Mogu li roboti iskrojiti novi ekonomski model

Foto: SuSanA Secretariat / Wikimedia Commons

Foto: SuSanA Secretariat / Wikimedia Commons

Automatizacija u tekstilnoj industriji mogla bi da dovede do masovnih otpuštanja, kao i do relokacije proizvodnje iz zemalja s jeftinom radnom snagom, kakva je i Srbija, u bogatije zemlje kupaca.

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Bloomberg.

Na pola sata vožnje kolima kroz pustinjske puteve nakon grada Korole u udaljenoj kineskoj provinciji Đinjang, tekstilna kompanija Đinšeng pravi svoj najnoviji fabrički kompleks. Unutar 16 milijardi Juana (2,4 milijarde $) vrednog objekta – grupe sterilno belih skladišta okruženih ogromnim prostranstvom spokojne veštačke trave – nalaze se redovi namota pamuka, više od milion crvenih i plavih preslica – i gotovo ni jedan čovek. Nekoliko nemačkih inžinjera tumara naokolo i brine se da oprema radi na vrhuncu efikasnosti. To je depopulisana budućnost privredne grane koja je podigla milione sa azijskog kontinenta iz siromaštva.

Đinšeng fabrika se prostire na gotovo milion i 400 hiljada kvadratnih metara, pet puta više nego što je površina Empajer Stejt zgrade, ali u isto vreme joj je potrebno samo par stotina radnika po smeni. „Obrada teksila je bila radno intenzivna privredna grana“, rekao je Pan Đueping (Pan Xueping), odbornik i izvršni direktor u svom septembarskom govoru u Urumđiju, prestonici Đinijanga. „Na prekretnici smo.“ Umesto premeštanja proizvodnje u koju god susednu zemlju u kojoj su najniže zarade, dodao je u intervjuu dan nakon govora, „(ova) privredna grana je kadra da kreira fabriku bez ljudi.“

Panova kompanija je predvodnica trenda koji bi mogao imati razorne posledice za najsiromašnnije azijske nacije. Jeftina proizvodnja odeće, obuće i slično bila je prva stepenica na lestvici koju su Kina, Japan, Južna Koreja i ostale zemlje iskoristile da bi se nakon Drugog svetskog rata podigle iz siromaštva. Decenijama taj je proces pratio slični obrazac: kako su se ekonomije onih koji su u proces krenuli ranije okretale sofisticiranijim industrijama kao što je elektronska, siromašnije zemlje su zauzimale njihovo mesto u tekstilnoj industriji, nudeći jeftiniju radnu snagu koja je potrebna tekstilnim fabrikama niskog tehničkog nivoa. Proizvođači su tako dobili jeftinu robu za prodaju Volmartima i Teskoima širom sveta, dok su siromašne zemlje po prvi put dobile mogućnost masovnog zapošljavanja – pružajući građanima alternativu farmerskom životarenju.

Danas se Bangladeš, Kambodža i Mijanmar nalaze u početnim fazama penjanja gorepomenutom lestvicom – ali automatizacija preti da im zapreči uspon. Namesto otvaranja upošljenih fabrika u ovim zemljama, Kineske kompanije koje trebaju proširenje kapaciteta radije prave robotizovane fabrike u sopstvenoj zemlji. „Prozor se za nacije koje se pojavljuju na ovom tržištu – zatvara“ kaže Zai Fang (Cai Fang), demograf iz Pekinga koji kinesku vladu savetuje o radnim politikama. „One neće imati priliku koju je nekada imala Kina.“

Izgleda da će se ova transformacija desiti brzo. Međunarodna organizacija rada (MOR) procenjuje da je masovna zamena nisko kvalifikovanih radnika udaljena samo par godina. Ukupno, više od 80% radnika odevne industrije u jugoistočnoj Aziji suočava se sa visokim rizikom od gubitka posla zbog automatizacije, ako je suditi prema Čang Jahe (Chang Jaehee), istraživačici MOR-a koja izučava napredne proizvodnje. Čang se seća prezentovanja svojih nalaza vladinom zvaničniku jedne od zemalja iz regiona koju je ova istraživačica odbila da imenuje. Reakcija zvaničnika? Ukoliko je Čang u pravu, to bi moglo da rezultuje građanskim nemirima.

Do nedavno, dok su roboti preuzimali veliki deo proizvodnje kompleksnijih roba kao što su automobili i/ili avionski motori, mogućnost primene automatizacije na peglanje peškira ili zašivanje haljina nije izgledala verovatnom. Naime, šivenje je delikatni poduhvat: pravljanje naizgled jednostavne košuljice sa džepom na grudima može zahtevati i 78 odvojenih koraka a mašine koje mogu ispratiti pipavost i delikatnost ljudskih ruku još uvek su skupa retkost. Štaviše, tehnološki preduzetnici imali su slabu motivaciju da dizajniraju automatizovane sisteme za industrije sa niskom profitnom marginom -– i koje,imaju pristup jeftinoj radnoj snazi, s jedne strane, i malo novca da izdvoje za sofosticiranu opremu, s druge.

