Za univerzitet! Za društvo!

studenti-2

Protest studentskog pokreta u Tirani; foto: Për Universitetin / facebook

Kao i u Srbiji, u Albaniji su poslednjih decenija sve izraženiji neoliberalni koraci transformacije države koji se sprovode bez ikakve javne rasprave strogo autoritarnim sredstvima partija na vlasti.

Nakon niza privatizacija, na red je došlo i obrazovanje, a najavljene promene u ovom sektoru dovele su do samoorganizovanja studenata i profesora na univerzitetu u Tirani u pokret pod nazivom Për Universitetin.

O problemima visokog obrazovanju u Albaniji razgovarali smo sa Deni Sadžaku (Deni Sanxhaku), članicom pokreta Për Universitetin i leve organizacije Organizata politika iz Tirane koja je bila jedna od učesnica konfrencije „Povratak utopije: socijalističke strategije danas“ održane prošle nedelje u organizaciji Centra za politike emancipacije.

deni-2

Deni Sadžaku; foto: Për Universitetin / facebook

 

Kako je došlo do formiranja pokreta Për Universitetin (Za Univerzitet) i koje su reforme inicirale vaše organizovanje?

Pokret Për Universitetin nastao je početkom 2014. godine usled rastuće zabrinutosti uzrokovane privatizacijom sistema visokog obrazovanja koja se temelji na novom zakonu o obrazovanju i istraživanju koji je skicirala eksterna stručna komisija eksperata. Komisiju je imenovao Edi Rama, premijer Albanije, u cilju reformisanja javnih univeziteta u – kako ih je nazivala Socijalistička partija Albanije – „Univerzitete nove generacije“.

Izglasavanje zakona je prvi put pokušano 2010. a desničarska vlada koja ga je kontinuirano promovisala nakon 2013. tumačila ga je kao antipod vaučerizaciji visokog obrazovanja. Na snagu je stupio 17. septembra 2015. bez obzira na konzistentnu opoziciju i masovne mobilizacije studenata, profesora, fakultetskih veća i raznih aktera civilnog društva organizovanih od strane Për Universitetina duže od godinu dana.

Ono što se dogodilo u Albaniji u poslednjih nekoliko godina pod jakim lobiranjem privatnog sektora jeste ekspanzija privatnih univerziteta i vladin probni pokušaj da im omogući ne samo infrastrukturne sadržaje nego i izmenu načina finansiranja univerziteta koja bi im svakako išla na ruku. Suštinski, ovaj zakon radikalno restruktuira javne univerzitete u neoliberalnim uslovima: komercijalizuje ih i primorava da se sa privatnim takmiče za javna sredstva. Osnivanje pokreta inicirala je grupa aktivista koji su se i ranije zauzimali za javne interese i koji su smatrali da zadatak reformisanja visokog obrazovanja pre svih leži na ljudima koji čine univerzitet i koji konsultuju one društvene slojeve čije je pravo na obrazovanje u najvećoj meri ugroženo.

Koji su glavi ciljevi pokreta i koje ste akcije sprovodili u okviru svoje borbe?

Për Universitetin se pretvorio u hiljade studenata koji marširaju prema premijerovom uredu nakon intenzivnog svakodnevnog rada s bazom na javnim fakultetima u Tirani i drugim gradovima, održavanja kontinuiranih okupljanja, spontane akcije i javne skupštine kako bi se studenti informisali o katastrofalnim posledicama koje bi reforme vladajućih izazvale u obrazovnom sistemu, a u krajnjoj liniji, u celom društvu. Ako u obzir uzmemo državne aparate koje je režim koristio protiv pokreta nekoliko godina i jaku spregu mejnstrim medija i privatnih interesa, velikom pobedom pokreta možemo smatrati to što se u javni diskurs intervenisalo s radikalnim konceptima kao što su kritika neoliberalnih procesa u obrazovanju, tumačenje univerziteta kao mesta koje je nezavisno od uticaja državne birokratije i tržišta i koncept besplatnog visokog obrazovanja kao osnovnog društvenog prava.

Dok ne postignemo besplatno javno obrazovanje za sve, smanjenje postojećih školarina i taksi glavna je svrha postojanja pokreta. Ovaj cilj ne smatramo utopijskim ili idealističkim već nezaustavljivim. Dva su razloga za smanjenje taksi: Prvo, trenutne školarine su previsoke s obzirom na ekonomski položaj studenata i iracionalne u trenutnim uslovima bede, tako da isključuju siromašne iz visokog obrazovanja. Drugo, besplatno javno obrazovanje – uprkos neoliberalnoj hegemoniji – oslobađa univerzitet dimenzije privilegovanosti i meritokratije koja nije određena znanjem već novcem. Javno obrazovanje, kada bi bilo besplatno, značilo bi demokratsko pravo i demonstriralo volju za društvenom emancipacijom. To je ono za šta se zalažemo i što se reflektuje u jednom od naših glavnih slogana – „Za univerzitet! Za društvo!“.

