Šajkače i cilindri: šta je alternativa?

foto: Nemanja Jovanović / Kamerades

foto: Nemanja Jovanović / Kamerades

Da li će predsednički izbori ponuditi nekakvu alternativu? Ako je i bilo dilema oko ovog pitanja, razvejao ih je već sam početak kampanja za izbore koji još nisu ni raspisani. Opozicioni kandidati svoje predloge svode na prepakivanje stare priče o manjem zlu – što samo prikriva nedostatak stvarnih alternativnih predloga.

Ovogodišnji izborni ciklus baviće se pozicijom predsednika republike. Usred destrukcije demokratskih mehanizama simbolički naboj ovoj poziciji daje činjenica da je u pitanju jedina preostala politička pozicija za koju se glasa direktno. Mnogi su kandidati najavljivali svoje učešće, u strelce su se razvili i kandidati-komedijanti, a od svih ‒ tri su ličnosti do sada dale ideju o svom predizbornom nastupu, kampanji i njenim ideološkim temeljima. Shodno tome, slede kratki osvrti na kampanje i političke pozicije Aleksandra Vučića, Vuka Jeremića i Saše Jankovića.

Aleksandar Vučić

O kampanjama sadašnjeg premijera nije lako govoriti u kategorijama predviđanja ‒ prvenstveno zbog toga što je nejasno kada jedna završava a druga počinje (to jest, završava li se ikada). No obaška što on već nekoliko godina javne medije koristi kao privatne servise lične promocije, potpuna je misterija kojim će metodama ova kampanja biti realizovana, jer to izgleda zavisi od plana marketinških agencija koje kreiraju brend pod nazivom „Aleksandar Vučić“. Uistinu, jedini konkretniji materijal koji zasad imamo jeste famozni spot u avionu.

Iako su reakcije bile pretežno negativne, teško bi se moglo tvrditi da je spot jednostavno loš, jer s marketinške strane gledano, spot je odličan: u najmanju ruku, odgledali su ga bez treptanja svi koji su naleteli na nj. Da je spot loš, ne bi ista marketinška agencija uspela da ga proda nekoliko puta: u Ukrajini, Slovačkoj, Srbiji… Ali i kao siže, u pitanju je majstorstvo: u spotu se prepliću arhetipski i eksplicitni politički plan jer se „radnja“ odigrava u (hipotetičkoj) situaciji u kojoj je vrednosno određivanje unapred definisano i u kojoj je odlučivanje za ponuđenu opciju predstavljeno kao jedini izlaz iz inače bezizlazne situacije. Trag metajezika omogućava nam da bacimo pogled na plan, strategiju i politički cilj. Rabljenje arhetipskih tropa i dubinskih ideoloških orijentira (red/haos) omogućilo je kreiranje prostora za dvostruki slogan kampanje: onaj eksplicitni i jedan implicitni – metaslogan.

Imaginarna situacija aviona koji se ruši jer se pilot i kopilot svađaju savršena je mapa novokonzervativnog političkog etosa koji polazi od pretpostavke da su disonantni tonovi ti koji prave probleme, te da je društvu potreban red (Ordnung). Vučić, dakle, namesto „brže, bolje, jače“ nudi zavođenje reda. Rešenje za dostizanje tog cilja je ukidanje antagonističkih tendencija ‒ onih koji prave nered, i izgleda da je jedan od koraka za dostizanje tog cilja: ukidanje institucije direktno izabranog predsednika.1 A politički cilj je desničarski La La Land ‒ društvo kao uplašeni i pasivizirani putnici, vođa kao izbavljač, pilot i zavoditelj reda, a demokratija tek kao zgodno institucionalizovan kanal za aklamaciju.

No u pitanju je banalna refleksija višedecenijskog ideološkog temelja političkih sfera u posttranzicionim društvima: navodni mesijanski zadatak tranzicionih elita jeste rekonstrukcija kapitalističkih odnosa „čišćenjem“ nereda koji je napravio socijalizam i iščačkavanjem socijalističke nediscipline i bezobraznog zahteva za emancipaciju i klasnu pokretljivost.

Vuk Jeremić

Od globalno ambicioznog do lokalno osrednjeg kandidata kratak je put. Jeremićeva kampanja već je bajata vest ‒ vrti se kao online reklama već par meseci, a bajata joj je i struktura: ovaj kandidat je ziheraš i igra na kartu građanskog nacionalizma ‒ najopštije i politički najpraznije frazetine u političkom spektru. Politika se u Srbiji od raspada Jugoslavije ispostavlja kao tumaranje od ove do one vrste nacionalizma, pa se i Jeremićeve i kampanja i politička karijera najjasnije daju razumeti kao posledica proli(v)feracije nacionalizama raznih boja.

Jeremićeva kampanja stoga je jedna od supstantivno praznijih među žestokom konkurencijom: ni traga vrednosnom orijentiru, samo priča o dedi soluncu potpomognuta suptilnom kritikom kadrovskih rešenja, te navodne nesposobnosti i neznanja vlasti. Izgleda da je Jeremićev metaslogan „Isto, samo malo bolje“.

