Jedan sindikat manje, dva investitora više

foto: Saša Čolić / Kamerades

foto: Saša Čolić / Kamerades

Najavljeni pa otkazani štrajk zaposlenih u pravosuđu, pokazao je slabu pregovaračku moć sindikata usled artikulacije isključivo partikularnih zahteva, ali i zahvaljujući posledicama dugogodišnje reforme pravosuđa. Ono što je učinio vidiljivim jesu posledice uvođenja institucija privatnog izvšitelja i notara po pitanju slabljenja radničke borbe unutar ovog sektora, kao i činjenicu da se čitavo pravosuđe instrumentalizuje za potrebe bolje poslovne i investicione klime.

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Bilten.

Ambiciozno najavljivan generalni štrajk dva reprezentativna sindikata u pravosuđu završen je pre nego što je i počeo. Predstavnici Sindikata pravosuđa Srbije (granskog sindikata Saveza samostalnih sindikata Srbije) i nezavisnog, Sindikata organizacija pravosudnih organa Srbije (SOPOS), dan pre zakazanog generalnog štrajka, 30. oktobra, postigli su dogovor u Ministarstvu pravde o povećanju plate od 5% i izradi posebnog zakona koji će urediti radne odnose nesudijskog osoblja u pravosuđu. Ipak, gorak ukus u ustima ostavlja činjenica s kakvom lakoćom se vlada obračunala sa sindikatima, s obzirom da je najvaljivanim štrajkom eventualno povećanje plata od samo 5% okarakterisano kao neprihvatljivo rešenje.

I dok je SOPOS samo obavestio svoje članstvo da je da je postignut dogovor sa Ministarstvom pravde, rukovodstvo Sindikata pravosuđa Srbije obustavu najavljenog štrajka proglasilo je “zastojem”, a u pasivno-agresivno tonu sapoštiločlanstvu da nisu imali vremena da se konsultuju, te da članstvo ima pravo da ne ispoštuje ovu odluku i da se u tom slučaju mogu zameniti uloga. O tome šta se tačno dešavalo iza zatvorenih vrata i kako su mediji uspeli da pre nego što je postignut dogovor sa oba sindikata, objave vest o obustavi štrajka, možemo samo da nagađamo, poučeni prethodnim iskustvima. Ali, ono što je očigledno i što svakako zabrinjava, jeste sve manja pregovaračka moć sindikata.

Slabljenje pregovaračke moći

U prilog ovoj tvrdnji , u štrajku 2010. godine zahtevana je jedinstvena cena za obračun zarada zaposlenima u pravosudnim organima u iznosu od 28.000 dinara, dok se u ovom, umalo pa održanom štrajku, zahtevalo da osnovica obračuna zarada bude minimalna cena rada, što danas iznosi 22.000 dinara. Ovde moramo imati na umu i politiku fiskalne konsolidacije kojom je svim zaposlenim u javnom sektrou smanjena plata za 10%, ali i ukidanje minulog rada kao dodatka na osnovicu za obračunavanje zarada novim Zakonom o radu. U tom smislu, kako su i sami nezadovoljni članovi sindikata primetili, povećanje od 5% je zaista premalo.

Svakako da su plate zaposlenih koje se kreću od 25.500 do 30.000 dinara premale da namire osnovne životne potrebe u Srbiji, međutim, način na koji sindikati artikulišu zahtev, u ovom slučaju kao isključivi zahtev za povećanjem njihovih zarada, antagonizirajući pritom svoju delatnost sa drugim zaposlenima u javnom sektoru, teško da će animirati i druge granske sindikate njihove centrale, a kamoli zainteresovanu javnost, koja i ovako gaji veliko nepoverenje spram pravosudnih organa. Sindikat pravosuđa Srbije je tako, prilikom prvog pokušaja pregovora sa Ministarstvom pravde nove Vlade, tražio pribavljanje podataka o platama drugih u javnom sektoru i podatke o povišicama od 2012. godine na ovamo, uključujući tu: policiju, zdravstvo, prosvetu, vojsku i javna preduzeća. Slično se dogodilo i u štrajku 2010. godine, kada su se čak predstavnici sindikata delegaciji MMF-a žalili na to kako “Vlada Srbije nema isti tretman prema svim korisnicima budžeta”.

Sa druge strane, ono što se reformom pravosuđa dogodilo u poslednjih nekoliko godina znatno je oslabilo pregovaračku moć sindikata. Reforma koja se sprovodi kao deo akcionog plana za poglavlje 23 pristupnih pregovora sa Evropskom Unijom, paralelno sa agresivnom “racionalizacijom” javnog sektora po direktivi MMF-a, rezultirala je smanjenjem broja zaposlenih, i poveravanjem sudskih ovlašćenja privatnim preduzetnicima pod parolom efikasnijeg sudstva. Tako je prvo 2012. godine uveden pravni instiut prvatnog izvršenja da bi dve godine kasnije, nakon dosta kontroverze i štrajka advokature, bio uspostavljen i privatni notarijat. Poslednjim izmenama Zakona o izvršenju i obezbeđenju, privatnim izvršiteljima, koje sada zakon zove “javnim”, u potpunosti je poverena nadležnost naplate potraživanja.

