Izvinjenje Ričarda Floride

Foto: Jere Keys / Wikipedia

Foto: Jere Keys / Wikipedia

Kreativna ekonomija nije ispunila očekivanja njenih promotera. Udenuta u postojeći ekonomski sistem kreativnost je postala nosioc procesa eksploatacije i segregacije ljudi u velikim gradovima.

Tekst je prvobitno objavljen na engleskom jeziku na portalu Jacobin.

Ričard Florida, jedan od najuticajnijih teoretičara gradova u posleratnoj Americi želi da znate da je promišljajući gradove gotovo u svemu pogrešio.

Ako živite u urbanim centrima Severne Amerike, Ujedinjenog Kraljevstva ili Australije, živite u svetu Ričarda Floride. Pre petnaest godina tvrdio je kako je priliv pripadnika, kako ih je nazvao, „kreativnih klasa“ – umetnika, hipstera, radnika u IT sektoru – bio okidač ekonomskog rasta u mestima kao što je Zalivska oblast San Franciska. Njihova tolerantnost, fleksibilnost i ekscentričnost je rastakala rigidne strukture industrijske proizvodnje i menjala ih za radna mesta i naselja koja su privlačila više mladih ljudi i što je još važnije, više investicija.

Njegove opservacije su ubrzo postale temelj za set naizgled jednostavnih tehničkih rešenja. Ako gradovi koji propadaju žele da prežive, moraju da otvaraju barove koji su cool, ofucano-fensi kafeterije i umetničke lokalitete koji privlače mlade, obrazovane i tolerantne stanovnike. I kad tad će misteriozna alhemija kreativne ekonomije stvoriti novo i prosperitetno urbano jezgro.

Danas čak i Florida priznaje da nije bio u pravu. Uspon kreativne klase u gradovima kao što su Njujork, London i San Francisko stvorio je ekonomski rast samo za one koji su već bili bogati, istovremeno izmeštajući siromašne i radničku klasu. Problemi koji su nekada mučili centralne delove gradova, sada su se preselili u predgrađa.

Kreativna klasa puštena s lanca

Da bi dokazao svoje tvrdnje o kreativnoj klasi, Florida ju je podvrgao čudnoj kvantifikaciji. Kombinujući podatke dobijene popisom, kao što su zanimanje i obrazovni nivo stanovnika, coolness faktor (koji je baziran na broju mladih i kvalitetu „noćnog života i kulture“) i, začuđujuće, broj gej muškaraca koji žive u datoj oblasti, razvio je „Boemski indeks“ u cilju izračunavanja magičnog uticaja ovih faktora na urbani ekonomski rast.

Florida uverava čitaoce da su sva ljudska bića u svojoj suštini kreativne životinje, ali da samo jedna trećina nas može od toga da živi. Kreativna klasa – kojoj možda i ne znate da pripadate – sastoji se od novinara, univerzitetskih profesora, zaposlenih u IT sektoru, grafičkih dizajnera i umetnika svake fele, u suštini svako ko ne obavlja repetitivni i suštinski nekreativan posao kakvi su oni u proizvodnim i uslužnim sektorima.

„Kreativna klasa“ istovremeno daje dijagnozu ternutnog stanja gradova i nudi preporuke za buduće delanje. Ričard Florida je, uz Džejn Džejkobs, bio inspiracija gradonačelnicima, raznim građevinskim preduzetnicima i urbanistima koji su ulice pretvorili u pešačke zone, izgradili biciklističke staze i utrkivali se za kulturne atrakcije kao što su umetničke galerije i pozorišta.

Ironično, ako ostavimo po strani retoriku o inovativnosti, ekonomskom rastu i preduzetništvu, možemo prepoznati nešto marksističko kod Floridinih ideja: ljudska bića su suštinski kreativna što je izvor ekonomske vrednosti a ljudi postaju otuđeni kada ne mogu da kontrolišu plodove svoje kreativnosti.

Ali Floridin pristup umanjuje ljudski potencijal. Njegova teorija umetnosti i kreativnosti priznaje samo njihov doprinos ekonomskom rastu. Isto tako, insistiranje na dobrobitima tolerancije takođe ima utilitarnu svrhu: treba da slavimo različitosti ali ne same po sebi, već zbog toga što podstiču inovacije.

