Da li je moguća presuda u korist radnika

Foto: FKL korporativni video / insert iz youtube videa

Foto: FKL korporativni video / insert iz youtube videa

Radnici i radnice preduzeća FKL Temerin pokušavaju sudskim putem da namire dugovanja koja prema njima ima poslodavac. Međutim, privatni vlasnik zahvaljući političkim vezama i dalje uspešno pliva u preduzetničkim vodama.

Devetogodišnja borba radnika i radnica Fabrike kotrljajućih ležajeva i kardana, FKL ad Temerin, nastavlja se ovog septembra u sudnici. Međutim, ova borba vodi se i van nje, u političkoj areni, daleko od očiju javnosti. O čitavom procesu smo tim povodom razgovarali sа aktivistima sindikata Nezavisnost iz ove fabrike, Svetislavom Marčetom i Nenadom Kozomorom.

Istorijat FKL Temerin započinje osnivanjem Metalostrugarske uslužno-proizvođačke zanatske zadruge „Metalum“, radne organizacije koja proizvodi delove za automobile, traktore, mašine i drugu opremu i pruža usluge iz metalostrugarske oblasti. Od 1965. godine nosi današnje ime, kada i proširuje svoju delatnost. Specifičan i kvalitetan proizvod visoko pozicioniraju FKL na međunarodnom tržištu, pa i danas mogu da plasiraju svoje proizvode.

Prema rečima naših sagovornika, FKL uspešno posluje više od pedeset godina. Međutim, s procesom privatizacije, započinju i svi problemi ovog preduzeća, a pre svega njegovih radnika i radnica.

Pre privatizacije je naše preduzeće bilo deoničarsko društvo i odlično je poslovalo. Pošto je firma veoma dobro stajala, hteli smo da je otkupimo mi, radnici. I šta se dešava? Nas 417 ulazi u konzorcijum, međutim u Agenciju za privatizaciju odlazi Dragan Rodić kao naš zastupnik. On verovatno nije ni pokazao dokument o našem konzorcijumu, jer fabriku kupuje kao fizičko lice, a radnicima je rekao kako je u Agenciji rečeno da ne može 417 ljudi da budu kupci.

Sedamdeset posto društvenog kapitala FKL-a kupuje konzorcijum koji čine Dragan Rodić i strateški partner ZAO „Tehnika servis“ iz Voronježa, iz Rusije, inače jedina pristigla ponuda na tenderu za kupovinu. Iako je FKL do tada stalno imao rast prihoda od prodaje, te rast ostvarene neto dobiti, naši sagovornici tvrde da je kreditiranjem Razvojne banke Vojvodine (RBV) prikazano stanje bilo daleko lošije od realnog, što je omogućilo da se ponuđeni kapital otkupi za samo milion evra, uz milion namenjen za investicije u narednih pet godina i „minimalne obaveze socijalnog programa“.

Dragan Rodić je u to vreme bio blizak s Pajtićem. Fabriku je veštački zadužio, na primer kupovinom velike količine repromaterijala na kredit od RBV-a. I tako je spustio vrednost i fabriku kupio za oko milion evra, a samo jedna linija kupljena neposredno pre privatizacije vredi isto toliko — priča nam Marčeta.

Ono što je izvesno jeste da čitav ovaj proces, kao i sve što je usledilo nakon toga, ne bi bio moguć bez jakih političkih veza ključnih aktera. Dragan Rodić, koji svoju karijeru započinje kao inženjer u FKL-u, rukovođenje fabrikom preuzeo je 1995. godine, a 2009. postaje i jedan od njenih kupaca. Pored toga, Dragan Rodić je i zastupnik Grupe građana „Za prosperitet opštine Temerin“, koja niz godina ima svoje odbornike u opštinskoj vlasti. S druge strane, Mira Rodić, njegova supruga, članica je opštinskog veća zadužena za privredu, takođe bliska vlastima, i neretko viđena u društvu poznatih SNS-ovaca, tvrde nam sagovornici. Pored toga, Dragan Rodić je i pravni zastupnik Asocijacije privrednika Temerin, koju kroz sponzorstva i donacije podržava FKL.

