Raditi za vikend

Foto: Marko Miletić

Foto: Marko Miletić

Ekonomija pune zaposlenosti povećava životni standard i pregovaračku moć radnica i radnika. Podrivanjem moći kapitala, otvara se mogućnost radikalnoj transformaciji društva.

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Jacobin. Prevod koji prenosimo objavljen je u zborniku „ABC socijalizma“ u izdanju Centra za politike emancipacije.

Prošlog proleća, kad su Sjedinjene Države ušle u još jedan period ekonomske krize i kad je nezaposlenost u Evrozoni dostigla rekordne nivoe, na internetu je postao popularan meme „Stiven iz stare ekonomije“.1 Većina memeva su neozbiljni poduhvati, posvećeni korišćenju mačaka u komične svrhe ili projektovanju feminističkih fantazija na Rajana Goslinga (Ryan Gosling). Međutim, ko god da je smislio „Stiven iz stare ekonomije“ – verovatno sveži fakultetski diplomac sa brdom studentskog duga i bez perspektive za skorije zaposlenje – ciljao je na kritiku društva.

Stivenova slika izgleda kao davno zaboravljena srednjoškolska slika nečijeg kul ujaka. Sa svojim paperjastim šiškama, tankim brčićima i majicom širokog okovratnika sa kragnicom, Stiven izgleda kao tip čoveka koji je provodio svoje subotnje večeri krstareći glavnom ulicom u svom sportskom automobilu, odmeravajući ženske i slušajući Bachman-Turner Overdrive do daske.2

Većina verzija ovog memea kontrastira posleratni prosperitet sa suženim mogućnostima današnjih mladih radnika i radnica. Stiven plaća svoju godišnju školarinu na državnom fakultetu ušteđevinom od letnjeg honorarnog posla! Stiče diplomu iz humanističkih nauka i pronalazi prikladan prvi posao u struci. Na kraju, penzioniše se sa visokom penzijom i ide na odmore kad god mu se ćefne.

Međutim, Stiven ne samo da uživa materijalne udobnosti izobilja „stare ekonomije“, nego poseduje stepen svakodnevne moći koji je teško zamisliv današnjim radnim ljudima. Stiven može poslati svog šefa dođavola, dati otkaz i dobiti posao u fabrici prekoputa. Ako ga otpuste na novom poslu, nije problem. Prosto će da nađe još jedan posao na putu do kuće. Ako želi povišicu, može samo da uđe u šefovu kancelariju i da je zahteva. Stiven je možda tvrdoglav, ali ne mora da se saginje ni pred kim da bi sastavio kraj s krajem.

Naravno, „Stiven iz stare ekonomije“ meme je ukorenjen u ofucanoj nostalgiji. Proleterski život nikad zaista nije bio tako lak, i nisu svi dobili priliku da okuse plodove posleratnog izobilja. Postoji razlog zašto se baš beli frajer štreberskog izgleda po imenu Stiven koristi kao predstavnik sigurnosti i snage radničke klase. Ipak, poruka odzvanja jer govori o vrlo stvarnom osećaju gubitka, o žudnji za vremenom kad je radnička klasa, posebno radnice i radnici organizovani u sindikate, mogla očekivati stalan porast životnog standarda i osećaj sigurnosti i slobode koji dolaze s njim.

Stivenova stara ekonomija je održala ovu sigurnost iz jednog razloga: bila je to ekonomija pune zaposlenosti. Vizija pune zaposlenosti za 21. vek može i mora izgledati drugačije od realnosti pune zaposlenosti posleratne ere. Zalaganje za punu zaposlenost nije nužno povezano sa pretpostavkama o vrlinama rada i porocima dokolice.

Hoćemo punu zaposlenost baš zato što slabi disciplinarne mere kojima šefovi raspolažu i otvara mogućnost za manje rada i više slobodnog vremena. Ekonomija pune zaposlenosti podiže pregovaračku moć i životni standard radničke klase u kratkom roku i postepeno razara relativnu socijalnu moć kapitala, otvarajući mogućnosti za radikalnu transformaciju društva.

"Old economy Steven" memevi

“Old economy Steven” memevi

Duža uzica

Pod punom zaposlenošću podrazumevam ono što bi većina ljudi podrazumevala – ekonomiju u kojoj svako ko je voljan i sposoban da radi ima pristup zaposlenju. Međutim, konvencionalna ekonomija nudi dosta drugačiju zamisao pune zaposlenosti, tzv. prirodne stope nezaposlenosti, poznate i kao stopa nezaposlenosti koja ne ubrzava inflaciju (Non-Accelerating Inflation Rate of Unemployment). Široko govoreći, taj naziv označava navodno „prirodan“ stepen nezaposlenosti koji ne vrši značajan pritisak na porast stope inflacije. To jest, uopšte ne odgovara zdravorazumskoj definiciji pune zaposlenosti, već je samo procena broja nezaposlenih potrebnog da drži plate i cene niskim i očuva poverenje investitora.

Sam koncept prirodne nezaposlenosti je ideološki odgovor na političke posledice posleratne ekonomije pune zaposlenosti, kad su tokom 1960-ih godina prosečne stope nezaposlenosti u razvijenom svetu pale ispod 3%. Ovo stanje skoro potpune zaposlenosti je dramatično povećalo snagu radničke klase erodirajući disciplinarne moći šefova, koji nisu više mogli disciplinovati radništvo pokazivanjem na nezaposlene mase ispred kapija fabrika ili vrata kancelarija.

Jačanje snage rada u odnosu na kapital oličeno je u talasu masovnih štrajkova poznih 1960-ih i ranih 1970-ih, kada su radnici zahtevali ne samo veće plate i proširene beneficije već i deo kontrole nad upravljanjem i organizovanjem samog radnog mesta. Ovaj dramatičan pomak u ravnoteži moći takođe se odigrao i u bezbrojnim manjim konfrontacijama između radništva i šefova na radnim mestima.

U jednoj slikovitoj anegdoti iz tog perioda, radnik na montažnoj traci u Dženeral Motorsu3 koji je izbegavao posao svakog ponedeljka ukoren je od strane svog nadzornika. Kada je upitan zašto radi samo četiri dana nedeljno, radnik je odgovorio: „Zato što ne mogu zaraditi za život ako radim samo tri“. Ko bi danas imao smelosti da to kaže?

Poljski marksistički ekonomista Mihal Kalecki (Michal Kalecki) predvideo je ovakav razvoj događaja u njegovom značajnom eseju iz 1943. godine „Politički aspekti pune zaposlenosti“. Ekonomija pune zaposlenost bi, bar u teoriji, koristila kapitalistima jer bi podigla kupovnu moć masa i, posledično, profit kompanija koje teže da zadovolje tu potražnju. Ali kao što je Kalecki zapazio, otpor kapitalista politikama pune zaposlenosti proističe iz druge vrste opreza. U ekonomiji pune zaposlenosti, disciplinarni efekat koji se postiže rezervnom armijom nezaposlenih je fatalno podriven.

Moć šefa se smanjuje ne samo na pojedinačnom radnom mestu, već u celokupnoj ekonomiji, dajući radnicama i radnicima više slobode i povećavajući njihovu mogućnost da ispostave zahteve. Iako bi ekonomija pune zaposlenosti pomogla krajnjem bilansu povećavanjem kupovne moći masa, stvarajući efektivnu tražnju, socijalni i politički proizvodni odnosi koji s punom zaposlenošću dolaze, su neodrživi s tačke gledišta kapitala. Pristajanje na ekonomiju pune zaposlenosti bi značilo jednostrano polaganje oružja u klasnoj borbi.

Realno istorijsko iskustvo potvrđuje ovaj argument. Neoliberalni poredak nije bio naročito uspešan u vraćanju ekonomskog rasta na nivoe posleratne ere. Ali je vratio klasnu moć elite koja je bila politički ugrožena plimom radničke militantnosti i radikalizacijom bitnih delova istorijskih partija levice.

Iako iznosi samo nešto preko 8%, stopa nezaposlenosti u SAD je trenutno previsoka da bi olabavila disciplinske stege prema radničkoj klasi, i preniska da bi spontano izrodila masovne pokrete nezaposlenih u borbi za poslove i primanja. Na nama sa levice i na onome što je ostalo od radničkog pokreta je da ujedinimo zaposlene i nezaposlene, organizovane i neorganizovane, one sa stabilnim i one sa nesigurnim poslovima iza političkog programa koji akcenat stavlja na pravo na rad.

Sati su prokleto predugi!

