Kineska četvrt i kural od demokratije

izvor: N1

izvor: N1

Grad Novi Sad je odlučan u planu pretvaranja Kineske četvrti u kreativni distrikt. Međutim, takva transformacija povodom sprovođenja projekta Evropske prestonice kulture može imati i svoje trajne, negativne posledice. Osim promene izgleda prostora, ona podrazumeva i marginalizaciju lokalne umetničke produkcije, deložaciju dela trenutnih korisnika kao i postepenu privatizaciju javnih prostora.

Epilog o informativnosti, transparentnosti, demokratičnosti i participativnosti projekta Novi Sad ‒ Evropska prestonica kulture 2021. dogodio se a da projekat nije ni započeo. A sve to u sklopu planiranja rekonstrukcije nekadašnjeg kompleksa fabrike „Petar Drapšin“ (sada u stečaju), u Novom Sadu danas poznatijeg kao Kineska četvrt – mesta na kojem se nalaze razne mehaničarske i umetničke radionice, organizacije iz domena kulture, i klubovi. Ova lokacija, jedno vreme i pod zaštitom kao kulturno-istorijska celina, trebalo bi da se rekonstruiše u „kreativni distrikt“ ili „omladinski kreativni polis“, a u susret projektu NSEPK2021.

Nakon priloženih primedbi i sugestija građana i udruženja na Nacrt plana detaljne regulacije Kineske četvrti sa Češkim magacinom u Novom Sadu, održana je i javna sednica Komisije za planove, na kojoj su zainteresovane strane dobile skoro siguran odgovor da ništa od predloženog neće biti usvojeno. Skoro siguran, jer se konačna odluka donosi glasanjem na tajnoj sednici, a postaje poznata tek kada dođe pred odbornike skupštine. Temelji „transparentnosti“ već su samim tim poljuljani, a zanimljivo je i da načela „informativnosti“ postaju upitna: dok mediji tvrde da je rasprava bila burna, a komisija odlučna u odbijanju predloga, zvanične izjave sa sajta NSEPK2021 čitav događaj predstavljaju kao dokaz poštovanja gorenavedenih principa, jer su „građani pokazali veliko interesovanje“ i izneli „svoje stavove, sugestije, primedbe i pohvale“, iako ni pomena o tome da nijedna od njih nije usvojena. Od „demokratičnosti i participativnosti“ još jednom su ostale samo floskule.

Simptomatičan je i aktuelni slučaj prekrečivanja poznatog murala „Jedina istina”, čije je oslikavanje 2009. finansirao Grad Novi Sad. Ogorčenost Novosađana na novoofarbanoj površini (u vidu „kurala”), na društvenim mrežama i protestno okupljanje nisu imali efekta u otkrivanju odgovornih za prekrečivanje. Pa opet, gradski čelnici nisu propustili da kažu kako će „utvrditi šta se desilo u vezi sa muralom”, ali i da će se (nadalje?) voditi (kao papagaji naučenim) načelima participativnosti, demokratičnosti i transparentnosti, kao što se, kako tvrde, to radilo i u donošenju nove strategije za kulturu, kao i akcionog plana i kandidature za EPK, te obećavaju više novih lokacija za murale.

 

Očuvanje autentične baštine?

S kritikom procesa revitalizacije Kineske četvrti dosad su istupili različiti stručnjaci i neki od korisnika ovog prostora. Stavovi i izjave koje su našle svoj put do medija, međutim, ponajviše su bili usmereni ka nedostatku saradnje sa organizacijama i pojedincima koji koriste četvrt i strahu da će se time izgubiti nešto autentično, samoniklo i raznoliko. Nešto ređe, pojavljivala se i bojazan od realizacije javno-privatnog partnerstva, neminovne u ovom projektu. Ono što izostaje jeste pak strukturna analiza kulturne politike u formi kreativne ekonomije, kojom se pokušava iznedriti rešenje za različite kulturne, ekonomske, društvene i druge probleme. A upravo se u ovom koraku otkriva neizbežna nemogućnost poštovanja principa demokratičnosti, transparentnosti, informativnosti i participativnosti, kao i rešavanja bilo kog problema, na koji projekat NSEPK2021 pretenduje.

Plan za Kinesku četvrt predviđa očuvanje određenih objekata, te karakterističnih detalja (nosači, stege, dizalice) koji svedoče o proizvodnom procesu fabrike, dok će neki drugi „objekti biti oblikovani na savremeni ili tradicionalni način sa reminiscencijom na industrijsku arhitekturu prve polovine XX veka”. To do kakve autentičnosti je donosiocima odluka stalo nije nikakva novost. Koncept očuvanja industrijske baštine nastao je 80-ih u procesu deindustrijalizacije, odnosno izvozom proizvodnje u zemlje Trećeg sveta, kada je neoliberalnim politikama uništeno radničko organizovanje, kada su radna mesta zatvorena, a stanovništvo osiromašeno. Pretvaranje ispražnjenih industrijskih prostora u prostore za kulturno-turističke potrebe, uz uveravanje da će se na ovaj način nadomestiti izgubljena radna mesta, te generisati profit od navale turista, inicirao je ovaj interes za očuvanje.

Drugim rečima, nikom nije previše stalo do baštine, već do toga kako je unovčiti. A upravo se ovim relativizuje samo „očuvanje“, u procesu čiji je prioritet profit, o čemu govori i činjenica da plan ne definiše precizno koji se tipovi sadržaja mogu naći u Kineskoj četvrti, niti ima precizne informacije o prvenstvu odlučivanja u privatno-javnom partnerstvu, na šta upozorava Društvo arhitekata Novog Sada. Većinska privatna investicija na koju se u ovom planu računa, dakako stvara još ozbiljniju zebnju od toga ko će zapravo odlučivati i šta će biti motivi odluka (a već smo pisali o brojnim „benefitima“ praksi javno-privatnog partnerstva).