Manje i od minimalca

Nakon što je FKL privatizovan, radnici/ce primećuju pogoršavanje uslova rada, kašnjenje i smanjivanje plata bez objašnjenja. Iako tada već postoji jedan sindikat (danas pod nazivom Sindikalna organizacija FKL ad Temerin), on ne odgovara na pitanja radnika/ca. Deo zaposlenih tako prepoznaje potrebu za osnivanjem nove radničke organizacije unutar preduzeća.

Mi smo osnovani 2009. da bismo u procesu privatizacije zaštitili interese radnika. Ja sam dobio otkaz još pre nego što su stigli papiri o registraciji našeg sindikata iz Ministarstva rada — priča nam Svetislav Marčeta o počecima sindikata Nezavisnost u FKL Temerin, koga su tada članovi/ce izabrali za predsednika.

Marčeta je uspeo da dokaže nezakonitost svog otpuštanja, ali to ga je koštalo tri godine i na posao je vraćen tek 2012.

Odmah nakon povratka na posao nastavlja sa sindikalnim delovanjem. Stanje koje zatiče umnogome se razlikuje od nekadašnjeg poslovanja te fabrike. Uslovi rada su gori, a uprava ne samo da se nije držala visine plata predviđene kolektivnim ugovorom već je isplaćivala niže iznose od minimalca za većinu radnika/ca.

Čim sam se vratio na posao primetio sam da poslodavac ne isplaćuje zarade po zakonu, zakida na platama, nije isplaćivao čak ni minimalne zarade — priča nam Marčeta.

Članstvo Nezavisnosti, koje se u međuvremenu osulo, uspeli su da povećaju na oko stotinu ljudi, koji su onda pokrenuli tužbe protiv preduzeća zbog neisplaćivanja minimalnih zarada.

Prema Marčeti, ni Agencija za privatizaciju nije preduzela adekvatne mere:

Agencija za privatizaciju imala je obavezu da raskine ugovor o privatizaciji, pošto je poslodavac takvim ponašanjem kršio taj ugovor, međutim Agencija ga je samo opominjala da isplati radnike.

Iako sâm proces naplaćivanja nije protekao bez teškoća, na kraju su nadoknađene plate svih 450 oštećenih ljudi, što je, prema saznanjima naših sagovornika, ukupno iznosilo oko 40 miliona dinara. Taj iznos, međutim, predstavlja samo delić onoga što je poslodavac oteo od radnika.

Zatim smo postavili pitanje šta je s našim ugovorenim zaradama po kolektivnom ugovoru. Sudski veštak Željko Zeljković veštači da je za četiri godine zakinuto od 1,5 do 3 miliona dinara po čoveku, na zaradama i na smenskom radu — objašnjava nam Marčeta.

Isplata takvih iznosa mogla bi za fabriku biti pogubna, tvrde naši sagovornici. Kako fabriku ne bi osiromašili, zajedno sa svojim kolegama odlučuju da suze svoja potraživanja razlike u platama na osnovu kolektivnog ugovora samo na period od 5. maja 2012. do 1. maja 2013, u kojem je važio Granski kolektivni ugovor, kao i na potraživanje nadoknada za smenski rad. Važenje Granskog kolektivnog ugovora kao podzakonskog akta u tom periodu ujedno je predstavljalo i ključni adut u sudskoj borbi.

Više i od pravde

Nadu za radnike/ce koji su pokrenuli tužbu budi presuda u korist Relje Ožegovića, i odmah zatim još nekoliko njihovih kolega/inica. Osnovni sud u Novom Sadu je u dotičnim slučajevima usvojio službeni zahtev u potpunosti, što je bio signal da će njihova borba uspeti, budući da su sve pojedinačne tužbe identične.

No sudska pravda se nije dugo zadržala na strani radnika. Kako tvrde Marčeta i Kozomora, ubrzo je došlo do odstupanja od tih prvobitnih odluka suda.

Sudinica koja je presudila u korist radnika usvaja službeni zahtev – potpun. A posle petnaest dana za drugu grupu radnika – njihov slučaj je potpuno isti kao slučaj prve grupe – menja svoju odluku, delimično usvaja zahtev: ne priznaje Granski kolektivni ugovor, već samo smenski rad.

