Povećanje broja zaposlenih kojim se vlast hvali skriva realno stanje. Sve je više onih koji preživljavaju na marginama tržišta rada, penzionera koji su prinuđeni da rade, kao i mladih koji migriraju. Takvim manipulacijama se priprema teren za dalje smanjivanje radnih prava.
Koliko država može da krije pitanje rada i (ne)zaposlenosti (sa svim svojim posledicama) iza zvaničnih statistika uz koje nam servira priče o ekonomskom boljitku i sve većem rastu, pokazuje istraživanje „Statistika i dostojanstven rad: Kritička analiza političkog tumačenja statistike rada“ Sarite Bradaš.
Autorka dovodi u pitanje zvanične podatke o porastu zaposlenosti i smanjenju nezaposlenosti, i postavlja pitanje koje će zvaničnici redovno izbegavati: kakva je mogućnost ostvarenja dostojanstvenog rada? Takav rad bi obuhvatio, pored pristojne zarade koja može da zadovolji osnovne potrebe radništva, i potreban nivo bezbednosti na radu, socijalnu zaštitu, izglede za razvoj, jednakost i društvenu integraciju, ali i mogućnost organizovanja radništva koje bi omogućilo participaciju u donošenju odluka koje utiču na radne, a time i životne izglede zaposlenih.
Istraživanje obuhvata analizu zvaničnih statističkih podataka s kritičkim osvrtom predstavljenih rezultata, koji nam mogu dati jasniji uvid u razliku između stvarnog stanja na tržištu rada i njegove statističke predstave, s druge strane.
(Ne)zaposlenost: stvarno i statističko stanje
Bradaš pokazuje brojne kontradiktornosti zvaničnih statistika: nepoklapanje podataka o zaposlenosti i nezaposlenosti između različitih statistika, nepostojanje podataka o slobodnim i popunjenim radnim mestima na tržištu rada, selektivno prikupljanje podataka o zaradama i sl.
Prema mišljenju autorke: „[s]tatistika u oblasti rada donosi se s namerom ne samo da se oslikaju privredna kretanja nego i da u donošenju politika koje se odnose na zapošljavanje i socijalnu politiku vi možete da se prilagodite“. Tako se iz uvida u različite strategije koja država pravi s ciljem zapošljavanja može videti kako se vlast oslanja na podatke pravljene tako da im idu u korist.
O tome autorka istraživanja za Mašinu kaže:
U Srbiji nije cilj stvaranje pune i kvalitetne zaposlenosti, već povećanje smanjenja nezaposlenosti. Dakle, čini se da je namera stvaranje paralelne stvarnosti u kojoj izgleda kao da je Srbija zemlja u kojoj je sve sjajno i postoji ogromna ponuda poslova, a oni će da se bave teže zapošljivim grupama, a imamo ogromnu populaciju koja nema posao.
Po zvaničnoj statistici, vrlo fleksibilno merena zaposlenost povećana je sa 41,7% (2014) na 47,1% u 2016. godini, dok je nezaposlenost smanjena sa 19,4% (2014) na 15,3%. Te brojke se postižu zapošljavanjem pretežno u neformalnom sektoru i kod samozaposlenih (u poljoprivredi i manuelnim zanimanjima najviše), dok je slab rast poslova u formalnoj ekonomiji. Raditi u neformalnoj ekonomiji ujedno je i jedini način preživljavanja za one bez ikakvog posla. Pored toga, uz nedostatak radnih mesta pojavljuje se i pitanje niskog (ako ikakvog) nivoa socijalnih davanja, malih plata i još manjih penzija. Tako nezaposleni zarad osnovne egzistencije pristaju na rad na crno bez ikakvih prava.
Promeni u trendu zaposlenosti, odnosno njegovom navodnom rastu, doprinose dve paradoksalne situacije. Prvo, broj mladih opada (što decenijskim padom priraštaja, što migracijom mladih iz zemlje) i to doprinosi smanjenju broja radno sposobnih. U statistici se to prikazuje kao porast zaposlenih za dva procentna poena.