Ove reformske mere omogućile su vladi da u mnogo većoj meri ignoriše zaposlene u pravosuđu. Čak i u slučaju štrajka, s minimalnim procesom rada, naplate potraživanja, overe kupoprodajnih ugovora i svi drugi poslovi od životne važnosti za “dobru poslovnu klimu”, neće biti ometeni. I sam premijer Aleksandar Vučić, u svom ekspozeu za 2016. godinu, rekao je da “sve vreme dok budemo govorili o pravosuđu, govorimo o ulozi pravosuđa u obezbeđivanju boljeg poslovnog i investicionog ambijenta”. Stoga i ne čudi što je nova ministarka pravde, Nela Kuburović, inače laureatkinja NALED-ove nagrade za reformatorku godine, okarakterisala zahtev sindikata kao pretenciozan.

Apolitične sudije

Takođe, na pregovaračku moć sindikata u pravosuđu dodatno loše utiče i potpuno odsustvo sudija iz učešća u sindikalnom organizovanju. U evropskom kontekstu aktivno učešće sudija u radu sindikata nije nikakva nepoznanica. Prema mišljenju Konsultativnog veća evropskih sudija (CJJE) “sudije mogu ostvarivati pravo na članstvo u sindikalnim organizacijama (sloboda udruživanja), iako mogu biti nametnuta ograničenja u pogledu njihovog prava na štrajk.” U Srbiji pak, takva aktivnost predstavlja svojevrsni tabu. Istina je da ne postoji zakonska odredba koja bi ovu aktivnost zabranila, ipak sudije u Srbiji organizovane su unutar strukovnog udruženja, u Društvu sudija Srbije.

Ono što se možda može naslutiti kao razlog za ovakvu situaciju, jeste to da bi uzimanje aktvnog učešća sudija u radu sindikata moglo bilo tumačeno kao potpuno suprotno ideji o “nezavisnom sudstvu”. No, paradoksalno, činjenica je da i njih zakonodavna i izvršna vlast tretiraju kao zaposlene u javnom sektoru, s obzirom na to da im utvrđuje visine zarada, učestvuje u njihovom izboru na funkciju i određuje im broj zaposlenih. Od početka reformi, 2009. godine broj zaposlenih u pravosuđu je nekoliko puta smanjivan, uključujući i sudije i sve druge zaposlene u pravosuđu, jer, čini se, bolja efikasnost rada pravosudnih organa postiže se manjim brojem zaposlenih i stimulisanjem privatnog sektora da uteruje dugove.

Dok se unutar organizovanog rada u pravosuđu i dalje insistira na strukovnoj liniji podele, gde je nezavisna sudijska uloga zapravo postulirana kao apollitična, a zaposleni u pravosuđu se tretiraju kao zamenjivi, potrošni materijal, “reformatorski posao” može da nastavi nesmetano da teče. Ovdašnja reforma pravosuđa u potpunosti oslikava tendenciju povlačenja socijalne države s jedne i povećanja njenog aparata prinude s druge strane.

Mobilizacijski potencijal

Ono što je investitorima obezbedilo “povoljnu poslovnu klimu”, dakle, nesmetana naplata potraživanja, lakše sklapanje kupoprodajnih ugovora, fleksibilizacija radnih odnosa, itd., širokim slojevima stanovništva smanjilo je radna prava, materijalnu i socijalnu sigurnost i u konačnici, onemogućilo pristup pravdi. Nije nikakva retkost da prilikom naplate duga preko privatnih izvršitelja, ukupna cena koju dužnik mora da plati, daleko prelazi osnovni dug. Ilustrativan je samo primer penzionera, kojem je na ime duga za komunalne usluge od 5.000 dinara privatni izvršitelj, nakon što je zaračunao i cenu svojih usluga, naplatio 50.000 dinara.

Upravo na ovom mestu nalazi se mobilizacijski potencijal sindikata u pravosuđu. Način na koji će se artikulisati zahtevi za većom platom i većim brojem zaposlenih, moraju da adresiraju posledice koje ovi nedostaci imaju po stanovništvo. Odlukom da uvede privatne pravne institute izvršenja i javnog beležništva, režim je, između ostalog, pravdao i smanjivanje broja zaposlenih u pravosuđu. Isto tako, oba ova instituta smanjila su priliv novca u javnu kasu iz koje se isplaćuju plate onih na državnom budžetu. I paradoksalno, dozvolivši ovo, sindikati su sami sebi umanjili pregovaračku moć. Ukoliko ne uspeju prevaziđu svoj ograničenini okvir delovanja i ostanu zaglavljeni u ideji da će nekakvim dijalogom, bilo sa predstavnicima vlasti ili MMF-a, uspeti da osiguraju bolje radne uslove, šanse su da će jednostavno nestati. A svi smo već svesni režimske forumle ekonomskog rasta, jedan sindikat manje – dva investitora više.

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us