Posle petnaest godina urbanog planiranja i razvoja krojenog prema merama kreativne klase, pred Floridom se nalazi devastirani urbani pejsaž. Priča o Londonu je priča o Ostinu (Austin, Texas), Zalivskoj oblasti San Franciska, Njujorku, Torontu i Sidneju. Kada su bogati, mladi i (u većini slučajeva) beli ponovo otkrili grad, stvorili su nekontrolisane špekulacije i ogroman rast cena nekretnina i masovno izmeštanje ljudi. Svo to vreme „kreativnu klasu“ su činili bogati, ili barem univerzitetski obrazovani potomci bogatih.

Pjer Burdije je 1979. godine pisao da proizvodnja i potrošnja umetnosti omogućuje višoj srednjoj klasi da „sanja kako leti u društvu“, osećanje da su njihovi ukusi i verovanja nekako oslobođeni od njihovog objektivnog klasnog položaja. Kreativne klase u većim gradovima Zapada su bile bolje u ovome od svih ostalih.

Tokom protekle decenije, Florida je užurbano menjao ploču i udaljavao se od prvobitnog optimizma. Već tokom 2005. godine opisivao je „eksternalije“ uspona kreativne klase – naime, pomenuti uspon je doveo do vrtoglavog rasta nejednakosti u prihodima u svakom gradu u kome se desio. Kako je njegova teorija evoluirala, „kreativna ekonomija“ je prestajala da bude cilj i umesto toga, postala nezustavljiva sila, nešto što vlade moraju da ukrote umesto da ohrabruju.

Njegova poslednja knjiga, „Nova urbana kriza“, predstavlja kulminaciju ovog dugačkog izvinjavanja. Sve to ide u smeru priznavanja da nije bio u pravu, iako nigde to eksplicitno ne kaže. Tvrdi da kreativna klasa čvrsto drži u svojim rukama mnoge svetske gradove, gušeći ih do smrti. Rezultat toga je da u pedeset najvećih gradskih područja živi samo 7% svetske populacije koja generiše 40% svetskog ekonomskog rasta. Ovi „superstar“ gradovi postaju ograđene zajednice, njihova živahnost je zamenjena otrgnutima ulicama punim Airbnb nekretnina i praznih letnjih rezidencija.

U međuvremenu, zavisnost o narkoticima i nasilje uličnih bandi su se raširili po predgrađima. „Nova urbana kriza je više od krize gradova“, piše Florida, „ona je centralna kriza našeg vremena – kriza predgrađa, urbanizacije i bez sumnje savremenog kapitalizma“.

Rešenja koja Florida nudi su skromna. Ona se kreću od konkretnih – više socijalnog stanovanja, više investicija u infrastrukturu i veće plate u uslužnom sektoru – do nejasnih – „angažovanje u globalnim naporima da se izgrade snažniji i prosperitetniji gradovi u delovima sveta koji se ubrzano urbanizuju“ i „osnaživanje zajednica i omogućavanje lokalnim liderima da ojačaju svoje ekonomije“.

Nekada je Florida bio guru, izvor mudrosti urbanih politika, slavljen od strane političara s liberalne strane političkog spektra i medijskih miljenika kao što je Bono, danas on nema mnogo toga da kaže. Njegova dijagnoza krize koju je delimično i sam izazvao, ne nudi nikakve nove uvide. Zamenio je svoje bezbrižne projekcije beskonačnog rasta pokrenutog kreativnošću sa tminom apokalipse. Njegova promena je vredna pomena, ali „kreativna ekonomija“ sada funkcioniše nezavisno od njega.

Kreativna ekonomija

U „Nastajanju engleske radničke klase“, E.P. Tompson je, u verovatno preterano romantičnom tonu, opisao predindustijski svet britanskih tkača tekstila – oni su vodili jedan u suštini kreativan, spontan i zajednički život. Radnici su pevali i družili se uživajući u neograničenom slobodnom vremenu. Monotonija i vremenska disciplina koje su pratile industrijsku revoluciju su razorile njihov utopijski život. Dvesta godina kasnije, industrijska radnička klasa na globalnom severu je pred nestankom a kreativnost se vraća pod drugim plaštom. Kreativna ekonomija je zamenila industrijsku.