Generalni direktor FKL Temerin Andrej Peškov još u martu 2016. godine uputio je pismo sudskim organima u kojem, uz tvrdnju da njegovo preduzeće ne dobija fer tretman na sudu, iznosi i mogućnost da većinski vlasnik povuče svoj udeo u kapitalu fabrike „ako se stvarno pokaže da jedan ovakav poslodavac nema pravnu zaštitu u ovoj državi“.

Foto: pismo generalnog direktora sudskim organima

Foto: pismo generalnog direktora sudskim organima

Međutim, naši sagovornici sumnjaju da pretnja Andreja Peškova nije jedini pritisak na sudije, već da se radi i o pritiscima preko političkih veza. Mogućnost za takav pritisak prepoznaju i u izboru advokatske kancelarije Miloša Srećkovića, visokog funkcionera i člana izvršnog odbora SNS, i zamenika člana Republičke izborne komisije.

Tako 20. juna 2017. Apelacioni sud u Novom Sadu preinačuje pomenutu presudu Osnovnog suda u korist Relje Ožegovića, i odbacuje u celosti potraživanje tužioca za period važenja Granskog kolektivnog ugovora.

Stav je naših sagovornika da je ovom preinakom Apelacioni sud ujedno postavio sudsku praksu koju će primenjivati sudije Osnovnog suda od septembra, kada će donositi odluku o tužbama naredne grupe radnika/ca. Oni takođe ističu da je dotična odluka Apelacionog suda nezakonita, na šta je reagovao i sindikat Nezavisnost podnošenjem krivične prijave protiv sudija tog suda.

Uz navedene probleme, nastavljaju se i pritisci na radnike koji su spremni da se bune. Svetislav Marčeta po treći put dobija otkaz, i sudi se za povratak na radno mesto. Od njega saznajemo da su dva potpredsednika sindikata Nezavisnost u FKL Temerin takođe otpušteni.

Marčeta i Kozomora ne kriju sumnju u rad državnih organa:

Ako smo mi kao radnici već jednom dokazali da je poslodavac pokrao oko 40 miliona za minimalnu zaradu – a nije za to odgovarao, i sad, i da priznaju samo smenski rad – opet je dokazano da je ukrao. A država ne reaguje.

Ipak, članovi sindikata Nezavisnost u FKL Temerin rešeni su da istraju u borbi u legalnim okvirima i sve što traže jeste fer suđenje.

Nama je sad cilj da sudije sude po zakonu, i da na sudije niko ne vrši pritisak, ništa više — naglašavaju naši sagovornici.

Radnici/ce FKL Temerin su 2009. godine bili spremni da sami postanu vlasnici fabrike. U tom procesu su, međutim, prevareni, da bi ubrzo krenulo zakidanje na platama, pogoršavanje uslova u kojima se radi – od nehumanih temperatura u pogonu, preko nedostatka pitke vode, do apsurdnih radnih sati – ali i rasprodaja nekoliko ugostiteljski i prodajnih objekata firme u procesu privatizacije. Iako je to samo deo čitave ove priče, radnici/ce danas zahtevaju samo minimum, kako bi održali fabriku koju su sami gradili i razvijali.

Oni smatraju da smo mi ti koji hoće da sruše fabriku. Ne trebaju mi pare. Neka te pare ostanu firmi. Jer ja neću biti bogat za tih dve-tri hiljade evra. Ali ovome uzmi sve. Ja hoću da ta firma radi i dalje, jer ja živim ovde, ja živim od te firme — zaključuje Kozomora.

Danas većina zaposlenih ne traži ni toliko, iz straha da će izgubiti posao. Manji deo radnika/ca ipak je spreman da istraje i pošteno se bori u legalnim okvirima. Njihovi protivnici, politički osigurani vlasnici, sudeći po njihovim dosadašnjim postupcima neće se libiti korišćenja vanlegalnih sredstava. Ipak, sve što radnici/ce trenutno traže jeste pošteno suđenje. Da li će to biti moguće, uskoro će javnost moći da sazna u procesu koji se nastavlja početkom septembra.

Print

Preporučujemo