Toksična stanogradnja

smrdljive zgrade 2

foto: Marko Miletić

Dešavanja oko slučaja „smrdljivih zgrada“ koja su poslednjih nedelja zadobila pažnju javnosti u Beogradu i Srbiji daleko su od pukog ekscesa koji se dogodio na domaćem tržištu nekretnina. Ona su posledica regulisanja stambene politike po tržišnim principima u kojima je stanovanje postalo samo još jedna unosna grana biznisa za ekonomske i političke elite. U takvom sistemu, rizike i troškove u potpunosti snosi najširi sloj stanovništva koji kroz velika odricanja pokušava da reši svoje stambeno pitanje.

Poslednjih meseci u domaćim medijima više puta je bilo reči o tzv. smrdljivim zgradama na Novom Beogradu u Ulici Mileve Marić Ajnštajn, novoizgrađenom delu naselja “Dr. Ivan Ribar”. Prodaja stanova u ovom naselju počela je još 2012, useljavanje je počelo septembra 2013, a radovi su u potpunosti završeni u decembru 2013. godine. Umesto da im reši stambeno pitanje useljenje je žiteljima ovog novog stambenog bloka donelo probleme kakve nisu mogli ni da zamisle – njihov novi dom je zaudarao na naftu. Izvođači radova su tvrdili da je u pitanju miris “novog”. U međuvremenu se taj miris “novog” uvlačio u odeću, što je kulminiralo time što su prosvetni radnici morali da kontaktiraju s roditeljima zbog toga što su im deca zaudarala. Izvođači radova su firme “Zlatibor Gradnja” iz Užica, “Graditelj” iz Beograda, “Inter Kop” iz Šapca i “Deneza M” iz Beograda, dok su investitori Gradska uprava grada Beograda, Sekretarijat za finansije i Agencija za investicije. Neprijatan miris bio je samo početak problema. Ubrzo su se javile i zdravstvene tegobe u vidu alergija, gušenja, kašlja i kijavica.

Rezultati analize pokazali su prisustvo nedozvoljenih materija u zidovima zgrade – benzena, akrolina, okluena, fenantrena i drugih, za koje Milan Milutinović iz Gradskog zavoda za javno zdravlje tvrdi da su u koncentracijama koje nisu opasne po život. Ipak, posle nove analize Zavod menja svoj iskaz – u zgradama se ipak ne može boraviti. Istovremeno, iz Građevinske direkcije Srbije stigao je savet da stanove teba luftirati dve godine i da će miris proći! Toksikološke analize koje su stanari uradili na Vojnomedicinskoj akademiji pokazale su da neki stanari imaju i 700% (rečima: sedam stotina procenata!?) povećan nivo fenola i hipurne kiseline, te su s VMA dobili preporuku da se hitno isele. Opravdana zabrinutost zbog kancerogenih materija prisutnih u njihovim domovima potkrepljena je podacima koji govore da stanari (među kojima i deca) imaju veću koncentraciju toksičnih materija nego radnici koji su tim materijama izloženi na radnom mestu.

Prijava za privredni prestup podneta je 30. jula 2014. godine protiv preduzeća “Ekosekund” i odgovornog lica tog preduzeća zbog proizvodnje Oplatola – ulja koje se u građevinarstvu koristi za odvajanje betona od oplate ili kalupa, a koje su koristili izvođači radova. Iako je na snagu stupila zabrana prodaje Oplatola zbog prisustva toksičnih materija, ona je bila kratkotrajna pa se taj proizvod danas ponovo može naći na tržištu. Izvođači radova u Ulici Mileve Marić Ajnštajn izjavili su da su sporni proizvod kupili od firme “Ekosekund”, koja ne samo da negira da im je prodala Oplatol, već ne vide ništa sporno sa svojim proizvodom. Prema pisanju Tanjug-a, precizna merenja obavljena u Institutu za nuklearne nauke u Vinči nedvosmisleno pokazuju da je proizvod firme “Ekosekund” glavni krivac za trovanje stanara ovih zgrada.

“Ekosekund”, proizvođač toksične materije korišćene u izgradnji, 90% je u vlasništvu preduzeća “Centar-Boban”, koja je u vlasništvu Nebojše Atanackovića, predsednika Unije poslodavaca, njegovog brata Bobana Atanackovića i Gordane Atanacković. U biografiji Nebojše Atanackovića se još može videti da je bio potpredsednik Srpskog pokreta obnove, poslanik u skupštini Srbije u tri mandata, predsednik Odbora za trgovinu i turizam, predsednik opštine Voždovac i član Socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije. Kao član Socijalno-ekonomskog saveta, Atanacković je bio jedan od učesnika pregovora i jedan od glavnih zagovarača novog Zakona o radu. Takođe se dovodi u vezu sa švercom nafte na Kosovu tokom 2008. i 2009, o čemu je bilo reči u emisiji Insajder. U vezi sa slučajem “smrdljivih zgrada”, za agenciju Beta, je izjavio: “Nemam veze sa tim. Moja biografija je jako čista. Trudio sam se uvek da budem koristan član društva”, te na to dodao da “ovo društvo napada one koji bi trebalo da budu perjanice”.