Nastavi li se trend pada stanovnika ovim tempom (75000 godišnje) 2020. godine, uz isti broj zaposlenih kao 2016, stopa zaposlenosti stanovništva radnog uzrasta u Srbiji bi se povećala za fantastičnih 6,9 procentnih poena i iznosila bi 62,1%.1
Drugo, tokom 2016. godine najveći porast zaposlenosti bio je u kategoriji građana preko 65 godina (najviše u neformalnom sektoru). Smanjenje ionako malih penzija doprinelo je potrebi starijih za zapošljavanjem kako bi sebi obezbedili osnovnu egzistenciju, dok poslodavci koji ih zaposle imaju i dodatnu korist jer nemaju obavezu plaćanja dela poreza, recimo za zdravstveno osiguranje zaposlenog penzionera koji pritom nema pravo na bolovanje.
Najmanji rast broja zaposlenih (4%) je kod onih starosti 24‒64 godina. To pokazuje koliko malo država čini da se zaposlenost zaista poveća, a koliko je najširi sloj stanovništva uslovljen egzistencijom prisiljen da radi bilo šta pod bilo kakvim uslovima.
Tako je naizgled pozitivan pokazatelj povećanja zaposlenosti rezultirao, u najvećem delu, povećanjem broja obespravljenih ljudi koji su na marginama tržišta rada, mladih koji umesto da se obrazuju rade slabo plaćene poslove, starijih kojima penzija ne obezbeđuje opstanak, ljudi koji nemaju garantovanu zaradu ili onih čija je zarada znatno manja, ljudi koji nemaju bezbednost ni zaštitu na radu, pravo na bolovanje, pravo na godišnji odmor, prava iz socijalnog osiguranja, zakonsko radno vreme, pravo na sindikalno organizovanje i slično.2
Istraživanje Sarite Bradaš pokazuje da zvaničnici restriktivno mere nezaposlenost (za razliku od suprotnih kriterijuma za merenje zaposlenosti), koja nije prikazana realno, jer će anketirana osoba biti svrstana u zaposlene ako je obavljala barem jedan sat plaćenog ili neplaćenog posla u protekloj nedelji. To mahom zamagljuje stvarno stanje velike nezaposlenosti u Srbiji, posebno ako imamo u vidu da je dugoročna nezaposlenost (a ona predstavlja 65% od ukupne) nepromenjena i da je najveći broj radno sposobnih duže vreme bez posla.
Prema ovom istraživanju, od 2013. godine postoji trend sve većeg zapošljavanja na nekvalifikovanim poslovima, dok se broj poslova za koje je potrebno više obrazovanja smanjuje. Jedan od razloga je implementacija zvanične politike privlačenja stranih investicija:
U praksi, dolazak stranih investitora najčešće znači otvaranje preduzeća s niskim stepenom finalizacije proizvoda (autokablovi, sklapanje delova obuće, proizvodnja čarapa), u kojima se zapošljava uglavnom po ugovorima na određeno vreme, a radi se prekovremeno iznad utvrđenog zakonskog maksimuma.
Ljudi koji su nezaposleni ali nisu na Birou za zapošljavanje smatraju se neaktivnima, pa oni ne ulaze u broj nezaposlenih iako to realno jesu. Odgovornost za netraženje posla se, po Bradaš, trivijalizacijom i individualizacijom prenosi sa države na pojedinca, čime se zanemaruje činjenica da motivacija za traženje posla, pored ponude poslova (a treba imati u vidu da je samo 15% otvorenih radnih mesta oglašeno), zavisi i od socijalnih veza i poznanstava, novca, vremena ali i prethodnih iskustava. Iz tog razloga i ne čudi da odustajanje od traženja posla nastupa posle više stresnih i neuspelih pokušaja u tim uslovima. Suočeni s rizicima otpuštanja i novog kruga traženja posla, zaposleni nastoje da rade još više, a nezaposleni zbog restrikcija u sistemu socijalne zaštite prihvataju bilo kakav posao kojim će obezbediti nekakav prihod bez obzira na uslove.
Kakva zaposlenost?