Na prvi pogled, Jeremić cilja naličje one Srbije čije lice gađa Saša Janković: građanska Srbija, nacionalistički podtip. Ono što ostaje zanimljivo jeste činjenica da se gotovo i ne sumnja u pretpostavku predizbornih kalkulanata da Jeremić i Janković gađaju različite džepove glasačkog tela koje se protivi Vučićevoj vladavini: jedan, naime, gađa „nacionalističkije“, drugi „građanskije“. A u pitanju je posledica identitetskih magli, zavrzlama i iluzija jer činjenica je da i jedna i druga kampanja kalkulišu istom kombinacijom tropa iz registra opštih mesta i slavnih predaka, ali je i činjenica da se teško može uspostaviti jasna granica između ove dve grupacije.

Saša Janković

U pitanju je jedini kandidat koji je identifikovao nekakvu „levicu“ i uputio joj poziv. Međutim, taj poziv se nalazi u sklopu izakanog poziva „svima“: i levima i desnima i gornjima i donjima i šajkačama i cilindrima (zaista: dokle više s tim?), a pre svega mitskoj „pristojnoj“ Srbiji. Jankovićev predizborni skup u Hali sportova bio je duboko razočaranje: patetična modernizacija ionako simbolički siromašne himne (koja je valjda trebalo da odigra ulogu izlizane simboličke veze „starog“ i „novog“), podrška od nekih u najmanju ruku problematičnih likova, zazivanje mitske „pristojnosti“, pa i arogantna pojava lidera dve izlizane stranke koji su svojim senkama ugrozili mogućnost da se, na temelju socijalnog kapitala koji je Janković zaradio kao zaštitnik građana, artikulišu alternativne politike. Duh nekakvog antimiloševićizma na skupu metastazirao je u zbir izanđalih simboličkih distinkcija „nas“ („pristojnih“) i „njih“ („nepristojnih“) i identitetskih označitelja pokazujući suštinsku nemoć „opozicije“ da se razveže iz identitetskog sidrišta u koje se ukotvila pre tri decenije.

Drugim rečima, još jednom je očigledno da je „opozicija“ u Srbiji ideološki imobilisana: Vučić je preuzeo temeljni mejnstrimaški i svojevremeno opozicioni narativ („privatizuj!“) ‒ i počeo da ga sprovodi daleko efikasnije, pa prethodnima nije ostalo ništa drugo do trebljenja „pristojnih“ od „nepristojnih“. Utoliko je i Janković u opasnosti da postane tek još jedan identitetski kandidat koji računa na identifikaciju nekakve „pristojne“ Srbije. Jer tvorci njegove kampanje neće prepoznati ni prikriveni kultur-rasizam ovog pojma niti će ga prepoznati kao identitetski označitelj; naprotiv: prepoznaće ga kao prednost, elitnost u odnosu na ostale građane – zgodno opravdanje za neopravdano dizanje nosa. „Pristojnost“ se stoga ispostavlja tek kao trik samozavaravanja koji će omogućiti glasačkom telu da se oseća nadmoćno uprkos mogućem porazu; Nojeva barka na kojoj će glasačko telo preživeti do sledećih izbora na kojima – naivno veruje DS – Vučić više neće imati opcija.

Iako je postojala marginalna mogućnost da se pozicionira kao kandidat alternative, Janković se izgleda odlučio za formulu s kojom sigurno gubi: centraška demagogija, staromodna kampanja, neizbežni deda solunac, podilaženje na škakljivim mestima (Kosovo & Republika Srpska), pozivanje na nekakvu izlizanu „elitnost“, oslanjanje na varljivu podršku izduvanog stranačkog establišmenta. Ovako razapet između sopstvene savesti i kampanjskih zahteva, Janković podseća na plivača koji se našao u jatu ajkula. Stoga savez DS-a s Jankovićem i kampanja najviše podsećaju na teatralni harakiri; labudovu pesmu opozicije konstituisane devedesetih; samoubilački napad u direktnom TV prenosu u kojem će izgoreti od siline demonstriranja sopstvene pristojnosti. Mada, ruku na srce, možda je tako i bolje: konačni nestanak opozicije koja je izrasla na praznoj desnoj demagogiji devedesetih bila bi najbolja stvar koja se nekoj budućoj ovdašnjoj opoziciji može desiti.

Direktna posledica identitetskog tumaranja „pristojne“ Srbije hronični je nedostatak programa, pa čak i osnovne političke orjentacije. I upravo se tu nalazi ključni problem ovog kandidata. Zadatak zaštitnika građana je jednostavan – pratite slovo zakona. Kada ste politički angažovani, situacija se višestruko komplikuje te više nije dovoljno biti principijelan niti „pratiti slovo zakona“: morate se politički i vrednosno orijentisati ne samo prema nekim stvarima, već prema svim stvarima. Jer političko određivanje vam je kao metafizika ‒ izbacite je kroz vrata, ona uđe kroz prozor.

