iz vlade, nije ostajalo prostora da se posveti organizovanju nove političke snage. Namera opozicije da se poveže zs nekim sektorima iz ovih pokreta, otežala je novim političkim snagama da iste utvrde kao svoju društvenu bazu. Nova, mala partija Levica je, ipak, formirana, ali kako zanemaruje procese povezivanja sa bazom, njena sudbina je nepredvidiva. Ostaje da se vidi kako će nova partija proći na izborima jer, s obzirom na određene komplikacije u okviru social-demokratskog tabora, Levica može predstavljati sledeću opciju za protivnike vlade.

Možemo li sumirati značaj protesta na političku klimu u Makedoniji?

Kao i svuda, protesti se obično završe zbog premora. Mislim da smo pokušali da uradimo nešto nemoguće. Održavati svakodnevne proteste mesecima je politički gest iz domena nerealnog. Cilj protesta treba da bude potresanje sistema, destabilizacija u trenutku kada se nepravda normalizuje, a socijalna dinamika pod takvom nepravdom stabilizuje. Protesti ne mogu biti strategija političkih promena. Mislim da ljudi posvećeni dugoročnom političkom radu u organizovanju zajednica, radnika i studenata, trebaju razmišljati o uvođenju novih formi kolektiviteta, koji će slediti svoju unutrašnju logiku. Iz ove perspektive, mislim da je najveće dostignuće protesta stvaranje novih veza među ljudima na ulici, onih veza koje se kasnije stavljaju u upotrebu zarad stvaranja novih oblika zajedničke egzistencije. Kao rezultat, danas imamo nove inicijative studenata, umetnika, hakera i teoretičara. Sa druge strane, u okviru formalne političke scene, protesti (kao i kontra protesti) su bili upotrebljavani i od opozicije i od vlade da bi se dokazala snaga na ulicama. Međutim, protesti gde je opozicija bila samo deo šireg društvenog sklopa ne mogu ni u kom slučaju biti tretirani i izjednačavani sa social-demokratama.

Možemo li njihov značaj sagledati u njihovoj multietničnosti, s obzirom da su vladajuće strukture dugo zasnivale svoju retoriku na međuetničkim sukobima?

Verovatno je jedini dugotrajni efekat ovih protesta to što su omogućili prevladavanje etno-političkih podela u zemlji. Po prvi put u istoriji Makedonije videli smo veliki broj ljudi na demonstracijama koje se nisu ograničavale isključivo na etnička pitanja. Protesti i ovako masivni pokreti ljudi na ulici su izgleda najefikasniji način prevazilaženja etnocentričnih tendencija u društvu. Nisu to forumi, istraživanja, debate, TV programi itd – koji su se obično ispostavljali kao neuspešni – nego je direktna praksa, transformativna praksa, ta koja je omogućila da se ljudi, koji su prethodno sebe videli kao pripadnike dva različita etno-politička tabora, okupe i grade novu političku većinu. Većinu koja je zamenila etno-političke reference referencama demokratije, socijalne pravde i slobode. Ova značajna promena biće odlučujuća kako za blisku, tako i za dugoročnu budućnost zemlje. Njeni prvi znaci su već vidljivi na izbornim listama socijal-demokrata koji kao svoje kandidate uključuju Albance, Bošnjake i druge. Ovo je novina u dugom, mračnom periodu binarnih ultranacionalističkih koalicija, ekstremnog paralelizma i društvene segregacije, kao i kompletno razdvojenog sistema obrazovanja.

Koliko su leve grupe i organizacije uopšte bile u mogućnosti da utiču na kanalisanje politički heterogenog pokreta?

