Kineska četvrt – enklava skupih nekretnina?

fabrika_ns

foto: facebook / SKC Novi Sad

U situaciji u kojoj je u gradovima već odavno propala industrijska proizvodnja, a višegodišnja kriza kapitalizma postaje konstanta, kao jedino rešenje za punjenje gradskog budžeta preostaje, čini se, prodavanje ili izdavanje atraktivnog zemljišta koje se time otuđuje za izgradnju elitnih poslovnih i stambenih kompleksa. Ovo je jedan od takvih primera-u-nastajanju u kojima kultura igra određenu, ne beznačajnu ulogu.

„Kineska četvrt“ je delimično zapušteni deo Novog Sada, između Limanskog parka i Dunavskog keja, blizu je gradske plaže Štrand i na desetak minuta od centra grada. Danas se na ovoj lokaciji, na kojoj je nekada funkcionisala fabrika „Petar Drapšin“, nalaze samo njene manje ili više ruinirane i napuštene barake. Već skoro punu deceniju, kako se smenjuju gradske uprave, menjaju se i ideje o budućoj nameni ovog atraktivnog dela grada. Budući da je tržište nekretnina u gradu s ekonomskom krizom 2008. doživelo krah, gradski čelnici pokušavaju da pronađu i ponude odgovarajuće lokacije, uglavnom bivše i uništene industrijske komplekse poput ove u „Kineskoj četvrti“, kako bi privukli potencijalne investitore, te priliv novog kapitala.

Uloga umetnosti u džentrifikaciji

Masovno zatvaranje radnih mesta u proizvodnom sektoru, koje je zahvatilo urbane ekonomije širom sveta u drugoj polovini prošlog veka, vodilo je u velike poduhvate urbanih rekonstrukcija. Veliki broj gradskih prostora, od industrijskih zona do stambenih zgrada, je vremenom napuštan, a zatim često preuziman od strane galerista, umetnika, dizajnera, aktivista, itd. Oni su ih održavali, preuređivali, prilagođavali, ali najviše od svega oživljavali lokaciju na kojoj su se nalazili, dajući joj novo značenje na mentalnoj mapi grada. Ubrzo je postalo jasno da revitalizacije mogu poslužiti kao veoma dobro ishodište za promenu metabolizma po kojem funkcioniše život u nekom kraju. Naročito kada se neki zanimljivi i kreativni sadržaji brendiraju kao atraktivni, čime dalje doprinose rastu cena na tržištu nekretnina. Porast cena i promena načina života rezultirao je dramatičnim izmenama u gradskom tkivu. Ovakvi scenariji su od sedamdesetih godina XX veka zahvatili deindustrijalizovane gradove u Americi (kasnije i Evropi), u kojima su umetničke galerije i ateljei preplavili napuštene magacine i poslovne prostore. Oni su najčešće bili skvotirani ili ustupljeni na korišćenje umetnicima koji nisu mogli da priušte uređene prostore u razvijenijim delovima grada.

Sociloškinja Rut Glas je još sredinom XX veka skovala termin „džentrifikacija“ kako bi objasnila proces u kojem priliv privatnog kapitala uređuje siromašne četvrti. Ovaj pojam se uglavnom povezuje sa dolaskom srednje ili više klase u obnovljena naselja što često kao konsekvencu ima istiskivanje radničke klase. Naseljavanje imućnijeg stanovništva i ponuda novih sadržaja su vodili i ka pojavi „jaza u renti“ koji predstavlja jedan od mogućih odgovora na spor i dugotrajan proces obrta kapitala u arhitekturi. Taj jaz predstavlja razliku u aktuelnoj ceni nekog zemljišta i iznosa koji bi potencijalno neki investitor mogao za nju da dobije ukoliko bi ona imala drugačiju upotrebu. Akumilacija simboličkog kapitala kojoj su doprinosili umetnici, aktivisti, kulturnjaci, koji su oživljavali ove prostore tako se pojavila kao jedan od modela za stvaranje ovog rascepa u renti, koji u krajnjem vodi u klasno preuređenje gradskog jezgra.

Regeneracija Kineske četvrti

Vratimo se lokalnom, novosadskom primeru. U poslednje dve godine Kineska četvrt dobija status alternativnog kulturnog centra grada, s kafićama, klubovima i okupljalištima na koje dolazi mahom urbana i mlađa publika. Studentski kulturni centar (SKCNS) je 2010. godine (nakon sedamnaest godina organizovanja programa u drugim prostorima) dobio u zakup napušteni magacin i otvorio tu svoj prostor pod nazivom „Fabrika“. Magacin je od zapuštene skladišne hale bez struje i vode, s dotrajalim krovom i memljivim zidovima poprimio oblik programskog prostora u kome se održavaju brojne izložbe, tribine, koncerti i predstave, nekoliko izdanja festivala To be Punk i Novosadskog strip vikenda, te događaji u okviru Ritma Evrope i Noći muzeja. Nedavno je ovde otvoren i klub Quarter, dvorana namenjena pre svega koncertnim dešavanjima popularne muzike, komercijalnim programom nastupa afirmisanih autora, inače zastupljenim na regionalnim i domaćim festivalima.