Međutim, nakon kritike, hajdemo ukazati na moguće puteve kojima se može izvući iz gustog identitetskog šipražja podela na narodnjake i rokere/zabavnjake.2 Kani li Janković da se pozicionira kao alternativni kandidat ‒ moraće, makar okvirno, da se opredeli u odnosu na životna pitanja i u tom smislu sa levice dolaze izvesna pitanja na koja bi morao da odgovori:3

  • Koji je vaš stav povodom: rapidne transformacije urbanog života u grad za kapital?; brze i surove disciplinacije svakodnevnog života i mehanizama kojima se to postiže (komunalna policija i policija)?
  • Šta raditi s galopirajućim siromaštvom, neizbežnim nusproizvodom transformacije u kapitalizam-na-periferiji; ubrzanom rekonzervativizacijom društva kao posledicom prilagođavanja društva potrebama kapitala?; prekarizacijom rada i skandaloznim poslovanjem agencija za iznajmljivanje radne snage?
  • Kako se određujete prema onome što se naziva „trka do dna“ – trka u smanjenju cene rada zarad privlačenja stranih investicija?
  • Koji je vaš politički stav povodom dualnog obrazovanja?
  • Šta planirate da uradite povodom opadanja dostupnosti javnih servisa poput zdravstva, javnog prevoza, socijalnih servisa, porodiljskih i dečjih dodataka…?
  • Kako se odnosite prema pokušaju otvaranja pitanja „vlasništva“ nad ženskim telom, veštačkim konstruisanjem „pitanja abortusa“, kao i prema takozvanim politikama porodice? Kako se odnosite prema galopirajućoj klerikalizaciji društva?
  • Idemo malo i po aktuelnim temama: Kakav stav zauzimate povodom mogućeg zatvaranja (a možete da se kladite da je sledeći korak neka verzija privatizacije) Doma kulture „Studentski grad“?
  • Naravno, kad smo već tu, pitanje svih pitanja je: kako se pozicionirate prema privatizaciji, najvažnijem i najopasnijem savremenom društvenom procesu? – onom koji se nalazi u temelju svih ovih ostalih problema.

No, ova bi se pitanja i zahtevi za Jankovića valjali čitati sa izvesnom zadrškom i uz izvesna uputstva: levicu neće zadovoljiti nijedan odgovor koji počinje i završava se s „pravna država“. Jer, ukoliko se nalazite na donjem spektru socijalne lestvice, postaje vam jasno da je „pravna država“ stvorena unutar kapitalizma de facto mehanizam privilegovanja trenutno centralnog društvenog procesa – privatizacije.

Post scriptum

beli

U međuvremenu, pojavio se još jedan relevantan predsednički kandidat: Ljubiša Preletačević Beli aka Luka Maksimović. Na horizontu je ugledan tokom prošlih lokalnih izbora na kojima je parodirajući groteknost lokalnih političkih elita u opštini Mladenovac osvojio veliki procenat glasova. Sada je, osokoljen otkrivanjem formule za prikupljanje pažnje/podrške, odlučio da istu strategiju oproba i na predsedničkim izborima.

Tako se Beli, polako ali sigurno pretvara u centralni fenomen. No, kritika koju realizuje na estetskom, izgleda izostaje na supstancijalnom planu, jer Beli se zadržava na parodiranju dekadencije i grotesknosti lokalnih političara i ovdašenjeg mehanizma vladanja ali se ne upušta u demontiranje veze vlasti i kapitala, u analiziranje destrukcije javnog sektora, komoditizacije ključnih sfera života i slično:  izvan estetskih hiperbola nema pokreta, programa ni konkretnijih političkih artikulacija.

No to ne znači da je ovaj femnomen politički beznačajan. Naprotiv: gde ima parodije ima i vatre pa se njegova pojava i politička praksa daju razumeti tek u kontekstu strahovitog gubitka poverenja u demokratske institucije, procedure i iznad svega političke partije – tolikog da čak i jedan maskirani klovn, sopstveni alter-ego, pokupi neočekivano veliki broj simpatija a po svemu sudeći i glasova. Za uspeh koji bi išao dalje od podsmevanja i ismevanja potreban je rad: rad na  artikulaciji vrednosti, ciljeva, programa i strategija. Beli je dakle identifikovao prostor a levici ostaje da se potrudi da ovako otvoreni politički prostor bude i ispunjen levim značenjima.

 

  1. Veštiji i smeliji analitičari još su pre godinu dana ukazali da je Vučić doživeo poraz na prošlim parlamentarnim izborima jer nije dobio većinu koja bi mu omogućila da promeni ustav upravo na mestu na kojem se bavi ovom institucijom.
  2. Pitanje je praktično taman koliko je i etičko: ako mislite da Vučić dobija izbore zato što on i njegova partijska mašinerija potajno sanjaju opanke ili zato što mu je glasačko telo „nepristojno“ – grdno se varate.
  3. To što neka od ovih pitanja ne spadaju u nadležnosti predsednika nije od velike važnosti: i za tu je poziciju važno imati stavove i relativno jasnu sliku pravca u kojem želite da se društvo kreće.
Print

Preporučujemo