Na koji način se u Albaniji sprovodi neoliberalna transformacija visokog obrazovanja i kakve su njene posledice?

Usmeravanje javnog novca u privatne obrazovne institucije ostvaruje se kroz direktno finansiranje privatnih škola putem naučno-istraživačkih projekata i stipendija za izvrsnost, ali i kreiranjem prilike da promene svoj pravni status u neprofitne javne i nezavisne univerzitete kako bi im se omogućio pristup subvencijama za održavanje. Takmičenje za sredstva s privatnim fakultetima prisilila bi one javne da još više povećaju školarine i da se transformišu u reklamne agencije kako bi osigurali sopstveni ekonomski opstanak. Ovo bi intenziviralo komodifikaciju znanja a odnos predavač-student bi se pretvorio u odnos prodavac-kupac, gde bi predavači osećali pritisak da budu velikodušni prilikom ocenivanja studentskog znanja, kako bi privukli što više studenata-klijenata na svoj fakultet.

U okolnostima u kojima državno birokratsko-administrativne institucije narušavaju akademsku slobodu, kao što se dešava u slučaju Albanije, svrha javnih univerziteta više nije podsticanje kritičkog razmišljanja već ispunjavanje njihove finansijske potrebe. Ovo bi u potpunosti degradiralo kvalitet obrazovanja i uništilo celokupni javni obrazovni sistem tako što bi se univerziteti pretvorili u fabrike diploma koje funkcionišu po pravilima tržišta.

Kao jedna od važnih tačaka u vladinoj kampanji za uvođenje novog zakona o visokom obrazovanju je isticanje trenutnog stanja kao jako lošeg, te bi se navodno svaka promena mogla tumačiti kao progres. Da li se slažeš da trenutna situacija zaista nije najbolja?

Dok smo artikulisali našu kritiku novog zakona, vodili smo računa da se suprotstavimo predloženim reformama, ali smo sve vreme bili svesni potrebe da se sistem visokog obrazovanja na neki način mora reformisati. Ignorisanje koje vladajući iskazuju spram javnih univerziteta, manjak kontrolnih mehanizama koji bi održavali kvalitet, korumpiranost administracije i akademskog osoblja, partijska ratobornost umesto meritokratije, visok nivo birokratije, niska zastupljenost studenata u strukturama koje donose odluke, zastareli kurikulumi, loša infrastruktura i manjak sadržaja za studente, užasni životni uslovi u domovima, visoki troškovi itd. gurnuli su visoko obrazovanje u bedan položaj. Reforma vlade ne nudi rešenja ni za jedan od ovih problema, samo stvara nove.

Naša ideja univerziteta, definisana nakon duge kolektivne debate, jesta ideja univerziteta kao javnog dobra nezavisnog od vladinih mera ili cikličnih poslovnih kriza. Univerzitet ne može biti fabrika ili državna administrativna ustanova jer su znanje i obrazovanje ustavna društvena prava. Univerzitet kojem težimo bio bi u potpunosti finansiran iz državnog budžeta, ali s nezavisnim unutrašnjim organizacijama u kojima studenti i profesori imaju moć donošenja odluka. Obrazovanje se mora smatrati društvenom investicijom, ne individualnim žrtvovanjem. Stoga, univerziteti moraju materijalizovati sve nužne uslove koji bi im omogućili da ispune svoja društvena i naučna zaduženja.

Koje bi se eventualne reforme zaista mogle tumačiti kao progresivne?

Kratkoročno: zamrzavanje školarina; stavljanje pritiska na vladine institucije kroz različite oblike otpora kako bi se adresirale realne potrebe javnih univerziteta; jako protivljenje svakom pokušaju komercijalizacije; sankcionisanje osoblja i upravnika koji krše studentska prava; revitalizacija univerzitetskog života kulturno-naučnim aktivnostima organizovanim od strane profesora i studenata itd.

Dugoročno: progresivna redukcija školarina koja vodi prema besplatnom javnom obrazovanju; inkluzivne i demokratske strukture u kojima su studentima dodeljena sva njihova prava; povećanje državnih ulaganja u visoko obrazovanje i troškove publiciranja; primenjivanje transparentnosti i prava na pristup informacijima kroz online publikacije itd.

Medijski prostor je oblikovan izrazito neoliberalnim i konzervativnim diskursom i svaki vid borbe suočava se sa velikim poteškoćama prilikom oblikovanja alternativnih odgovora na postojeću situaciju. Normalizacija mišljenja koje podrazumeva da visokoškolske (pa i srednjoškolske) ustanove moraju preuzeti odgovornost za buduće zaposlenje svojih studenata i studenkinja, te se stoga programski i finansijski moraju prilagoditi (privatnim) kompanijama, onemogućava raspravu o obrazovanju kao procesu oblikovanja društvene zajednice. Koliko je danas, u takvim okolnostima, izvesno da se ovakva rasprava pokrene?