A ko su te perjanice društva koje Atanacković uzdiže u nebesa? Reč je pre svega o novoj ekonomskoj eliti formiranoj u procesu restauracije kapitalizma, čiji je i sam deo. Štaviše, prema istraživanjima društvene pokretljivosti, dve trećine preduzetničkih položaja zauzeli su pripadnici stare elite i članovi njihovih porodica konvertujući politički kapital u ekonomski[1]. Nova ekonomska elita je prvo podržala Miloševića, ali shvativši da njegova politička elita nije u stanju da obezbedi uslove za reprodukciju sistema (ratovi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, bombardovanje od strane NATO-a `99), svoju podršku daju opoziciji[2]. Dakle, ta ekonomska elita odigrala je ključnu ulogu u promeni tj. promenama vlasti u Srbiji (tj. SRJ pre toga). Promene do kojih je došlo 2000. ubrzale su procese restauracije, a sa dolaskom sadašnje garniture vlasti, ovi procesi su postali brži no što su ikada bili, a veze između dveju elita (a one mogu biti dve odvojene elite samo i isključivo u teoriji) prisnije su nego što su ikada bile. Ovo je naročito vidljivo na primeru tzv. “smrdljivih zgrada” jer je glavni akter te afere ujedno vrlo visoko pozicioniran kako na ekonomskom, tako i na političkom planu. On je pripadnik nove ekonomske elite koji je do svoje pozicije došao preko učešća u političkom životu konvertujući svoj politički kapital u ekonomski. On i dalje učestvuje u političkom životu kao član Socijalno-ekonomskog saveta u kome se pregovaralo oko novih sistemskih zakona. Kao pripadnik ekonomske elite, on je preduzetnik koji otvara radna mesta, a kao pripadnik političke elite, on kroji zakone. Iako je investitor bila država, u nedostatku smislene stambene politike i regulacije, prevagu preuzima logika tržišta tj. privatnog izvođača radova. Izvođač ostvaruje ekstraprofit time što štedi na materijalima. Država i relevantne institucije, u savezu s ekonomskom elitom koja proizvodi ovakve prostore, ne posreduje kao zaštitnik interesa krajnjeg korisnika, a građani se useljavaju u smrdljive i toksične stambene prostore.

Štednja i rezanje troškova u krajnjoj instanci znače da je nečiji profit istovremeno i nečiji trošak tj. u ovom slučaju trovanje. Očigledno je da odgovornost za ovu nuspojavu neće snositi vlasnik firme čiji je sporni proizvod izazvao probleme, a koji je  posle kratkotrajne zabrane ponovo vraćen u prodaju odlukom Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine. Posledice neće snositi ni izvođači radova. Paradigmatično, profit je privatizovan, pritom nastala šteta koja je socijalizovana, a to je pre svega politička odluka. Dodatni problem za stanovnike smrdljivih zgrada jeste što su morali da dignu kredite da bi kupili stanove, što znači da su svoju ušteđevinu potrošili na učešće i uređenje stanova. Država, iako je bila investitor i izdavač upotrebne dozvole, neće posredovati između banaka i dužnika koju su uzeli kredite da bi neupotrebljive stanove kupili, čime efektivno staje na stranu banaka koje insistiraju na redovnom otplaćivaju rata za kredite. Politička elita koja drži poluge vlasti ne želi da ujeda ruku koja je hrani, svoju desnu ruku – ekonomsku elitu. Iz navedenog se može zaključiti da su “smrdljivi stanovi” vruć krompir koji sada više nema kome da se dobaci, dok će pri tom ljudi koju su kupili te stanove izvući deblji kraj. Istovremeno, država krajnje pompezno najavljuje gradnju socijalnih stanova koje će graditi strana preduzeća. Naravno, izgradnja socijalnih stanova takođe zahteva ozbiljno kresanje troškova. Da li će i oni biti toksični?

1 Lazić, Mladen i Cvejić, Slobodan. 2004. Promene društvene strukture u Srbiji: Slučaj blokirane post-socijalističke transformacije, u: Milić, Anđelka (ur.). Društvena transformacija i strategije društvenih grupa: Svakodnevica Srbije na početku trećeg milenijuma. Beograd: Institut za sociološka istraživanja
2 Lazić, Mladen. 2005. Promene i otpori. Beograd: Filip Višnjić

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE