Progresivan zakon, regresivan sistem

Foto: Marko Miletić

Foto: Marko Miletić

Zakon o sprečavanju nasilja u porodici donosi odredbe koje se mogu okarakterisati kao progresivne. Dok je javnu recepciju ovog zakona oblikovao desni mizogini narativ, njegovu implementaciju čini upitnim kako propisan način procene i vrednovanja, tako i sistemska društvenoekonomska nejednakost koja posebno pogađa žene. 

Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, koji je stupio na snagu 1. juna, rezultat je dugog pregovaranja između feminističkih organizacija koje rade sa ženama žrtvama nasilja i države, koja dosad nije činila ništa da nasilje zaustavi.

Suština zakonskih izmena zapravo leži u tome da svaka osoba koja oseća da su joj nasiljem u porodici ugroženi zdravlje i život može pozvati policiju, koja na osnovu uviđaja izriče ili ne izriče hitne mere zaštite. Za neadekvatno reagovanje, policajci, tužioci, sudije i socijalni radnici sada po novom zakonu snose zakonsku odgovornost, dok je dosad jedini mehanizam kontrole njihovog rada bila neobavezujuća preporuka Zaštitnika građana. Tako se vlastima otežava da se iznova „vade“ na neefikasnost sudstva, a policiji da proizvoljno procenjuje je li u pitanju nasilje ili „porodična svađa“.

Ipak, mediji i korisnici društvenih mreža prvenstveno su se bavili načinom na koji su proganjanje i seksualno uznemiravanje inkriminisani, iako su ova krivična dela već postojala u Krivičnom zakoniku, te predstavljaju samo neka od krivičnih dela na koje se Zakon tek posredno odnosi. U duhu desničarske floskule o „razaranju porodice“ i o prirodnoj harmoniji među polovima, u koju država ne treba da se meša, pojavilo se mnoštvo komentara u stilu „šta ako tvoj otac/dečko/brat bude lažno optužen za seksualno uznemiravanje“, dok „duhoviti“ fejsbuk događaj „masovno dobacivanje i udvaranje ženama“ predstavlja vrhunac manifestovanja toksičnog maskuliniteta. Ovakve reakcije primer su ne samo malicioznog spina već i širenja mizoginih stereotipa o ženama koje muškarce lažno optužuju.

Pitanje elementarne bezbednosti i zaštite integriteta žena svodi se na banalne interpretacije da će muškarci biti krivično gonjeni ako ženama poklone buket cveća protivno njihovoj volji, te se potpuno ignoriše činjenica da i žene podležu krivičnom gonjenju pod istim uslovima kao i muškarci.

Već sam okvir „debate“, u kojoj se muškarci implicitno prepoznaju kao počinioci nasilja ali se ono relativizuje kao romantično (proganjanje) i uobičajeno (uznemiravanje) muško ponašanje, jeste potvrda da je patrijarhat uistinu sistem društvenih odnosa koji počiva na kontroli seksualnosti žena.

Proganjanje i polno uznemiravanje

Konkretan društveni doprinos novog zakona trebalo bi da bude smanjenje institucionalne tolerancije na nasilje, čime se posredno i postepeno menja i društvena svest.

S obzirom na to da je prošle godine 12 od 14 ubijenih žena u poslednjim satima svog života obraćalo policiji, koja nije reagovala, te da su institucije poput policije i centara za socijalni rad, kako pokazuju iskustva feminističkih organizacija koje rade sa ženama žrtvama muškog nasilja, mnogo senzibilnije na pitanje privatne svojine kad nasilnika treba udaljiti iz njegovog stana nego na pravo žene na život bez nasilja, teško da bi ijedno načelno pravedno zakonsko rešenje moglo da se izvitoperi na štetu potencijalnih učinilaca nasilja.

Od feudalno-mizogine imaginacije, po kojoj će se zakon koji zapravo treba da spreči teške oblike nasilja u porodici pretvoriti u nekakvu žensku oligarhiju, u kojoj će muškarci biti drakonski osuđivani već nakon podnošenja prijave, opasniji su kvazipravni argumenti o negativnom efektu širokog definisanja određenog dela, zasnovani na „brizi“ da se pravosudni sistem ne optereti velikim brojem predmeta.

Široka definicija polnog uznemiravanja: Polno uznemiravanje jeste svako verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica u sferi polnog života, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje (član 182.) ‒ zapravo mnogo više ide na štetu žrtava, jer otežava dokazivanje samog čina. Slično je i sa proganjanjem.

Zakonski okvir ignoriše činjenicu da je doživljavanje ovakvih oblika nasilja praćeno osećanjem dubokog poniženja i straha kod žrtava, jer se u praksi ovi oblici nasilja dokazuju kumulativno – od žrtve se očekuje da trezveno prikuplja dokaze u dužem vremenskom rasponu kako bi dokazala da su uznemirujuće radnje počinjene protiv njene volje.

Takođe, sama definicija polnog uznemiravanja, odnosno izbegavanje zakonodavca da se ono imenuje kao seksualno, umanjuje težinu ovog krivičnog dela tako što ne uzima u obzir kontekst u kome se seksualno uznemiravanje najčešće dešava (radno mesto, obrazovne ustanove), tj. previđa nejednak odnos moći koji nije zasnovan samo na rodu, već se tu radi i o disbalansu ekonomske i socijalne/političke moći.

Drugim rečima, termin seksualno uznemiravanje, za razliku od termina polno uznemiravanje, jednoznačno upućuje na seksualne konotacije u kontekstu u kojem one nisu primerene.

Šta zapravo donosi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici?

Kardinalne promene odnose se najpre na samu definiciju nasilja kao akta psihičkog, fizičkog, seksualnog i ekonomskog nasilja (član 3), kao i na činjenicu da su u fokusu prava i dobrobit žrtve, a ne njen odnos s nasilnikom. Najveća novina jeste to što su službenici svih uključenih institucija – policije, javnog tužilaštva i centara za socijalni rad – dužni ne samo da prođu obuku već i da, u slučaju neadekvatnog reagovanja ili nereagovanja na prijavu, snose disciplinsku odgovornost.

Značajan pomak vidljiv je i u tome što zakon predviđa osnivanje Grupe za koordinaciju, čiji je zadatak da se sastaje jednom u petnaest dana i sastavlja individualni plan podrške ne samo žrtvama radi čije su zaštite izrečene hitne mere već svim žrtavama koje su nasilje prijavile. Žrtve moraju dati pristanak za sve mere koje se tiču njih samih, ali ne i za one koje se odnose na nasilnika. Politički efekat ove, kao i svih navedenih mera, sastoji se u tome što je nasilje u porodici konačno prepoznato kao javni problem koji se mora sistematski rešavati, a ne kao pitanje odluke pojedinca, uglavnom pojedinke, da ostane u nasilnom odnosu.

Međutim, ključni problem leži u tome što ne postoji nikakav mehanizam demokratske kontrole nad implementacijom tog zakona. Procenu i vrednovanje primene Zakona vršiće Savet koji imenuje Vlada, pa je u najmanju ruku upitno da li će prilikom evaluacije postojati neophodan minimum kritičnosti i političke volje da se zakon primenjuje. Takođe, odsustvo demokratske kontrole očituje se i u tome što o imenovanju tužilaca, sudija, socijalnih radnika i policajaca koji će raditi na sprečavanju nasilja i proceni rizika odlučuje jedino lice koje je na čelu date institucije. Dakle, ne postoji nikakav mehanizam koji bi ograničavao ionako veliku moć javnih tužilaca, predsednika sudova, načelnika policijskih uprava.

Punu primenu jednog u načelu progresivnog zakona koči već sama činjenica da se on implementira ne samo u pravosudnom sistemu koji je duboko korumpiran već i u sistemu koji onemogućava ekonomsku samostalnost i političku emancipaciju žena, gde su sa svakom novom krizom kapitalizma i sa svakim novim paketom „mera štednje“ žene gurnute u krajnje nesiguran i ranjiv položaj.

Koliku ulogu u rešavanju nasilja prema ženama ima klasni položaj pokazuje i sudska praksa: kad nasilnik izdržava decu ili porodicu, čak i kada se radi o seksualnom zlostavljanju dece, status supruga odnosno oca tretira se kao olakšavajuća okolnost. Ne manje važna jeste i politička i društvena emancipacija žena. Pre svega zbog toga što znatan broj žena, čak i kada je finansijski nezavisan, teško uspeva da napusti nasilnika, ali i zbog toga što je jedino visokom politizacijom žena o pitanju muškog i porodičnog nasilja moguće izgraditi društvene uslove koji bi omogućili doslednu primenu zakona.

Nasilje prema ženama kao prvorazredno političko pitanje

No, pre svake rasprave o potencijalnim nedostacima Zakona o sprečavanju nasilja u porodici ne smemo gubiti iz vida da je ovaj, nesumnjivo pozitivan, principijelno epohalan pomak u domaćem zakonodavstvu donet isključivo zahvaljujući aktivistkinjama Autonomnog ženskog centra i drugih feminističkih organizacija, odnosno njihovim zalaganjem i vešemesečnim pregovorima s ciljem da država preduzme konkretne mere kako bi smanjila stopu smrtnosti žena usled intimnog partnerskog i porodičnog nasilja. Takođe, ne smemo zaboraviti sve one brutalno ubijene žene, čiji životi su, nažalost, morali da posluže kao zalog da bi država uopšte pristala da pregovara sa ženskim organizacijama koje su godinama ukazivale na problem femicida.

Javna reakcija na Zakon o sprečavanju nasilja u porodici ogoljava ne samo nezavidan položaj žena već i neorganizovanost onih snaga u društvu koje se zalažu za jednakost žena – levice i feminističkog pokreta. Tok rasprave o ovom zakonu usmeravao je desničarski sentiment, koji je diskusiju o zakonu koji treba da zaustavi najbrutalnije ishode nasilja pretvorio u histeriju oko lažnog prijavljivanja seksualnog uznemiravanja, dok jedini koordinisani odgovor na visok stepen mizoginije u našem društvu dolazi od mreže nevladinih organizacija.

Ipak, takvo organizovanje poseduje bitna politička ograničenja, koja se ne tiču samo brojnosti i isključenosti većine žena već i ciljeva koji se mogu ostvariti pregovaranjem sa državom, ako u to pregovaranje nisu uključeni svi oni i sve one o čijim se životima odlučuje.

Revidiranje šestdesetosmaške parole da je dom najnesigurnije mesto na svetu, te revitalizovanje emancipatorskih vrednosti na kojima ona počiva predstavljalo bi značajan korak za kreiranje političnog, a ne legalističkog odgovora na nasilje.

Jedino ukoliko levica uspe da problem nasilja nad ženama prepozna kao prvorazredno političko pitanje, borba protiv nasilja može prevazići domet liberalnog konsenzusa, koji samo kažnjava manifestacije nasilja, dok se paralelno ne radi na ukidanju opresije i eksploatacije koje to nasilje proizvode.

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us