Urbanistički revizionizam: od kartona do armiranog betona

Vešanje u Beogradu, Terazije 17. avgust 1941; izvor: znaci.net

Vešanje u Beogradu, Terazije 17. avgust 1941; izvor: znaci.net

Nakon kartonske replike Terazija iz tridesetih umetnute pored buvljaka na Novom Beogradu, urbanistički revizionizam otvara novu epizodu. Projekat uspostavljanja pešačke zone od Slavije do Kalemegdana i postavljanje tramvajskog prevoza efekat je ideološke i materijalne prakse procesa restauracije slike predratnog grada koju podržavaju kako ekonomske tako i političke elite, nezavisno od nivoa vlasti.

Možda je paradoksalno, ali uvek se ispostavi kao veoma precizno zapažanje: dominacija i efikasnost neke ideologije potvrđuje se njenom nevidljivošću. Usred gomile megalomanskih urbanističkih fantazija koje ima sadašnja gradska vlast, u poslednje vreme je ideja o pešačkoj zoni od Slavije do Kalemegdana i postavljanje tramvajskog prevoza na toj relaciji zaokupila pažnju ovdašnjih medija. Međutim, ipak su propustili da vide ono što je u središtu ovog projekta. Jer mediji su se udvorički1 zapitali tek o nekim opštim i tehničkim mestima, mašeći neka suštinski bitnija i manje tehnička pitanja. Odmaknemo li se par koraka od „terora (fiskalno) mogućeg“,2 zanimljivo bi bilo raspraviti i o motivima ovakvog plana gradskih vlasti: modus kojim je ovaj plan najavljen ukazuje na ideološku motivaciju u temelju projekta.

U medijima je, naime, kolala serija fotografija koje savremeni potez oko Terazija prikazuju uporedo sa „starim“ ‒ predratnim. Eksplicitna komponenta ove sintagme je da bi se ovakvom rekonstrukcijom tog dela centra Beogradu vratio nekakav „pravi“ i „neiskvaren“ izgled; implicitna je da je nasleđe izgrađeno za vreme socijalizma samo privremena aberacija koje se valja čim pre osloboditi ‒ kao što je bilo u pitanju i kod, na primer, manijakalnog menjanja imenâ ulica. Ideološki locirana odmah pored, negde tu se nalazi i trunka malograđanštine: neko je otišao u, recimo, Prag i video kako u Mittel Europi tramvaji idu pešačkim zonama i pomislio: „E, tako ćemo i mi“.

Međutim ovaj slučaj, sem što ukazuje na decizionistički način vladanja ovdašnjih elita, podseća i da je višeslojna rehabilitacija i rekonstrukcija predratnog režima, njegove hijerarhije i estetike strateški cilj političkih elita nezavisno od nivoa vlasti. Štaviše, ukazuje da su niži ‒ komunalni ‒ nivoi vlasti, fukoovskim rečima, ključni deo rehabilitacionog dispozitiva. Jer utisak je da je u pitanju najpre delikatna baražna legitimacija projekta koji legitimnosti nema ni u tragovima ‒ ovaj je projekat nekako zaobišao sve predviđene procedure i banuo takoreći iz vedra neba ‒ a da je takva legitimacija utemeljena u medijski konstruisanom društvenom konsenzusu oko potrebe za odstranjivanjem socijalističkog nasleđa iz urbane sredine.

I tako je nostalgija zauzela mesto kompleksnog procesa u kojem bi trebalo da učestvuju armija arhitekata, različiti nivoi vlasti, lokalna udruženja, a ponajviše sami građani. Ništa, dakle, od toga nije bilo bitno, svi su interesi stanovništva zaobiđeni, a ovaj najnoviji urbanistički plan izgleda kao da je dobijen preturanjem po bakinom foto-albumu i njenom žalu za mladošću.

No, u vreme decizionističkih rešenja radikalno omrznuta društvena teorija može baciti malo svetla: svako pozivanje na tradiciju njeno je izravno izmišljanje, a svako legitimisanje pomoću tradicije je ideološki pretrpan potez. Jer „tradicija“ je hegemonska formacija utoliko ukoliko uvek iz jedne neprestano promenljive stvarnosti izabere jedan trenutak3 „vredan“ petrifikovanja, a zatim ga amputiranjem kontradikcija i socijalnih konflikata predstavi kao nekakvu „pravu“ tradiciju.4 Koji će to trenutak biti arbitrarno izabran, pitanje je društvene moći, pa u krajnjoj liniji i interesa vladajućih elita.5

Stoga plan koji se legitimiše pozivanjem na „tradicionalni izgled beograda“ ne bi trebalo vrednovati u odnosu na lepotu zamišljene tradicije već ga valja vrednovati tek u odnosu na njegove ciljeve. Pa kako se ovaj konkretni slučaj izmišljanja tradicije nalazi u centru ne samo ideološke rekompozicije već ‒ što je mnogo važnije ‒ ekonomske reorganizacije društva, u tom ga kontekstu valja i komentarisati. I baš zbog toga valja podsetiti šta to još ide u paketu s rekonstrukcijom predratne romantike: kapitalistički grad, nimalo romantičan za one na socijalnom dnu, klasno podeljen, socijalno rascepljen, antiemancipatorski grad, grad za oplodnju kapitala, reprezentaciju bogataških ’aljina i skrivanje sirotinjskih kvartova.