Pitanje zarada tek je jedno od važnih pokazatelja kvaliteta zaposlenja, i odgovara na pitanje da li posao obezbeđuje materijalnu sigurnost koja je preduslov za zadovoljenje osnovnih potreba ljudi da normalno žive. Podaci o prosečnim zaradama prikupljaju se među zaposlenima kod velikih preduzetnika, koji imaju veće zarade od proseka, dok se zarade u manjim preduzećima, naravno s nižim (najčešće nižim od proseka) primanjima ne objavljuju. Isti princip se primenjuje i kada se gleda kakve su zarade po sektorima – najmanje su zastupljene zarade zaposlenih iz onih slabije plaćenih. A čak i ova „namerno neprikladna računica“ prosečnih i minimalnih zarada među najnižima je u Evropi. Uz to, u zvaničnim statistikama ne postoje podaci o broju zaposlenih koji platu ne primaju ili primaju minimalnu, odnosno manje od zakonom propisane minimalne zarade.
Bradaš pokazuje i to da prosečne zarade nisu dovoljne za dostojanstven život. Za prosečnu potrošačku korpu u Srbiji (u oktobru mesecu 2016, prim. aut.) novac mogu izdvojiti samo zaposleni čija je bruto zarada veća od 95.000 dinara, što znači da najveći broj zaposlenih nema dovoljno novca da priušti prosečnu potrošačku korpu.
Prekarizaciji rada u Srbiji doprinela je promena institucionalnog okvira tržišta rada, pre svega izmene Zakona o radu iz 2014. godine, koje su dovele do lakšeg otpuštanja, smanjivanja uloge sindikata i uopšte smanjivanja prava radnika.
Imamo ljude angažovane u javnim radovima za 18.000 dinara po ugovorima o privremenim poslovima, stručne prakse za 12.000 dinara, i nisu ni u kakvom radnom odnosu itd. Nažalost, sindikati ne koriste ovaj prostor, koji bi u svim agendama trebalo da imaju punu i kvalitetnu zaposlenost. Ljudima tako ostaje samo da se bore na individualnom nivou. A rešenje često bude ili štrajk glađu kad ne dobijaju plate, ili samopovređivanje, ili na kraju i samoubistvo. Ja očekujem da će i buduće promene Zakona o radu ići ka daljoj fleksibilizaciji rada i još većoj nesigurnosti. A kada imate tako veliku ponudu radne snage a malo poslova, onda se samo urušavaju prava onih koji rade.
Zvaničnih podataka o zaposlenima koji obavljaju prekovremeni rad nema. Međutim, ovo istraživanje pokazuje da veliki broj zaposlenih želi da radi duže, što ukazuje na to kolika je egzistencijalna ugroženost radnika i radnica: „Oni se grčevito bore samo za zadovoljenje osnovnih egzistencijalnih potreba i potreba svoje porodice i opcrtavaju socijalnu marginu“.3 O posledicama ovakvog stanja na tržištu rada Bradaš kaže:
I teorija i empirija pokazuju da rad treba da zadovolji ekonomske, socijalne ali i psihološke funkcije. U ovakvim uslovima ljudi to ne mogu da ostvare. To narušava fizičko i psihičko zdravlje i kod nezaposlenih i kod zaposlenih, a to se dalje odražava i na njihove porodice, koji su u teškoj situaciji gde oni koji izdržavaju te porodice nemaju načina ni mehanizme da zadovolje elementarne potrebe. Ogroman broj ljudi je po statistikama zaposlen a u stvari se nalazi u prekarnom obliku rada. Kada ste na nesigurnom poslu, vi jednostavno ne možete da planirate budućnost. A kada ne možete da planirate budućnost, to dodatno narušava vaše zdravlje. Tako da, od sistema kakav se u Srbiji promoviše, možemo da očekujemo još težu situaciju.
Ovo istraživanje pokazuje koliko država statistikama koje objavljuje zapravo manipuliše realnom slikom na tržištu rada u cilju daljeg sprovođenja politika koje samo nadalje urušavaju radnička prava i životne uslove najšireg sloja stanovništva. Ono može biti dobra polazna tačka za dalja, detaljnija istraživanja o problemima s kojima se radnici i radnice, kao i nazaposleni, suočavaju kako bi se radilo na daljoj organizaciji u borbi za bolje radne i životne uslove.
- Sarita Bradaš: Statistika i dostojanstven rad: Kritička analiza političkog tumačenja statistike rada, Fondacija Centar za demokratiju, Beograd, 2017.
- isto
- isto