Zalaganje za punu zaposlenost ne treba mešati sa promovisanjem radne etike na štetu zadovoljstva i slobodnog vremena. Slažemo se s Marksovom tezom da „istinsko carstvo slobode“ počinje tačno tamo gde prestaje posao, i da je „skraćivanje radnog vremena njegov osnovni preduslov“. Za socijaliste i socijalistkinje je sloboda isključivo asocirana sa vremenom koje provodimo van sfere materijalne proizvodnje. Ne možemo i ne bi trebalo da „pronađemo sebe“ kroz posao, već kroz odnose koje gradimo s prijateljima, komšijama i ljubavnim partnerima, kroz političke borbe u koje se uključujemo rame uz rame sa svojim drugovima i drugaricama, i kreativne i umetničke poduhvate kojima težimo kao ciljevima za sebe.

Sve do sredine 20. veka su čak i najkonzervativniji delovi radničkog pokreta u SAD podržavali progresivno skraćenje radnog dana i radne nedelje kao sržnu vrednost sindikalne borbe. Ova težnja je ujedinila sindikate usmerene na kratkoročne ciljeve i revolucionarne socijaliste i socijalistkinje, Američku federaciju rada (AFL)4 i Industrijske radnike sveta,5 Semjuela Gompersa (Samuel Gompers)6 i Velikog Bila Hejvuda (Big Bill Haywood).7 Tokom Velike depresije, AFL je bio instrumentalan u podržavanju napora senatora iz Alabame, Huga Bleka (Hugo Black), da progura predlog zakona o tridesetočasovnoj radnoj nedelji u Kongresu. Predlog je prošao Senat, ali mu se usprotivio Ruzvelt (Franklin Roosevelt), te su bile male šanse da zaista postane zakon. Kasnije je predlog razvodnjen i prošao je kao Uredba o fer standardima rada iz 1938. godine8 koja je ustanovila četrdesetočasovnu radnu nedelju koju znamo i volimo danas.

Radnički pokret je tradicionalno shvatao zahtev za punom zaposlenošću i zahtev za kraćim radnim vremenom kao neraskidivo povezane; pomak ka ostvarenju jednog je istovremeno bio i pomak ka ostvarenju drugog. Gompers je jasno istakao taj argument: „Sve dok postoji jedan čovek koji traži posao i ne može ga dobiti, radno vreme je predugačko“.

Kao što Dejvid Rediger (David Roediger) i Filip Foner (Philip Foner) ističu u Our Own Time,9 svojoj knjizi o borbi radništva protiv ubrzanosti kapitalističkog vremena, zahtev za kraćim radnim satima trebalo je da se dotakne tri bitna cilja. Prvo, težio je da ujedini radnike podeljene zanimanjima, veštinama, rasom, etnicitetom, polom, starosnim dobom i radnim statusom na način na koji borba za veće plate to ne bi uspela. Drugo, podstakao je radnički pokret da stupi u akciju u političkoj areni i da stekne naklonost i izvan svog članstva. I treće, zahtev za kraćim radnim vremenom zadirao je direktno u pravo uprave da organizuje i kontroliše proces rada. Ako bi radnice i radnici imali pravo da odluče kada će raditi, šta bi ih sprečilo da kasnije zahtevaju kontrolu i nad tim kako će raditi?

Nakon Drugog svetskog rata, kada je većina stručne javnosti očekivala da će globalna ekonomija zapasti u još jednu recesiju, radikalni sindikati su postavili zahtev za kraćim radom za istu platu na sam vrh svoje pregovaračke agende. U Fordovoj kolosalnoj River Ruž (River Rouge) fabrici blizu Detroita, levo orijentisane vođe sindikata UAR (Ujedinjeni automobilski radnici)10 antagonizovale su i kompaniju i sindikalno vođstvo svojim „30 za 40“ zahtevom – tridesetočasovna radna nedelja za platu četrdesetočasovne nedelje. UAR militanti su nastavili da zahtevaju manje rada za istu naknadu i tokom 1970-ih godina, kada je neoliberalna kontrarevolucija prekinula te težnje.

Radni dan se u SAD nije značajno promenio, ni kroz kolektivne ugovore ni kroz zakonsku regulativu, još od donošenja Uredbe o fer standardima rada 1938. godine. I dok svetska ekonomija nastavlja svoju naizgled beskrajnu stagnaciju, vreme je da se ponovo otkrije istorija radničke borbe za kraće radno vreme. Nezaposlenost ostaje tvrdoglavo visoka dok prosečan broj radnih sati godišnje u SAD ostaje među najvišim u razvijenim kapitalističkim zemljama. Godine 2010. godine prosečan radnik/ca je proveo/la 1778 sati na poslu. Nasuprot tome, radnici i radnice u mnogim zemljama kontinentalne Evrope i u skandinavskim socijal-demokratijama imaju mnogo više vremena za odmor i veće stope učešća na tržištu rada. U velikoj meri su izbegli socijalnu katastrofu masovne nezaposlenosti kroz programe za deljenje posla (work-sharing) i druge mere usmerene na sprečavanje dugotrajne nezaposlenosti radnika i radnica.