Jer, restauracija estetike i klasnih odnosa nije nikakva novost, a ovo nije prva gradska vlast koja je nostalgiju za tridesetim koristila kao ideološko oruđe ‒ stoga i postaje jasno da je u pitanju decenijski projekat. „Demokratska vlast“ je, paralelno sa uvođenjem kapitalizma u svaku poru društva gradila i potemkinovsku nostalgiju: kartonske Terazije iz tridesetih na Novom Beogradu svakako su pokušaj inicijalnog ideološkog zapišavanja jednog nesumjivo socijalističkog i emancipatorskog nasleđa (koje će u jednom trenutku zameniti manje ili više poznati počinitelji). Ispostavlja se da je jedina opipljiva razlika između dve gradske garniture tek u know-how izgradnje kapitalističkog grada i čvrstini građevinskog materijala: ono što je prethodna vlast počela da gradi od kartona ova će realizovati u armiranom betonu.

E upravo stoga ne bi valjalo posrljati u zaključak da je i sâm urbanistički plan usvojen odokativno, naprečac i samo pozivanjem na figuru mitske bakice: naprotiv ‒ iza plana o povratku „romantičnih tridesetih“ u centar grada stoji dobrih dvadesetak i kusur godina ideološkog predrada i anstisocijalističkog pripremanja terena. Brzina donošenja ovog urbanističkog plana ne treba da čudi, kao što ne bi trebalo da čudi ni isključenost javnosti ‒ jer urbanistički plan čiji je temelj projekat brisanja socijalističkog nasleđa samo je eho dve i po decenije stare aklamacije: ono što su ideološki vračevi (u nacionalističkim lagumima devedesetih, po opskurnim časopisima, ali i na mitinzima tadašnje opozicije) najavili u mraku devedesetih legitimisaće gradske institucije u po bela dana paralegalnim urbanističkim planovima.

A što se tiče predložene pešačke zone s tramvajskim šinama ‒ jasno je ‒ u pitanju je refleksija konstruisanja grada za zabavu i reprezentovanje bogate buržoazije (kao i kada je u pitanju recimo biciklistička staza koja je planski mišljena isključivo kao relaksacija za Beogradske japije), kao i grada za beskrajnu privatizaciju i ukidanje javnih stvari zarad privatnih.

Tako će se od Slavije do Kalemegdana šetkati bogati, lagano i opušteno, baš kao što im teče i egzistencijalno neopterećen život, tramvaji se kreću sporo (jer buržoazija nema posao na koji mora stići na vreme), ona čeka u redu (jer jedni drugima nisu konkurencija na radnom mestu), zaista ulazi samo na prednja vrata (samo siromašna stoka navaljuje na sedišta) i svi plaćaju kartu. Možda da će se baš ovim projektom konačno ostvariti san tehnokratskih struktura izbaždarenih za mišljenje grada kao kompjuterske 3D animacije čiji je integralni deo ulepšanje stvarnosti i veštačka odsutnost socijalnih kontradikcija.

Međutim, mera ideja ne bi trebalo da bude nihova megalomanija i tehnička opremljenost prezentacije, već njihov emancipatorski potencijal: koliko će grad biti infrastrukturno narihtan za klasnu dinamiku, koliko će omogućiti pristup svim svojim stanovnicima, koliko će biti čvorište socijalne i političke dinamike. No rekonstrukcija tridesetih od Terazija do Slavije biće ideološki noseći stub procesa izgradnje grada kao čvorišta kapitala, Potemkinovog grada razvijenog ispred siromaštva proizvedenog galopirajućom privatizacijom.

Tek sagledana zajedno sa hipermodernim projektom Beograda na vodi, ova će vizija budućeg (još tradicionalnijeg) Beograda dobiti pravi kontekst: moderni će imati ulogu klasne citadele, stari treba da je estetski dopuni podsećanjem da kapitalističkoj hijerarhiji nema alternative čak ni sedamdeset godina kasnije. Na kraju krajeva, oba su projekta na sličan način zaobišla proceduralne zajebancije i uvek nezgodne građane, koji bi možda imali nešto da prigovore projektima koji im sistematski ukidaju pravo na grad. Ispada, na kraju, da su i onaj hipermoderni i onaj „još tradicionalniji“ samo naizgled kontradiktorni projekti ‒ zapravo je u pitanju kontinuitet, dopuna, slika u ogledalu čiji je zajednički ideološki moto out with the new, in with the old.

Stoga prostor od Slavije6 do Kalemegdana valja do kraja ideološki sanitizovati čišćenjem od nezgodnih podsećanja na socijalizam, i upravo je stoga proizvodnja klasno strukturiranog grada uzela arhitektonski oblik kapitalističke Arkadije: tridesetih godina, one prošlosti pre nego su „s planine sišli“ partizani, koji su „jeli supu prstima“. Kvadratura kapitalističkog kruga tako bi valjda trebalo da bude zatvorena, a ideološka hegemonija u urbanom prostoru kompletirana.

  1. Udvorički jer su ovom tobožnjom brigom o koštanju prizivali premijerovu domaćinsku utvaru koja se, kobajagi, samo pita ima li novca za te dečje zajebancije.
  2. Jer i „moguće“ i „fiskalno moguće“ zapravo su samo diskurzivno i ideološki uređena polja u kojima „moguće“ i „nemoguće“ funkcionišu kao mehanizmi klasne borbe. Nemamo novca za sirotinju. Ali imamo za investitore.
  3. Doduše, i on tek kad je ideološki i estetski domišljen pa udešen za trenutne političko-klasne potrebe.
  4. Prava tradicija, međutim, ne postoji. Svakodnevni život je fluidan, kao što je, podsetimo i na to kad već govorimo o gradu, i grad fluidna formacija.
  5. Kao što je slučaj, uostalom, i sa onim gorepomenutim konsenzusom.
  6. Slavija je, jelte, očišćena uklanjanjem Tucovića i skorim postavljanjem fontane.
Print

Preporučujemo