Leve grupe su bez sumnje bile najaktivnije, iako ne najmasovnije. Kada se opozicija, sa svojom ogromnom strukturom pridružila protestima, stavila je ozbiljan izazov pred levičare, usmeravajući proteste ka svojoj retorici. Dok je protesni talas bio na vrhuncu došlo je do ozbiljnog raskola između levih grupa i socijal-demokrata. Ovaj raskol je doveo do žestokih diskusija i kidanja koordinacionih veza između različitih grupa. Naposletku, levo orijentisane grupe su napustile proteste kad su počeli da liče na karneval, sa igrom boja („šarena revolucija“) i policijskom kordinacijom, čime su izgubili svu snagu kao i legitimitet u očima većine stanovništva.

sk2

foto: Bojana Tamindžija

Koji su zadaci danas pred makedonskom levicom i koliko oni zavise od izbornih rezultata?

Levica u Makedoniji se danas suočava sa izazovima unutrašnje reorganizacije. Nakon teškog perioda iscrpljujućih protesta i problematičnih odnosa sa ostalim grupama, čini se da je levica iz tog procesa izašla slabija nego što je u njega ušla. Mnogo frustriranih aktivista i grupa je uzelo duže pauze što za rezultat ima neaktivnost. Njihovi međusobni odnosi su takođe ozbiljno pitanje na kome treba raditi. U toku intenzivnog perioda, kada su odluke morale da se donose veoma brzo, zajednički dogovori su najčešće bili prekršeni. Sa druge strane, levica uživa široko društveno priznanje i to je potencijal koji moramo iskoristiti za širenje, izgradnju novih mreža i stvaranje mogućnosti za neke nove dinamike. Sami izbori se neće odraziti na levicu i njene politike. Oni možda omoguće lagodnije okruženje, ukoliko aktuelna otuđena vlada bude zamenjena, ali socijal-demokrate na vlasti, kao i svuda u regionu (uzmimo Grčku za primer) značiće i pasiviziranje društvenog pokreta. Bez podrške širih društvenih grupa, levi aktivisti ne mogu uraditi puno toga sami, osim borbe na diskurzivnom polju sa neoliberalnom retorikom integrisanom u mejnstrim.

Na početku razgovora markirali smo Makedoniju kao zemlju koja prednjači u urušavanju radnih i socijalnih prava u region iako stanje nije puno bolje ni u Srbiji, Bosni, Kosovu.. Možeš li prokomentarsati ekonomsko političku situaciju u regionu?

Region se nalazi u depresivnoj socio-ekonomskoj inerciji, što je uzrokovano prvenstveno posledicama rata i privatizacije. Ostavljen van Evropske unije, region postaje deponija trulih stranih investicija, tako da nastupa „trka do dna“ kada govorimo o uslovima rada i zaštite životne sredine. Bez regionalizacije zajedničkih ekonomskih potencijala i izgradnje nezavisne infrastrukture – koja će zauzvrat omogućiti širu radničku solidarnost sa mogućnošću postavljanja čvršćih zahteva – ostajanje u okvirima nacionalnih granica, vodiće samo do endemskih ekonomija i socijalne poteškoća. Samo iz regionalne perspektive možemo da se nosimo sa partikularnim socio-ekonomskim poteškoćama u posebnim državama, a ova perspektiva treba da posluži kao osnova za izgradnju nove političke paradigme na levici.

Šta u takvim uslovima mozemo pretpostaviti kao nužne korake za levicu danas?

Mislim da levica u regionu, kao prvo i osnovno mora raditi na stvaranju svoje zajedničke regionalne političke reference. Kratko se činilo, da Siriza u Grčkoj može igrati takvu ulogu, ali nakon njihovog neuspeha, mi moramo intenzivirati rad na stvaranju onog novog sadržaja koji će omogućiti čvršće stavove za levičarske grupe u okviru pojedinačnih država. Bez te regionalne reference, rizikujemo da će ove grupe biti perciprane kao marginalni (najčešće jugonostalgični) mladi idealisti koji ne pripadaju realnom političkom spektru. Održavanje i jačanje postojećih mreža i platformi levice u regionu je krajnji cilj kome u ovom momentu treba težiti na regionalnom nivou.

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us