Sa snažnom podrškom Ričarda Floride i njemu sličnih, gradovi i države su pokušali da koriste umetnost za utilitarne svrhe nadajući se da će transformisati ljudsku spontanost u ekonomski rast. Počevši od Bilbaa 1997. godine, gradonačelnici i vlade su pokušavali da revitalizuju industrijske gradove koji su propadali sa umetničkim i muzejskim kompleksima osmišljenim u cilju privlačenja globalnog rezervoara turista.

Vlada Tonija Blera je naročito bila opsednuta pretvaranjem fabrika u kulturne atrakcije. Kada je nastupila urbana regeneracija između 1998. i 2002. godine, Ujedinjeno Kraljevstvo je širom zemlje izgradilo galerije u nekadašnjim industrijskim prostorima, od londonske Tejt modern (Tate Modern) koja je bila smeštena u nekadašnju elektranu, do BALTIC galerije, starog mlina u naselju Gejtshed (Gateshead), kao i mančesterski Lovri muzej (Lowry Museum) i Tejt Liverpul (Tate Liverpool), oba izgrađena na bivšim dokovima.

Svuda se od kreativnosti očekuje da obavlja posao koji je nekada obavljala industrija, nekada je to eksplicitno. Ogromno nekadašnje skladište u Mančesteru je nekoliko meseci bilo ukrašeno rečima „kreativnost, iskovana u Mančesteru na nakovnju industrijske revolucije“. Danas se u tom skladištu održavaju „korporativni event-ovi sa urbanom oštricom“. Konferencija Ujedinjenih Nacija o trgovini i razvoju ima odeljenje za kreativnu ekonomiju koje procenjuje da tržište „kreativnih roba“ vredi 574 milijardi američkih dolara. Naravno, ove inicijative nisu rešile strukturne probleme sa kojima se britanski gradovi suočavaju. Sejdž (The Sage), velika koncertna sala sagrađena u naslju Gejtshed, udaljena je samo nekoliko blokova od beznadežnog siromaštva.

Rezultati prošlogodišnjeg glasanja o Bregzitu pokazuju da ove zajednice nisu uživale u blagodetima obećanog ekonomskog vaskrsavanja ni od porasta tolerancije: Gejtshed je glasao za izlazak iz EU sa 56% glasova dok je Hal (Hull), grad koji je proglašen za „Prestonicu kulture“ za 2013. godinu, odbacio EU sa 68%. Umetnost ne ispunjava očekivanja.

Ljudi čiji prihodi nisu nezavisni od umetnosti kojom se bave se bore da prežive od pisanja ili od muzike. Muzička scena radničke klase severa Engleske prethodne generacije – Džoj divižon (Joy Division), Palp (Pulp), čak i Bitlsi (The Beatles) – zamenjena je iritantnom aristokratskom pompeznošću Džejms Blanta (James Blunt) ili Mamford end sans (Mumford and Sons). (Britanska grime scena predstavlja izuzetak, ali se odvija uglavnom izvan vidokruga ovih spektakularnih i ispraznih urbanih intervencija.)

Geograf Dejvid Harvi je govorio da je najveća promena u urbanim ekonomijama prethodnih četrdeset godina bila prelazak s menadžerijalizma na preduzetništvo. Gradske vlasti koje su nekada pružale usluge svom stanovništvu u obliku socijalnih davanja i infrastrukture se sada reklamiraju globalnom kapitalu, turistima i obrazovanoj radnoj snazi.

Ideja da bi kreativnost mogla da reši ove urbane probleme – bilo odozgo, sa monumentalnim umetničkim galerijama, ili odozdo, uz pomoć klastera bradatih hipstera, je simptom ove duboke promene.

Ričard Florida je bio u pravu kada je rekao da je „kreativna ekonomija“ novi put kojim će se svet kretati. Ali njen razvoj se nije odigrao onako kako je on zamišljao. Umesto da lansira čovečanstvo u novu eru prosperiteta, nova ekonomija samo drži skupa različite elemente poznog kapitalizma – čineći ga prijatnim za neke ali produbljavajući njegove krize i kontradikcije za one druge.

Prevod sa engleskog: Matija Jovanović

Print

Preporučujemo