Kreativno pakovanje

O korisnostima kreativne ekonomije, te uplivima privatnog interesa koji je njen sastavni deo, mogli smo se uveriti i na primeru festivala EXIT. „Dobrobiti“ koje proizvodi na nivou kulture i ekonomije kreću se od marginalizacije lokalne umetničke produkcije do eksploatacije društvenih resursa i jeftine radne snage. Nadalje, posebno su zanimljivi slučajevi Evropskih prestonica kulture, u kojima su siromašni, deindustrijalizovani gradovi putem ideje o promociji sopstvenih autentičnih kulturnih ponuda pokušali da se pozicioniraju na svetskoj mapi kulturnog turizma. Prirodno, interes novca naspram kulture podredio je lokalnu scenu svetskim zvezdama i megalomanskim, a kratkoročnim, umetničkim događajima, te dodatno marginalizovao ionako skrajnutu lokalnu scenu, ostavivši gradove sa novim, ali opet praznim zgradurinama, čiji post-EPK sadržaj nema ko da finansira, te novim šoping centrima.

Zebnja da će ovaj projekat promeniti ne samo izgled već i (kulturnu, ali i drugu) ponudu Kineske četvrti nije nikakva teorija zavere. Slična stvar dogodila se već u Beogradu, Mikserovim oživljavanjem „magične, zapostavljene industrijske četvrti”, Savamale. Ovaj se proces završio „Beogradom na vodi”, a Mikser danas najavljuje selidbu i revitalizaciju još jednog „bisera posleratnog industrijskog nasleđa”, ovoga puta na Dorćolu (a izgleda i u Sarajevu).

Već smo videli kako teče proces odlučivanja, a u planu se navodi i to da neki sadržaji neće biti poželjni. Istina, automehaničari ili limari (inače najduže korisnici četvrti) teško mogu da se uklope u fensi koncept omladinskog kreativnog polisa, jer nisu bogzna kako kreativni, ali možemo se upitati kako je to kreativan neki hostel ili kafić, sadržaji kojima su vrata širom otvorena (prema nacrtu plana). Isto tako, ukoliko se dublje zagledamo u projekat NSEPK2021, možemo videti kakvi se sadržaji forsiraju i kako lako izmiču ideali za koje se sami autori zalažu. Tako se, na primer, projekat poziva na autentičnu novosadsku multikulturalnost, ali u aktivnostima evocira osnove „srpske nacionalne svesti“. „Sivi industrijski gradići“ treba da obrišu svoje industrijsko nasleđe, a sve to izgradnjom kulturno-turističkog imidža.

Jedinstvena alternativna ponuda Kineske četvrti, raznolikost njenih stanara i korisnika, kao i sâm istorijat ovog lokaliteta mogu se obrisati onog trenutka kada postane jasno da nisu profitabilni ili samoodrživi. A da nikom nije stalo do očuvanja postojeće ponude vidljivo je iz pukog pogleda na krovove koji prokišnjavaju, nedostatak kanalizacionog čvora, struje, vode i, istovremeno, sumanute cene za iznajmljivanje prostora u ovom stanju. U ostalom, to potvrđuje i uklanjanje murala, koji je po rečima autora Gijoma Albija, predstavljao neku vrstu borbe protiv neupitnih sila moći. Činom brisanja mural je postao simbol poželjnih (kulturnih) politka.

Kome pripada kultura?

Danas smo, nažalost, svedoci toga da se svaka kritika koja poziva na promišljanje politika koje se sprovode u naše ime i za nas (i s našim novcima) tumači kao (impotentni) vapaj za pažnjom. No, od toga se ne mora i ne treba bežati, jer grad je naš, kultura je naša, a i novac. Rešenja su moguća ukoliko promislimo prioritete: da li kultura pripada nama, ili samo onima koji mogu da je priušte? Da li u njenoj izgradnji učestvujemo mi, ili samo oni s dubokim džepom?

Za početak, možemo krenuti od samog industrijskog nasleđa, postavljajući pitanje o tome kada je nastalo i kada se razvijalo, te kakvom razvoju kulturne politike je doprinelo. Planirani projekti u okviru NSEPK2021 simptomatično izostavljaju svaki pomen socijalističke istorije, perioda koji bi mogao ponuditi drugačije obrasce organizovanja i delovanja. I to ne treba da podrazumeva nekritičko-nostalgično sanjarenje o simpatičnom dizajnu ili svetski poznatoj rivijeri, već analizu drugačijih kulturnih, obrazovnih, ekonomskih i socijalnih politika, onih koje su otvarala kulturne centre, umesto da ih zatvaraju, gradile fabrike, umesto da ih prodaju. To bi takođe moglo uključiti i promišljanje uređenja društva u kojem je preraspodela bogatstva mogla da uključi veliki broj ljudi i u kulturnu proizvodnju i u potrošnju, u kojem vaganje između „narodnjaka” i „filharmonije”, „rokera” i “zabavnjaka” (danas Guče ili EXIT-a) nije bilo neophodno. Možemo otkriti da mesta do čijeg nam je očuvanja, kako kažemo, stalo nisu puki zidovi, već priča o jednom drugačijem društvu koje nam štošta može reći i o participativnosti i o demokratizaciji, ali i o problemima koji su doveli do njihovog urušavanja.

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us