Jednu od baraka skvotirala je i grupa ljudi okupljena oko Inicijative za društveni centar. Iako je osnovna ideja ove inicijative bila zauzimanje napuštene kasarne „Arčibald Rajs“ za potrebe kulturnih, sportskih, omladinskih i drugih organizacija, nakon izbacivanja iz ovog prostora, jedan deo inicijative je odlučio da osnuje „Društveni centar“ u Kineskoj četvrti. Neformalna organizacija okupljala je brojne pojedince i pojedinke na koncertima, projekcijama filmova i druženju. Program je bio besplatan, zasnovan na entuzijazmu male grupe ljudi i usmeren na programe koji uglavnom nisu dostupni u institucijama kulture.

Proces urbane regeneracije Kineske četvrti može se ispratiti od 2007. godine. Tada su predstavljeni planovi za izgradnju nove zgrade Muzeja savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) na lokaciji bivše fabrike. Ubrzo zatim saznaje se da na MSUV nisu preneta prava na korišćenje zemljišta, zato što ima indicija da postoje kupci za prostor (za izgradnju tržnih centara), te se od izgradnje nove zgrade MSUV-a odustaje. Iako 2010. postoji pritisak i na zakupce lokala u Kineskoj četvrti, oni odbijaju da se odsele jer im nije obezbeđen alternativni prostor.

Uporedo s ovim događanjima, tačnije 2008, Vondel Capital, međunarodni investitor nekretnina, započinje izgradnju Park sitija, kompleksa ekskluzivnih stanova, u neposrednoj blizini ove četvrti. Nakon brojnih malverzacija, projekat je konačno završen 2010. godine. „Novi urbani reper južnog dela Novog Sada“, kako ga naziva investitor, reklamira se kao grad u gradu, mesto gde se, za one koji mogu da priušte penthaus od sto kvadrata, liftom može doći do kafića ili spa centra.

Iako Park Siti nije umnogome promenio izgled i strukturu kraja, jasna je tendencija da se ovaj visokokvalitetni prostor (blizina keja, Limanskog parka i sl.) pretvori u atraktivnu enklavu skupih nekretnina. Rekonstrukcije[1] Kineske četvrti u poslovno-kulturno-turistički prostor i zvanično se najavljuju 2011. godine, a grad počinje da ulaže sve više u izgradnju njene infrastrukture. Da je odobrena izgradnja muzeja, on bi, kao stabilna institucija kulture s dugogodišnjim stažom, teško mogao biti iseljen. Međutim, alternativna kultura nije stabilna institucija. Pored toga i nedovoljna politička moć aktera nezavisne kulturno-umetničke scene dozvoljava da oni za sobom ostave prostore koje su prethodno pokrenuli i uredili, a na koje ne polažu nikakvo pravo. Time grad dobija mogućnost da lakše kontroliše zaradu od zemljišta. U prilog ovome govori i nedavno zatvaranje Društvenog centra, u kojem je vlasnik JKP Poslovni prostor zamenio brave i zapečatio centar. Iz toga možemo videti da je džentrifikacija samo prelazni stepenik ka stvaranju lokaliteta na kojem je moguće ostvariti profit, što i alternativnu kulturu koja je tu aktivna stavlja u zamku revitalizacije.

U javnom govoru sve je više prisutna priča o oživljavanju napuštenih (javnih) prostora kroz kulturu koji će tako postati zajedničko dobro, te se pozivaju nadležni da na ovaj način podrže i „umetnike, kreativce i mlade“. Međutim, u dominantnim ekonomskim odnosima kultura, ali i izgradnja kvalitetnog javnog prostora uopšte, ostaju u zamci koja ih neminovno pretvara u robu na tržištu kapitala. Ostaje pitanje na koje aktivistička i kulturno-umetnička scena moraju naći odgovor. Da li je i kako moguće prepoznati materijalnu eksploataciju našeg rada i samim tim stvoriti prostor društvenosti koji neće nužno postati deo tržišta?

1 Rekonstrukcija, revitalizacija, regeneracija, recikliranje, unapređivanje ili renesansa samo su obazriviji pristupi terminologiji kako bi se izbegle klasne konotacije džentrifikacije.
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us