Dešavanja u Albaniji svakako su povezana sa ovom raspravom, a zapošljavanje studentkinja i studenata nakon fakulteta jedan je od kriterijuma prilikom rangiranja univerziteta. Mejnstrim mediji oduvek su bili problem sami po sebi naročito zbog dezinformacija koje njihovo izveštavanje podrazumeva kako bi služilo svojoj svrsi. S druge strane naklonost privatnim kompanijama ili državnim aparatima postala je toliko očita da je gotovo nemoguće ne razumeti interese koji stoje iza njih. Danas su mejnstrim mediji izgubili svoju javnu svrhu nezavisnih tela koja izveštavaju skrupulozno i istinito i ne služe privatnim interesima svojih vlasnika. Smatramo da je nužno stvoriti naše vlastite medijske alate, lake za korišćenje, dostupne i interaktivne. Izdavanje studentskog lista Universitari pomoglo nam je ne samo da dopremo do studenata nego nam je i omogućilo da im ponudimo moćan kanal komunikacije.

Osim što se pokazao kao vredno iskustvo za one koji su bili uključeni u realizaciju ove ideje, studentski list je služio kao alat za širenje informacija, svesti i mobilizacije protiv reforme visokog obrazovanje ili svakodnevnih studentskih problema. Prilikom vođenja kampanja u Për Universitetinu smo se uvek trudili da na najbolji mogući način iskoristimo društvene mreže s obzirom na to da naše ciljne grupe imaju stalan pristup internetu. Ovo naravno mora ići rame uz rame sa neumornim radom na javnim okupljanjima, projekcijama dokumentaraca, akcijama, ili drugim oblicima inkluzivnih interakcija kako bi kolektivno izgradili novi javni diskurs. Potrebno je još vremena za konsolidaciju, ali ovakav konkretan pristup omogućava da pokrenemo rast političke svesti u kontekstu studentskih problema.

studenti-4

Protest studentskog pokreta u Tirani; foto: Për Universitetin / facebook

Uprkos brojnim protestima tokom prošle godine, vlada je ipak donela novi zakon o visokom obrazovanju. Koji su bili sledeći koraci koje je pokret preduzeo?

Nakon što je Skupština izglasala zakon, pokret se morao reorganizovati. Nova strategija uključivala je kratkoročno povlačenje s ulica i usmeravanje pažnje unutar samih fakulteta kako bi se sprečili ili umanjili efekti reformi. Intenzitet dešavanja tokom zadnjih godinu dana vodio nas je do mnogih spontanih akcija i reakcija na postupke vlade što je uzrokovano relativnom slabošću pokreta koji sam ne može zaustaviti naplaćivanje. Ono što nam je sada potrebno jeste izgradnja trajnijih struktura pokreta, njegova infiltracija u svako polje javnih univerziteta, ne samo u Tirani, bastionu pokreta, nego i u drugim univerzitetima u manjim gradovima kojima preti bankrot zbog novog obrazovnog zakona.

I za kraj, imajući u vidu da je i nastavno osoblje angažovano u ovoj obrazovnoj borbi, što je zaista veliki iskorak jer prenaglašena dihotomija između profesora i studenata središte borbe premešta izvan strukturalnih problema obrazovanja, može li se očekivati formiranje šireg fronta koji bi se aktivno uključio u političku arenu?

Princip pokreta oduvek je bio rad na egalitarnosti i proučavanje prirode odnosa između profesora i studenata kako bismo uništili trenutnu hijerahijsku autoritarnost na kojoj počiva njihova interakcija. Razvili smo i pravilo prema kojem svakog člana, članicu pokreta oslovljavamo kao „universitarian“ – kako se između istih ne bi pravile razlike. Ipak, pritisak nad profesorima je veći, sprovodi ga administracija kroz pretnje otkazom ili kolege ismevanjem i nipodaštavanjem.

Broj profesora koji učestvuju u pokretu uvek je bio mali. Ovo će se možda uskoro promeniti pošto će i oni početi da osećaju efekte novog zakona koji će ih prisiliti na žestoko međusobno takmičenje za sve manje pozicija, resursa i drugih sadržaja. Ovo bi se moglo preokrenuti situacijom u kojoj će se studenti i profesori, kao aktivni učesnici univerzitetskog života, naći na rubu deprimirani i obespravljeni, boreći se za zajedničku stvar – javne univerzitete.

Prevod s engleskog: Bartul Čović
Print

Preporučujemo