Ovi su faktori doveli i do samozadovoljstva u nekim delovima tekstilne industrije. „Danas ne postoji oprema koja može proizvesti ove ručno rađene proizvode,“ kaže Sahil Damija (Sahil Dhamija), čiji Sahil International u Panipatu sa oko 500 zaposlenih proizvodi prostirke za kupatila i navlake za krevete namenjene izvozu. Ovako je on govorio majskoj trgovinskoj konferenciji u okviru Kantonskog sajma u Đijangžou u Kini.

Damija bi možda trebao da vidi šta se dešava u Atlanti: još 2007. godine je grupa inžinjera i profesora robotike sa tehničkog univerziteta u Džordžiji osnovala startap kompaniju SoftWare Automation sa ciljem da reše probleme koje mašine imaju pri držanju i hvatanju fleksibilnih površina te određivanju gde se vrši sečenje i šivenje. Za prvi SoftWareov prototip bilo je potrebno sedam godina da bi se razvio – a projekat je bio podržan i sa 1,75 miliona dolara pomoći od DARPA-e, pentagonske istraživačke grupe koja finansira razvoj savremenih tehnologija. 2015., kompanija je izvršila i prvu prodaju svog izuma – SewBot-a – mušterijama u SAD. Prihod je prošle godine skočio za 1000%, a 2017. je na tragu ponavljanja uspeha – ako je verovati generalnom menadžeru Palanisvamiju „Radž“ Radžanu.

Proboj se ticao dodira taman koliko i vizije; pre nego što su mogli da odeću prave precizno, SoftWear-ovi roboti su morali da „nauče“ da materijale vide kao površine finih preklopa i detalja, pre nego nejasne komade materijala. Za sada SewBot može da se nosi sa proizvodima kao što su peškiri, prekrivači za dušeke i jastuke – koji zahtevaju po manje od desetak koraka za proizvodnju. Ali kompanija radi na unapređivanju mašina koje bi mogle proizvoditi majice a na kraju i kompleksne odevne predmete kao što su farmerke ili haljine. Krajnji cilj, kaže Radžan, je „puna automatizacija, od namotavanja materijala do završnog proizvoda“. On navodi da zainteresovanih kupaca ima u Kini, Južnoj Koreji, Japanu i ostalim zemljama širom Azije.

Ali, dok se automatizacija ubrzava, nije samo Azija ta čija bi se industrijska trajektorija mogla izmeniti. Ukoliko cena radne snage više nije presudna, nema razloga da proizvođači ne premeste svoju prizvodnju tamo gde se nalazi i gro kupaca: Severnu Ameriku i Evropu, gde su nadnice decenijama bile previsoke za odevnu industriju. Uklonite iz računice većinu radnika, zajedno sa cenom transporta i odloženog prispeća – i proizvodnja patika u Dalasu ili Dizeldorfu umesto u Daki počinje da izgleda kao primamjiva ideja.

Nemački gigant Adidas AG već je premestio deo proizvodnje u visoko automatizovanu „brzu fabriku“ u svom matičnom gradu Ansbahu (Ansbach) koja bi ove godine trebalo da počne sa radom u punom kapacitetu. Kompanija takođe planira da otvori sličnu fabriku u SAD. U maju, kineski Šandong Ruju (Shandong Ruyi Technology Group Co.), vlasnik luksuznih brendova kao što su Sandro i Maje najavili su da će investiorati 410 miliona dolara u tekstilni pogon u Forest Sitiju u Arkanzasu. „Automatizacija, u suštini, ujednačava šanse“, kaže Frederik Njuman, kopredsedavajući azijskog ekonomskog instituta u HSBC u Hong Kongu. „Ono što proizilazi je velika strateška igra u kojoj lokalne vlade pokušavaju da privuku proizvođaće da situiraju proizvodnju lokalno“.

Gubitnici će najverovatnije biti siromašne zemlje koje su računale na široku zaposlenost u proizvodnji kako bi izgradile prospreritet. Kako su u Kini nadnice rasle, proizvođač tašni Transit Luggage CO, lociran u južnom gradu Donguangu kalkulisao je sa dve opcije: premeštanje proizvodnje u Vijetnam ili investiranje u automatizaciju „kod kuće“. Izvršioci su odabrali ovo drugo. Sada jedan robot, praveći meki prtljag, proizvodi koliko i trideset radnika, kaže menadžerka prodaje Jang Juanping (Yang Yuanping). Kao rezultat, kaže ona, kompanija zapošljava manje radnika nego pre jedne decenije dok u isto vreme proizvodi tri puta više robe.

Ali čak ni taj nivo proizvodnje nije garancija preživljavanja u industriji u kojoj su inovacije munjevite. Jang brine zbog konkurencije iz Poljske i Češke jer automatizacija omogućava evropskim državama da po prvi put budu konkurentne sa cenama. „Moramo da mislimo o tome kako da ih pobedimo“, kaže ona. „Znamo da će nabaviti mašine.“

Prevod sa engleskog: Stefan Aleksić
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us