Mnoštvo studija je pokazalo da nezaposlenost i slabe veze sa svetom rada duboko narušavaju fizičku i emotivnu dobrobit onih koji to iskuse. Okončavanje njihovih neprilika treba da bude među glavnim kratkoročnim ciljevima levice, nezavisno od bilo kakve šire strateške agende za koju se možemo zalagati. Sve dok smo u okvirima kapitalističke političke ekonomije, jedina gora stvar od imanja posla je nemati posao. A kako su iskustva socijal-demokratskih zemalja pokazala – moguće je održavati visoku stopu zaposlenosti, kraće radno vreme, i robusne države blagostanja, čak i u neoliberalnoj eri.

***

Na kraju Opšte teorije,11 Kejnz je dao pregled strašne političko-ekonomske situacije tokom sredine 1930-ih godina i sumirao je u jednoj jedinoj britkoj frazi: „Najizraženije mane ekonomskog društva u kome živimo su njegov neuspeh da obezbedi punu zaposlenost i arbitrarna i nejednaka raspodela bogatstva i prihoda“.

Nakon dugog skretanja s puta posleratnog zlatnog doba, tih 30 slavnih godina u kojima je izgledalo da su razvijene kapitalističke zemlje uspele da otkriju recept ekonomskog rasta i društvenog blagostanja, našli smo se još jednom u istoj neprilici. Tada, kao i sada, program je jasan: oporezivati bogate, zaposliti ljude, skratiti radno vreme i graditi državu blagostanja. Ovo su zahtevi na kojima bi se mogla izgraditi koalicija levih liberala, socijal-demokrata i radikalne levice koja bi se obraćala širokoj i duboko nesigurnoj javnosti. U sadašnjoj situaciji sve manje od toga je nedovoljno.

Imajući u vidu paralisanost i disfunkcionalnost našeg političkog sistema, naizgled neprobojnu dominaciju naših ekonomskih elita i drastičnu eroziju snage i masovnosti našeg radničkog pokreta, postavljanje zahteva za punom zaposlenošću deluje beznadežno utopijski. Ali upravo je utopija tog zahteva ono što ga čini toliko ubedljivim i neophodnim danas.

Uvođenje pune zaposlenosti je od onih prelaznih zahteva koji ne samo da imaju moć da komuniciraju sa realnim i hitnim potrebama miliona ljudi, već i otvaraju mogućnost promene u ravnoteži moći između radništva i kapitala, postavljajući tako temelje za radikalnije i trajne promene u osnovnoj strukturi političke ekonomije. On predstavlja centralnu komponentu strategije koja bi trebalo da vodi teoriju i praksu revitalizovane levice.

Prevod s engleskog: Tatjana Maksimović

 

  1. “Old economy Steven”; termin „stara ekonomija“ se odnosi na period ubrzanog ekonomskog rasta tokom procvata industrije početkom 20. veka; proizvodnja automobila, energetika i industrija čelika su grane industrije najčešće asocirane sa „starom ekonomijom“ (prim. prev.)
  2. Kanadski rok bend iz 1970-ih (prim. prev.)
  3. General Motors, američka kompanija sa sedištem u Detroitu u Mičigenu koja se bavi dizajnom, proizvodnjom i prodajom automobila i automobilskih delova (prim.prev.)
  4. American Federation of Labor, AFL, nacionalna federacija radničkih sindikata u SAD, osnovana u Ohaju 1886. godine ujedinjenjem zanatskih sindikata. (prim.prev.)
  5. Industrial Workers of the World, IWW, internacionalni radnički sindikat osnovan u Čikagu 1905. godine. (prim.prev.)
  6. Vođa radničkih sindikata i jedan od osnivača AFL (prim.prev.)
  7. Jedan od osnivača i vođa IWW, član izvršnog komiteta Socijalističke partije Amerike (prim.prev.)
  8. Fair Labor Standards Act of 1938
  9. Philip S. Foner and David R. Roediger, Our Own Time: A History of American Labor and the Working Day, 1989.
  10. UAW Local 660, United Auto Workers
  11. John Maynard Keynes, General Theory of Employment, Interest and Money, 1936.
Print

Preporučujemo